ПОВОДОМ ПОЛЕМИКЕ О НАРОДНОМ МУЗЕЈУ
Национално благо на Калемегдану, Теслино на Тргу
Да ли постоји озбиљан орган, институција, или група, која може да изложи реалан план, за Народни музеј, и конкретан датум када ће музеј бити доступан јавности. Која је то врста логике, носталгије, или затворености, која инсистира на томе да се зграда, са почетка XX века, са намером и наменом да буде банка, 100 година касније, претвара, и то подземним решењима, у музеј за XXI век?
У последњих неколико недеља примећује се дискусија, у медијима, која се води око тога како, на крају, обновити Народни музеј. Већ више година чами затворен за посетиоце, све очекујући да се, ко год је за то одговоран, на крају, и одлучи да нешто, стварно, и уради не би ли музеј био отворен.
То све што се дешава, око Народног музеја, пред очима јавности, подсећа, јако, на фамозну, тзв. ’Митићеву рупу’, код Славије, која је, годинама, изазивала жестоке полемике, у јавности, око питања шта је правилно, и квалитетно, решење за тај градски простор. Данас је то обичан, помало досадан, пролазни, градски полупарк. Дискусије су потпуно занемеле, нико се више не пита шта, и како, са тим важним, градским простором.
Наравно, када год се покрену дискусије, оваквог типа, предњаче угледни људи, стручњаци из ’струке’. Овај пут, око Народног музеја, велику дискусију започели су стручњаци из урбанистичке и архитектонске ’струке’. Стручњаци из културе, свој круг надмудривања, обавили су, ономад, када је испливала афера, око високих цена које се плаћају, већ годинама, за чување блага Народног музеја, док музеј не буде приведен својој основној функцији. Ономад, када су пале колективне оставке ’челника’ Народног музеја.
Дакле, у јавном надмудривању ’стручњака’, архитеката и урбаниста, могли смо да опазимо неколико ’интересантних’ ставова, и један веома битан податак. А тај податак је да ’струка’ процењује да би се, цео посао, око ’санације’ Народног музеја, могао обавити за неких 20 милиона евра. А, чим је у питању таква цифра, ’струка’ мора бити заинтересована. Наравно, то је само апроксимација цифре која ће, ако се пројекат покрене, сигурно, из непредвиђених разлога, у самој реализацији, да нарасте до несагледивих, крајњих, трошкова. А једном када се крене, ’струка’ добро зна, не може да се стане, и небитно је колико ће да траје.
Један од непредвиђених, и несагледивих, трошкова, наговештава се, у овој најновијој дискусији, ’интересантном’ идејом из ’струке’, која заговара прекопавање Трга Републике, и укопавање, ширење простора Народног музеја, у подземље самог трга. Са отварањем оваквог смера размишљања, и са озбиљном дискусијом ’струке’, у том правцу, отвара се неколико заиста важних питања, за културну јавност, и за тзв. ’културне власти’ ове земље. Заправо, стварају се услови за сваку врсту аларма.
Та алармантна питања су: да ли се српска култура налази на почетку XX или XXI века? Да ли је ико у стању да питање централног националног музеја сагледа са становишта стварног простора и времена? Да ли постоји озбиљан орган, институција, или група, која може да изложи реалан план, за Народни музеј, и конкретан датум када ће музеј бити доступан јавности. Која је то врста логике, носталгије, или затворености, која инсистира на томе да се зграда, са почетка XX века, са намером и наменом да буде банка, 100 година касније, претвара, и то подземним решењима, у музеј за XXI век?
Свака част институту ’јавне дискусије’, по коме можемо, на најдемократскији начин, да дођемо до прикладних решења, за питања од јавног интереса. Тако и видим све те бројне осврте ’струке’ на тему обнове Народног музеја. Али, негде би морала да постоји граница на којој се, за наказне идеје, установљава нека врста казне за узнемиравање јавности.
http://static.politika.co.rs/uploads/rubrike/145001/i/2/narodni muzej izo presek.jpg
Један од предлога за реконструкцију Народног музеја
Полазим од неколико чињеница. Налазимо се, сада већ, у другој деценији XXI века. Зграда Народног музеја пројектована је, и изграђена, на крају XIX и почетку XX века. Тачније 1903. године. Када је саграђена била је то Хипотекарна банка. Зграда је постала Народни музеј тек 1950. године. Свакоме мора бити јасно да било каква адаптација те зграде, не може да задовољи потребе Народног музеја, и његових посетилаца, домаћих и иностраних, у XXI веку. Ни просторне ни еколошке, ни физиолошке, ни све друге потребе.
Дакле, сама идеја о адаптацији постојеће зграде је заостала, у времену, и није у складу са оним што је савремена музеолошка, културолошка и урбанистичка пракса, у свету.
