Svetlana Lukić: Mnogo puta ste u ovoj emisiji slušali o politici zaborava koja vlada u Srbiji. Nedavno sam pročitala da se odlivak Titovog spomenika u Kumrovcu, rad vajara Antuna Augustinčiča, danas nalazi na jednom užičkom otpadu. Na tom istom užičkom otpadu nalazi se i spomen ploča iz 1961. sa izlivenim likovima svih učesnika prve konferencije nesvrstanih, koja je 5. oktobra skinuta sa zgrade Skupštine SFRJ.
U današnjoj emisiji čućete Jovana Byforda koji govori o politici iskvarenog sećanja. Jovan će govoriti i o Topovskim šupama, to je ono mesto u Beogradu na kome je pre neki dan predsednik položio venac na Dan sećanja na žrtve holokausta. Jovan živi u Engleskoj i radi na univerzitetu u Notingemu.
Jovan Byford: Često se zaboravlja da je Beograd većim delom svoje istorije bio grad koji se nalazio na granici. Do 1918. Beograd je predstavljao granicu između Srbije, pre toga turskog carstva, i Austrougarske monarhije. Prema tome, Beograd se nije razvijao preko reke i upravo zbog toga su svi urbanistički planovi posle stvaranja Jugoslavije počeli da planiraju proširenje Beograda. Čekalo se prvo da se izgradi most 1934. Ideja je bila da prva izgradnja sa leve obale Save bude nešto simbolično. Opština Beograda je odlučila da tamo izgradi sajam. Početak gradnje Sajma je bio 1937. i to je bio veliki uspeh. Postoje fotografije koje prikazuju za to vreme velelepne građevine. Volovi su vukli kola sa građevinskim materijalom, to su gradili ljudi u šajkačama i opancima. Sa kalemegdanske tvrđave se vrlo dobro videlo to sajmište, koje se sastojalo od jednog trga, u čijem centru je bila kula, a okolo su bili sajamski paviljoni. Sajam je otvoren u septembru 1937. Tamo se odigrala prva televizijska projekcija na Balkanu, u Filipsovom paviljonu gde su ljudi čak mogli sebe da vide na televiziji. Škoda je podigla veliku kulu sa koje su mladi Beograđani impresionirali svoje devojke izvođenjem onoga što je ekvivalent današnjem bandži-jumpingu i bacali se sa te kule sa padobranom. Automobilski i razni drugi sajmovi su se smenjivali do 1941. Tada se funkcija Sajma drastično menja.
Počela je nemačka okupacija i nemačka vlast je imala potrebu da u Beogradu formira jedan logor namenjen Jevrejima. Odlučili su da to urade na Sajmištu. I onda su slali Jevreje muškarce, koji su bili stacionirani u Topovskim šupama, da izgrade krevete i ležaje na tri sprata. Upotreba logora na Sajmištu je bila potpuno u kontekstu uništenja Jevreja u Srbiji. Kada se danas govori o merama odmazde koje su nacisti vršili u Srbiji, govori se da je ona podrazumevala ubijanje sto Srba za jednog nemačkog vojnika. Međutim, postoje dokumenti koji ukazuju da su kategoriji zatvorenika za streljanje pripadali svi Jevreji i oni Srbi za koje se sumnjalo da su simpatizeri komunističkog pokreta. To je naročito bio slučaj u Beogradu. Žrtve koje su ubijane u znak odmazde su uglavnom bili Jevreji i do novembra meseca 1941. svi su bili streljani. Ono za šta je trebao da posluži logor na Sajmištu je bilo da se tamo interniraju jevrejske žene i deca.
Jedan od razloga zbog kojih žene i deca nisu prosto streljani je taj što su nemačke vlasti imale problema sa svojim vojnicima koji je trebalo da vrše ta streljanja. Drugo, ono što su nacisti smatrali konačnim rešenjem jevrejskog problema, često je zavisilo od njihovih birokratskih komunikacija. Ovi u Beogradu su želeli samo da ih se oslobode, ovi u Nemačkoj nisu baš želeli da ih prime i na kraju je iz Berlina poslat jedan gasni kamion, koji je ovde prozvan dušegupka, kojim su oni u roku od nekoliko meseci, od marta do maja 1942. ugušili sve žene i decu, koji su bili smešteni na Sajmištu. Jednom dnevno, a ponekad i dva puta, oko sto žena i dece stavljali su u taj kamion dušegupku. Vozači tog kamiona bi onda izašli, povezali auspuh kamiona sa prikolicom u kojoj su bili Jevreji. Onda su ih vozili, praktično kroz centar Beograda, za Jajince, gde su oni stizali već mrtvi, i tu su ih sahranjivali. Oko 6.500 jevrejskih žena i dece bilo je na taj način ubijeno za ta dva meseca.
