Све се опет своди на актуелну пасивност, лењост и кукавичлук где се ствари померају са мртве тачке махом ако неко на власти предузме иницијативу. Наравно да би већина људи пристала на то да се сређује и чува наше наслеђе али не би се трудила да притисне власт да то чини или не дај боже сами узму да лобирају и боре се за оно што мисле да је исправно. Ретки су људи попут Вучка који су спремни да се цимају а такви временом и заврше у политици па се њима набаци на леђа одговорност тако да опет грађани не би морају да размишљају шта је добро и боре се за то.
Ovo je zaista važno pa ima smisla malo duži komentar. Neodstatak pravog razumevanja važnosti ličnog angažovanja u društvenim problemima je ogroman problem kod nas. Kad smo promenili sistem i prešli put iz komunizma, preko socijalizma do kapitalizma, ljudima niko nije objasnio da se time promenilo i ono što novi sistem podrazumeva da oni sada treba da rade. Ranije se podrazumevalo da država brine o svemu. Međutim ključno je razumeti da je osnovni regulacioni sistem u kapitalizmu slobodno tržište, i da to važi i u oblasti društvenih odnosa i upravljanja državom, a ne samo u oblasti ekonomije. Dakle osnova svega je odnos političkih snaga raznih ideja.
Po važećoj teoriji neke idealne verzije kapitalizma, političari su samo menadžeri organizovanih interesa. Dakle njihova uloga je samo uloga praktičnih poslovnih organizatora koji treba da imaju neku vrstu spiska kakvi sve interesi u društvu postoje, i da se zatim potrude da u čisto tehničkom smislu organizuju ostvarivanje što je više moguće tih interesa. Dakle da prvo vide šta je realno ostvarljivo, zatim da sve takve interese sistematizuju u međusobno neprotivrečne grupe, i da se na kraju potrude da organizuju i vode ostvarivanje tako, na tržištu ideja i mogućnosti, izabranih većinski izraženih interesa.
Ovde je ključni element reč ORGANIZOVANI (interes). Dakle apsolutno se podrazumeva da neki usamljeni pojedinac (sem svog glasa na izborima) nema NIKAKVA druga prava da utiče na upravljanje državom. To proizilazi već i iz principa da se važnost pojedinih ideja meri na slobodnom tržištu ideja, a ne po nekoj apstraktnoj političkoj ideologji ili po nekom religijskom sistemu vrednosti. Ako neka ideja ima veću podršku, smatra se da onda treba da ima i veću težinu u onome što političari, tj izvršne vlasti, treba da slede. I obrnuto. Dakle pošto je uticaj jednog običnog pojednica među milionima drugih zanemarljiv, i njegove želje kao usamljene osobe su takođe po toj političkoj teoriji zanemarljive. Samo ako puno osoba ima sličnu ideju, i samo ako se organizuju da jasno i precizno formulišu te ideje (u nešto operativno izvodljivo), i imaju svoje konkretne pojedince kao predstavnike te kolektivne ideje, tek ONDA ih političari po toj teoriji treba da uzimaju u obzir. Onda tako interno sinhronizovana grupa postaje jedan od organizovanih i jasno formulisanih političkih interesa, i TEK ONDA takva ideja može da svoju snagu odmerava na slobodnom tržištu ideja. Pobednike na tom tržištu ideja, tj one ideje koje su politički najače (imaju najviše organizovanih zastupnika iza kojih stoji najviše glasača, novca, ugleda, uticaja, itd), onda izvršna vlast uzima kao "narodnu volju" i pokušava da ih ostvari. Ovo važi uvek, bez obzira da li je interes organizovane grupe ljudi zaštita leptira ili neki stogodišnji nacionalni program.
Ukratko, politička teorija kapitalizma podrazumeva da onaj ko nije aktivan, ko ne propagira svoje ideje i ne pokušava da nađe istomišljenike, da bi zatim stvorio ili se priključio organizovanoj grupi koje te interese izražava,
taj po definiciji nema nikakva prava na uticaj u upravljanju državom. Prosto nije zaslužio da se sluša i da bude bitan na bilo koji način. A to je zato što nije operacionalizovao (konkretizovao) svoju ideju u obliku političkog aktera - organizovane grupe - jer jedino grupa može biti deo sistema, za pojedinca je to već i čisto tehnički nemoguće. Ovu elementarnu istinu kapitalizma (kao za nas izgleda još uvek novog političkog sistema) niko narodu nije objasnio, pa nije ni čudo što je toga svestan tek beznačajan broj ljudi. Ustvari aktivno se odvraćaju od samoorganizovanja iako je to sama osnova demokratije. Na slobodnom tržištu praktične političke snage raznih ideja pojedinac nema značaja, samo organizovane grupe. A da bi one postojale razni aktivisti prvo moraju da propagiraju ideje koje stoje iza njih, da bi tek zatim neko mogao da napravi organizovanu grupu koja neku ideju jasno formuliše i zatim zastupa sve dok se ne ostvari. Srećom stvari idu nabolje, mada previše polako. To pokazuje sve češće organizovanje građana u inicijative tipa "odbranimo naš park", "nećemo soltiter u našem dvorištu" i sličnim. Međutim to su još uvek više slučajnosti, pa bi trebalo da svima bude daleko jasnije da se od njih OČEKUJE da budu aktivni i da se organizuju. To je deo onoga kako je politički sistem u demokratskim zemljama i zamišljen da bi trebalo da radi. Nažalost previše malo naroda zna da je to tako.
