http://www.b92.net/tv/press.php?nav_category=924&nav_id=340856
B92 TV Press kliping Staro sajmište
Sajmište, istorija jednog logora
Politika, TV dodatak, 23. januar 16:03
Čini mi se da se kao društvo uopšte ne bavimo sobom, da identitet gradimo na mitovima i da kod nas nema ozbiljne analize odluka, dešavanja i shvatanja ni iz naše prošlosti ni iz sadašnjosti – kaže Marko Popović, reditelj filma o najvećem koncentracionom logoru u Srbiji za vreme Drugog svetskog rata o kome se malo, nedovoljno ili gotovo ništa ne zna
„Sajmište, istorija jednog logora”, naziv je dokumentarca iz dva dela koji će biti prikazan na Televiziji B 92 u subotu i nedelju (24. i 25. januara) u 20 časova. Po scenariju Bobana Jevtića, uz stručnog konsultanta dr Milana Koljanina, istoričara, filmove je režirao Marko Popović u produkciji TV B 92.
Ideja za snimanje ovog filma potekla je od producenta, TV B 92, u sklopu šire akcije izgradnje memorijalnog centra Staro sajmište, kaže reditelj Marko Popović, dodajući da su i on i scenarista, kao i stručni konsultant Koljanin, zajedno razvijali ideju da osnovnu dramaturšku liniju treba da čine ispovesti bivših logoraša, preživelih pukim slučajem, jer su emotivno najjače. Te ispovesti dopunjene su igranim delovima, koje, opet po rečima reditelja, nisu puke ilustracije tih priča, već više atmosferom doprinose pojačavanju utiska o opštem beznađu, užasu i danima smrti na beogradskom Sajmištu. Treći segment ovog dvodelnog filma jesu arhivski materijali.
Mada je Staro sajmište bio najveći koncentracioni logor u okupiranoj Srbiji za vreme Drugog svetskog rata, o njemu se malo, nedovoljno ili gotovo ništa ne zna.
– Jedan od razloga zašto sam počeo da radim na ovom filmu jeste upravo taj što sam shvatio da o Sajmištu ne znam ništa – kaže reditelj filma Marko Popović. – U školi su nam pričali o logoru na Banjici, o Jasenovcu i drugim, ali logor na Sajmištu niko nije pominjao. Dr Milan Koljanin, koji nam je bio stručni saradnik na filmu, jedan je od retkih, ako ne i jedini domaći istoričar koji se ovom temom bavio. Nisam uspeo da saznam zašto je tako. Čini mi se da se kao društvo uopšte ne bavimo sobom, da identitet gradimo na mitovima i da kod nas nema ozbiljne analize odluka, dešavanja i shvatanja iz naše prošlosti ili, još gore, sadašnjosti, mada jedino promišljajući na taj način možemo da se korigujemo kao nacija i da prestanemo da kolektivno šlajfujemo.
Popović smatra da su najveći kvalitet ovog filma upravo ispovesti preživelih logoraša.
– Oni su u razgovore sa nama ulazili iskreno, otvoreno, pokušavajući da se sete i najmanjeg detalja – dodaje reditelj. – Najvažnije nam je bilo da nijednim filmskim postupkom na pokvarimo i ne iskvarimo tu autentičnost. Tokom snimanja, lagano počnete da shvatate da je upravo tim ljudima važno da ispričaju svoje priče. To daje neki smisao tom delu njihovih života, izdiže te događaje iznad patnji, gladi i smrti u neku smisaonu svrhovitu celinu. Želeli smo da ih pustimo da ispričaju svoje sudbine, ne samo da njihova patnja prestane da bude uzaludna, već i da otvorimo prostor za raspravu, interpretacije i tumačenja kako je jedan tako zastrašujući zločin mogao da se odigra pred ravnodušnim pogledima naših predaka sa Kalemegdana.
Među arhivskim materijalima koji će se videti u filmu, ima i onih koji do sada nisu viđeni. Kako je ekipa filma došla do njih?