U tom logoru se u to vreme nalazila i grupa od oko 600 Roma. Oni nisu bili ugušeni u dušegupci, koja je isključivo korišćena za ono što se zvalo rešenjem jevrejskog pitanja. Većina tih Roma sa Sajmišta, oni koji su preživeli zimu 1941/42. koja je bila užasno hladna, Sava je bila potpuno zaleđena - njih oko 500 su bili pušteni, nakon što su uspeli da izdejstvuju dozvolu da imaju stalno prebivalište. Kada je logor u potpunosti ispražnjen, njegova svrha je promenjena i on je postao prihvatni logor za partizane. Tada je već bio ugušen ustanak u Srbiji i on se pomerio na Bosnu, Kozaru i delove NDH, tako da su zatvorenici uglavnom dolazili odatle i veliki broj njih je umirao od bolesti, trovanja, tukli su ih i mučili i tako dalje. Neki su odvedeni u Jasenovac, gde su bili ubijeni, ali najveći broj je bio prosleđen u Nemačku i Norvešku na prinudan rad. Kroz jevrejski logor je u periodu od decembra 1941. do maja 1942. prošlo oko 6.500 jevrejskih žena i dece, od kojih je možda nekih 50 ili 60 bilo pušteno, jer je utvrđeno da su im muževi Srbi. Ostali su svi bili ubijeni ili su prethodne zime umrli u logoru. Broj ljudi koji su tamo poslati posle ovog perioda iznosi oko 30.000, od čega je 10.000 umrlo.
Jevreji su jedina etnička grupa u Srbiji koja je bila sistematski uništena, i muškarci i žene i deca. To je ono što stradanje Jevreja u Srbiji čini jedinstvenim u odnosu na stradanje bilo koje druge etničke grupe. Zbog toga postoji pojam holokausta, kao nečega što je drugačije od drugih vrsta stradanja. U tom kontekstu treba posmatrati način na koji se konstruisalo sećanje na taj logor posle Drugog svetskog rata. On je postojao do savezničkog bombardovanja 1944. u aprilu, kada je nekoliko bombi palo na logor i on je ubrzo zatvoren i napušten. Tada počinje posleratna istorija tog mesta.
Ruševine su raskrčene i počele su da se grade barake u kojima su bili smešteni radnici iz omladinskih brigada, koje su krenule u izgradnju Novog Beograda. Ima jedna zanimljiva fotografija, na kojoj se vide omladinci sa zastavama i parolama posvećenim Titu, koja datira iz 1949. Oni stoje na stepeništu češkog paviljona, koji je samo deset godina pre toga imao potpuno drugačiju namenu. Čak i kada je državna komisija za istraživanje ratnih zločina izdala svoje saopštenje o stradanju na Sajmištu, ono je označeno kao mučilište naroda Jugoslavije. Svi planovi vezani za uređenje tog prostora neposredno posle rata su podrazumevali potpuno rušenje svega što je ostalo. Trebalo je da to bude travnata površina, a bilo je i raznih ideja o tome šta tamo izgraditi, od zgrade parlamenta do zgrade opere 70-ih godina.
Mnogi logori u istočnoj Evropi posle rata su prezervirani da bi se videlo kako je to izgledalo kada je tamo bio logor. U Jugoslaviji je to vrlo retko činjeno. Jedini koji su se zalagali za to da se ovo mesto adekvatno obeleži su bili članovi SUBNOR-a, koji su formirali Udruženje bivših logoraša. To su uglavnom bili ljudi iz druge etape logora, koji možda nisu ni znali da su pre njih tamo bili Jevreji, a od samih Jevreja gotovo niko nije bio preživeo. I od kraja 50-ih postoji inicijativa da se to mesto adekvatnije obeleži, ali nije se znalo kako to učiniti. Jedan od razloga je to što se to mesto nalazi gotovo u centru, između Novog Beograda i starog Beograda. Smatralo se da bi trebalo da ovo mesto ima funkcionalniju ulogu u urbanističkom razvoju Beograda, nego da se tamo napravi neki spomenik koji bi ličio na onaj iz Kragujevca ili sa Sutjeske. Logor u Banjici i Jajinci su već bili zauzeli centralno mesto stradanja u Beogradu. Takođe, kultura sećanja u komunističko vreme nije negovala kult žrtve, već kult otpora. Sećanja logoraša iz svih logora su, na primer, bila objavljena pod nazivom - Otpor u žicama.