Осим што изазива осећај страве, и ужаса, идеја о ’укопавању’ дела Народног музеја, под Трг Републике, показује колико је део ’струке’ бетониран у старомодна, скупа и неприкладна решења, која би годинама иритирала јавност и, на крају, била ништа друго до још једна, само много већа, и много, много скупља, досадна, ’Митићева рупа’. Да, можемо се позвати на укопавање, око стаклене пирамиде, у Лувру. Само што треба да имамо на уму чињеницу да је Лувр, у време када је био функционалан двор, имао становништво од неких 30.000 људи. Толико, о размерама простора, и времена.
Шта каже интернет сајт самог Народног музеја? Ево шта каже:
Убрзани развој Народног музеја, нова улога музеја у свету коју су пратили и нови задаци у заштити културног наслеђа, као и одређенији и строжи стандарди у области превентивне заштите и чињеница да се у одржавање објекта није озбиљно улагало као резултат деценијског неразумевања надлежних према потребама ове институције од највишег националног значаја и интереса, за последицу имају сада већ катастрофално стање зграде и алармантно лоше услове чувања, заштите и излагања непроцењивог културноисторијског и уметничког блага чији је Музеј ризничар. Уз то, већ осамдесетих година прошлог века, простор којим Музеј располаже постао је скучен и недовољан.
Ево и мог размишљања на ову културну тему. Директно и без околишања. За 15 милиона евра, на простору Калемегдана, направити сасвим нов, музеолошки, еколошки и туристички приступачан Народни музеј, који ће бити и нови архитектонски и урбанистички бисер града Београда и Србије.
Прошле године сам, баш на Калемегдану, видео изложене радове студената архитектуре, управо на тему унапређења и осавремењивања Калемегдана, у XXI веку. Било је изванредних, баш сјајних, идеја и пројеката.
http://static.politika.co.rs/uploads/rubrike/145001/i/3/narodni muzej IZLOZBA II.jpg
Један од предлога за реконструкцију Народног музеја
Не сумњам да би се један нов и ’паметан’ музеј савршено уклопио у простор Калемегдана, где се већ налази изванредни Војни музеј, Музеј позоришта, сада већ чувени Зоолошки врт, итд. Ту, на Калемегдану, могу да се планирају бесконачна ’укопавања’, у несагледиве подземне пролазе и просторије тврђаве. Ако је укопавање, из било којих разлога, и неопходно. По просечној цени од, рецимо, 1000 евра, за квадрат, израчунајте колико је то квадрата новог, и савременог, изложбеног и музејског простора. Наравно, узеле би се у обзир специфичности овакве грађевине. Али, сви знамо колико су наши грађевинари добри, управо са оваквим специфичностима. Не само добри, него и светски познати. И то, скоро увек, по цени која је повољнија од конкуренције.
У зграду, у којој је Народни музеј, сада, треба преселити Музеј Николе Тесле. И у то пресељење, и прилагођавање, уложити пет милиона евра. Ако, уопште, како ’струка’ наговештава, разговарамо о 20 милиона, укупно.
Јер, зар није, у свим анкетама, у последњих 30 година, Никола Тесла проглашаван за највећег, и најзаслужнијег Србина, свих времена. И то са пуним правом. Не само општег гласа већ и свих могућих ’струка’. Зар Никола Тесла није централна оса нашег националног идентитета, и интернационалног поноса? Зар није Никола Тесла оно што овом народу, чак иако нестане, осигурава неко планетарно постојање, не само у XXI, већ и у многим, наредним, вековима? И тако даље, да не набрајам шта је све Никола Тесла, у свести овог народа али, све више, и у свести светске јавности. И то не само светске научне јавности.
Сви знамо да је Музеј Николе Тесле, у Београду, у поседу целокупне оставштине великог научника и проналазача. И да већина тог блага тавори, не отворена, у сандуцима, у лепој, али малој згради, у једној мирној, београдској улици. Наравно да би простор садашњег Народног музеја био право место на коме би дело и домет Николе Тесле могли бити представљени, не само на опсежан, већ и на спектакуларан начин. Сам центар града добио би атракцију која би привлачила и старо и младо, и домаће и страно. А дело би се представило у здању које, по свом стилу и годишту, заправо, и припада времену у коме је живео, и радио, велики Никола Тесла.
А ту иде и један мали куриозитет. Никола Тесла је, током свог јединог, 36-часовног боравка, у Београду, посетио Народни музеј. Музеј се, тада, није налазио у овој, садашњој згради, али је податак, сам по себи, интересантан, и може да пружи малу, емотивну позадину, овој причи о усељењу Тесле у садашњу зграду Народног музеја.
Није потребно истицати да би, оваквим решењем, сви добили и да би се десила ситуација коју Американци називају Win-Win. Нико не губи. Сви добијају. Зар то није основна идеја у сваком озбиљном културном подухвату. Али, свакако је неопходно да постоји неко, вероватно државно или парадржавно тело, или орган које, са оваквим питањима, може да се носи на стварно стручан и, још важније, ефикасан и економичан начин. И да, на крају, сви нешто добију. У овом случају, не да нешто добију, већ да јако много добију.
Станко Црнобрња
објављено: 07/08/2010.