– Iskreno, ti materijali nisu viđeni, jer niko nije želeo da ih vidi – kaže reditelj Popović. – Trebalo je samo otići u Muzej jugoslovenske kinoteke, u Arhiv grada Beograda ili Arhiv Jugoslavije i materijali su tu. Zašto niko nikada nije razmišljao o toj vrsti lične i istorijske odgovornosti čitave jedne generacije naših predaka koja prosto nije želela da se ozbiljno bavi zločinima na Starom sajmištu, to je tema za poseban film.
Prvi deo filma govori o dva logora za Jevreje u Beogradu i o holokaustu koji su Jevreji doživeli za vreme Drugog svetskog rata u Srbiji. Jedan logor bile su Topovske šume na Autokomandi, inače prvi logor koji su nacisti uspostavili u Srbiji, a drugi Staro sajmište. Logor Topovske šume, koji je dobio ime po mestu na kome su bila stacionirana artiljerijska oružja Kraljevine Jugoslavije, postojao je od kraja avgusta do oktobra 1941. godine i, mada su zvanični podaci uništeni, procene govore da je kroz njega prošlo oko 5.000 ljudi. U njega su dovođeni Jevreji i Romi iz Beograda i Banata, odakle su vođeni na streljanje u Kumodraž, Bežaniju, Jajince i na Sajmište.
Drugi logor, Staro sajmište, inače glavna tema ovog filma, osnovali su takođe nacisti 1941. godine. Bio je to jedan od prvih koncentracionih logora u Evropi, namenski izgrađen za internaciju Jevreja. Od marta do maja 1942. godine oko 7000 Jevreja, uglavnom žena, dece i starih, tu je sistematski ubijeno u pokretnoj gasnoj komori dopremljenoj iz Nemačke, govore podaci.
Drugi deo filma govori o logoru na Sajmištu posle ubijanja Jevreja, kada je Sajmište pretvoreno u Anhaltelager, prihvatni logor za političke zatvorenike, zarobljene partizane i prinudne radnike koji su, većinom, dalje transportovani u radne logore širom Trećeg rajha. Od maja 1942. do jula 1944, kroz ovaj logor je prošlo 32.000 logoraša (najvećim brojem Srba), od čega je 10.600 ili ubijeno ili umrlo od gladi, izrabljivanja i bolesti. Uslovi u logoru bili su izuzetno teški (svaki treći logoraš nije izašao živ), a ubrzo posle savezničkog bombardovanja Beograda 1944, u kome je i ovaj logor teško oštećen a veliki broj logoraša poginuo, on je rasformiran.
Na šta ovaj film upozorava i opominje?
– Filmovi ne menjaju svet, svet menjaju gledaoci, a mi smo želeli samo da ispričamo jednu jezivu priču, kroz ispovesti preživelih, i da otkrijemo šta se to dešavalo u srcu grada tokom Drugog svetskog rata – kaže Marko Popović. – Film generalno nudi mogućnost ne samo identifikacije, već i saosećanja sa sudbinama ljudi i saznanje da svi mi delimo istu sudbinu, koliko god ona delovala različito u detaljima. Nadam se da će ovaj dvodelni film, pored slabe utehe preživelima, ponuditi gledaocima upravo mogućnost saosećanja koje, u krajnjem ishodu, možda može da spreči da se zločini ponove.
Ovo je press-clipping iz Politike, i eto, opet primera površnosti i suštinske nezaintersovanosti: Topovske šume, pa Topovske šume...
Želeli smo da ih pustimo da ispričaju svoje sudbine, ne samo da njihova patnja prestane da bude uzaludna, već i da otvorimo prostor za raspravu, interpretacije i tumačenja kako je jedan tako zastrašujući zločin mogao da se odigra pred ravnodušnim pogledima naših predaka sa Kalemegdana.
Svaka čast i pohvala autorima, ali otkud reditelju to da su Beogradjani bili ravnodušni?
Pa zna se i hronološki redosled dogadjaja i zna se kakav je bio život u okupiranom Beogradu...