Prvo obeležavanje Sajmišta odigralo se 70-ih godina, kada je podignuta jedna mala ploča na jedva vidljivom mestu na ulazu u Sajmište. Tekst na njoj kaže da su tu stradali pripadnici svih naroda i narodnosti od strane okupatora i domaćih izdajnika. Ta spomen ploča je nestala i tvrdi se da se nalazi na nekom depou opštine Novi Beograd. Novi spomenik je podignut 80-ih godina, sa identičnim tekstom, ali je stavljen na travnatu površinu neposredno pored kule. U Socijalističkom savezu radnog naroda se u to vreme pojavila bojazan da mlade generacije nakon smrti druga Tita gube kontakt sa revolucionarnom prošlošću Beograda i od tada se svake godine 9. maja održava školski čas na Starom sajmištu. Pronašao sam podatak da je 1989. tamo izveden i jedan kratak pozorišni komad na temu Starog sajmišta, koji je napisala, niko drugo do Isidora Bjelica.
To je vreme kada je pažnja počela da se pomera sa stradanja ljudi u rukama nemačkog okupatora ka stradanju srpskog življa u NDH. Sajmište postaje predmet sporenja između srpskih i hrvatskih istoričara. Srpski istoričari i kvaziistoričari počeli su da potenciraju Jasenovac, a njihovi pandani u Hrvatskoj su počeli da govore o tome kako je i Beograd imao svoj logor, koji uopšte nije obeležen. Jedan od odgovora iz Srbije bio je da je taj logor bio na teritoriji NDH. Donesena je odluka da se tamo napravi spomenik, koji je radio akademski vajar Miša Popović i trebalo je da se taj spomenik podigne 9. maja 1989. Onda je to odloženo iz raznih razloga, ali kada je spomenik konačno podignut 1995, to više nije bilo 9. maja, nego 22. aprila.
Čitav kalendar sećanja u Srbiji se potpuno promenio. On je premešten na događaje vezane za NDH i stradanje srpskog življa tamo. 1992. skupština Srbije je uspostavila 22. april, dan kada je bio proboj logoraša u Jasenovcu, kao Dan sećanja na žrtve genocida uopšte. Sajmište je reinterpretirano i to više nije bilo mesto stradanja svih naroda Jugoslavije, nego je to sada postalo simboličko mesto na kojem se u Beogradu obeležava stradanje srpskih žrtava u NDH. To se jasno moglo videti i po tekstu na tom spomeniku, koji je kasnije takođe nestao. U tom tekstu su se spominjale srpske žrtve u NDH i žrtve mađarskog terora u Novom Sadu. To je objašnjeno time što je taj spomenik blizu ušća Save, koja je dolazila iz NDH, i Dunava, koji teče od Novog Sada, a tela žrtava iz Jasenovca i novosadske racije tim rekama su plivala do Beograda. Važno je da se ovo dešavalo 1995, kada je postalo jasno da Jasenovac neće ostati u rukama srpskih snaga. Sajmište je pretvoreno u ekspozituru Jasenovca u Beogradu.
Sama ceremonija komemoracije je kasnih 90-ih bila ista svake godine: dolazilo se ujutru, postavljali su se venci na spomenik, zatim se prelazio Brankov most, odlazilo se u Sabornu crkvu i tamo je držano opelo. To je bio još jedan način na koji su pravoslavne, srpske, žrtve terora stavljane u centar pažnje. Spomen na jevrejske žrtve i spomen na Sajmište kao mesto holokausta, stradanja Jevreja koje je bilo kvalitativno i kvantitativno drugačije od svih drugih stradanja, ni na koji način nije bilo obeleženo.
U vreme NATO bombardovanja vraćena su u centar pažnje sećanja na period od 1941. do 1944, naročito na činjenicu da je logor bio bombardovan od strane saveznika. Kao da je najstrašnija stvar koja se dogodila na Sajmištu bila pogibija sto logoraša od savezničkog bombardovanja 1944, a ne da su desetine hiljada ljudi pobijeni od strane Nemaca pre toga.
