Покшаћу направити једну паралелу са два пројекта у Берлину, а која имају пар додирних тачака са БнВ. Из њих се види однос одговорног друштва према јавним површинама и однос грађана према условно речено неодговорном поступању друштва.
1. Пример је "Park am Gleisdreieck". За оне који нису имали прилику да посете Берлин, он се налази у непосредној близини "Potsdamer platz-a", једног од градских центара, који је у блиској прошлости изграђен од нуле. У том погледу, рекло би се да читава та површина има огроман потенцијал за станоградњу. Његов положај у ужем градском језгру гарантовао би огроман профит. Обзиром да је станоградња у Берлину у великом успону и да је град дефицитаран по том питању, продаја станова на таквој локацији не би била никакав проблем. Упркос томе, градске власти су се одлучиле за потпуно другачији концепт, где је највећи део те неизграђене зоне, величине од око 30 хектара, претворен у парк и дат становништву на располагање.
Зашто би то било нама интересантно? Па због тога што је ту накда пролазила пруга, која је годинама била запуштена. Нешто попут савскок Амфитеатра у малом. Поред неколико колосека, ту су била и многа складишта, магацини, бункери и осматрачнице као заоставштина из 2. Светског рата.
Извор:
http://www.sdtb.de/Gleisdreieck-a-railw ... 267.0.html
Упркос огромној финансијској моћи, приступ при формирању парковских површина био је екстремно штедљив и не тако конвенционалан. Уз сигурно огромне анализе, планери су препознали потенцијал зараслих и запуштених шина и грађевина, те су их уз релативно мала улагања трансформисали на такав начин да кроз нову функцију буду у служби будућих корисника.
Уз додавање нових садржаја, успели су да привуку разне структуре становништва. За наше појмове готово неспојиве.
Где на читавој површини не постоји ни једна кафана, пардон, промотивни штанд и где је простор у потпуности подређен становништву и опуштању у природи бавећи се разним креативним активностима. Између осталих, бавећи се спортом, шетнјом кроз шуму, трчањем по пеком насутим шинама или обичним излежавањем на трави или неком другом за то предвиђеном мобилијару.
Био бих јако срећан када би они који воде Београд, имали бар мало шире видике и алтернативнији приступ, па понудили нешто слично овоме.
2. пример је "tempelhofer Flughafen". Чувени аеродром из времена хитлера, затворен пре десетак година, а који је између осталог служио као вездушна веза између западног Берлина и остатка света.
По затварању за авионе, аеродром је отворен за јавност и претворен у парк. Активност коришћења аеродромских писти за поподневну шетњу или вожњу ролера јако се допала Берлинцима, али и осталим гостима града. Ту се такође организују разни културно-уметнички догађаји. Од дизања змајева, вожње разно разних превозних средстава, једрења на скејтовома и аутомобилских трка, до стандардних "партија" и роштиљања.
Међутим, град је хтео да кроз један одмерен пројекат читавој тој површини од 386 хектара (!?) дода још неке садржаје. Између осталог и комплекс зграда, остављајући писте и добар део слободних површина у изворном стању.
Сад оно битно за нас! Становништву се та идеја и није баш допала. Прво кроз блага негодовања наизглед немоћних појединаца (звучи познато?), а касније кроз конкретне акције успели су да спрече градњу (бар за сада). Свест о квалитету који локација пружа требало је проширити, па су у једном тренутку све стратешки важне тачке биле прекривене волонтерима који су делили промотивни материјал, изношећи јаке чињенице које не иду у прилог урбанизацији аеродрома.
Дакле они су успели да се изборе за то да њихова јавна површина остане јавна. Исто можемо и ми, сао треба пронаћи начин да се допре до испраних мозгова, оних који чине већину, а који на узурпирање, тачније отимање, онога што им припада гледају као на имагинарну ствар. Ствар која се дешава негде друго, а не у најстрожем центру њиховог града.