Врло занимљив случај технократског приступа, трамвај у Мозиру, око 100.000 становника. Шта је занимљиво за тај тарамвај?
- Власник трамваја је највећи послодовац, Рафинерија нафте Мозир. Како је индустријска зона направљена далеко од града, а огромна ударна потражња за превозом, направили су га ради економичног превоза својих радника.
- Последично ред вожње је врло густ у вршним сатима, 3-7 минута, а ван шпица иде сваких 40 минута, па и ређе.
- Малтене потпуно је урађен на класичном колосеку са праговима, купљени су најјефтинији трамваји, КТМ-8 кантице из 1987/1988, али све се савршено одржава. Тек ове године је први пут стигао нови трамвај од Белкомунмаша из Минска.
- За време шпица већина полазака су експреси, који уместо 40 минута за 20 километара са стајањем на свим стајалиштима, стижу за 20 минута. Ти експресни поласци спадају у вероватно неке од најбржих трамваја на свету по комерцијалној брзини.
Недостатак је што је баш градска функција минимална. Али то је пример СССР приступа, од којег је Југославија имала боље ципеле и лепше излоге. Са СССР логиком, рафинерије Панчево и Нови Сад, али и неки слични велики послодавци би минимум имали своје фабричке поласке возова, као што би и ТЕНТ Обреновац (термоелектрана) имао на својој прузи превоз макар својих радника на том правцу где пруге има.