Sve to vreme u tim zgradama su živeli ljudi. Jedno vreme tamo je bila i velika kolonija Roma. 60-ih godina, kada je trebalo da bude prvi sajmit nesvrstanih u Beogradu, a autoput prolazi pored Sajmišta, tadašnje vlasti su smatrale da državnici koji dolaze u Beograd ne bi trebalo da vide te slamove i onda su sve Rome iz tog kartonskog naselja preselili u Ledine. Tu je napravljena kožarska škola, koja još uvek postoji, tu je bilo i fudbalsko igralište. To je vrlo važno spomenuti u kontekstu sadašnje polemike o Starom sajmištu. Kada je klub Posejdon tamo organizovao koncert ili boks meč, u javnosti je to ocenjeno kao nešto što je posebno problematično. A tamo se već 50 godina dešavaju stvari koje nisu adekvatne tom mestu. Pitanje je šta uraditi sa tim prostorom. Obnavljanje svih paviljona neće to obeležiti kao mesto stradanja, nego će obeležiti mesto gde je bio Sajam pre Drugog svetskog rata. Paviljoni ne bi izgledali kao u doba kada je tamo bio logor, oni neće biti sivi, bez prozora, sa tim ležajevima na tri sprata. Neko bi ih gledao sa Kalemegdana i mogao bi da kaže - pa nije taj logor izgledao loše. Znači, to nije podizanje spomenika logoru, to je podizanje spomenika Sajmu od pre Drugog svetskog rata. Ako treba da se adekvatno obeleži to mesto, neka se izgradi novi muzej, savremena zgrada, ali podignuta kao muzej žrtvama, na način na koji je podignut Muzej holokausta u Berlinu.
Sa Topovskim šupama, odakle su na streljanje vođeni jevrejski muškarci, situacija je još dramatičnija. Topovske šupe posle rata nijednom nisu bile obeležene, čak se i u nekim listama logora koje je radio SUBNOR ponekad ni ne spominju kao logor. Razlog je jednostavan: tamo su bili samo Jevreji i Romi, od kojih najveći deo nije preživeo i broj ljudi koji su mogli da napišu sećanja na taj logor je bio minimalan. Topovske šupe su odmah pretvorene u neke hangare i ničim nisu bile obeležene do 2006, kada je tamo podignuta mala spomen ploča. Novinari koji su izveštavali o tome nisu dobro izgovorili i napisali ime tog logora, pa se on u izveštajima naziva topovske šume. Još bizarnije je to što je 1994. spomen ploča podignuta na potpuno pogrešnom mestu, na Bulevaru revolucije kod tramvajskih šupa zato što je neko pomislio - tramvajske, topovske, to je manje-više isto. I još uvek na tom zidu stoji ploča na kojoj se kaže - sa ovog mesta su Jevreji odvođeni na streljanje, iako to nije to mesto.
Topovske šupe su sada predviđene za rušenje i, po svemu sudeći, tamo će biti izgrađen veliki šoping centar, u kojem će biti i kuglana, bioskop i velika samoposluga. Pitali su Acu Singera šta misli o tome i on je rekao kako je neko isto tako poželeo da izgradi samoposlugu u blizini Aušvica, ali da to nije prošlo. A u Beogradu će na mestu sa kojeg je 5.000 ljudi, skoro svi Jevreji muškarci iz Srbije, odvedeno na streljanje, zaista biti samoposluga i kuglana i bioskop.
Svetlana Vuković: A gde je lokacija Topovskih šupa?
Jovan Byford: Topovske šupe su na Autokomandi, kada se izađe sa avalskog druma na veliku raskrsnicu, između nekadašnjeg Bulevara JNA i Tabanovačke ulice. To je veliki prostor na kojem se vidi jedan hangar koji je izgrađen posle rata, a sa leve strane, znači tamo gde se vidi da je nekad bio ulaz, stoje dve zgrade od cigle i logorska uprava je bila u tim zgradama. Te zgrade su predviđene za rušenje i samo je pitanje vremena kada će sve to biti sravnjeno sa zemljom.
Ako pogledate istoriografiju holokausta na Zapadu, apsolutno je dominantna ideja da se ni u jednoj zemlji, pa ni u Srbiji, ne može govoriti o holokaustu van konteksta kolaboracije. Nije bitan samo onaj ko je izvršio akt ubistva, nego ko je sve to pripremio, ko je u specijalnoj policiji bio u odseku za Jevreje, ko je skupljao spiskove, ko je potkazivao Jevreje koji su se krili i ko je zapravo desenzitizovao ljude da imaju manje simpatija i manje saosećanja za Jevreje. Kada su u taj logor dovedeni prvi Srbi, Nedić je uputio pismo nemačkim vlastima, u kojima je izrazio bojazan da će i oni biti ubijani dušegupkom. On je bio spreman da interveniše, ali ne kada su u pitanju Jevreji. To je i bila logika po kojoj su Nemci streljali Jevreje, a ne Srbe. Postoji dokument u kojem jedan od nemačkih oficira shvata da Jevreji možda nemaju mnogo veze sa ustankom, ali da, ako ubijaju Srbe, imaju problema sa kolaboracionističkom vlašću. Kada su ubijali Jevreje ili Rome, Nemci te probleme nisu imali. U tom smislu postoji veza između same ideje kolaboracije i holokausta, čak i ako kolaboracionističke vlasti nisu bile te koje su te zločine izvršavale, na način na koji to jesu činile u Rumuniji ili Hrvatskoj.
