Neprijatnost je i jedno i drugo, i sa sviranjem i bez. Ali je meni ipak manja neprijatnost BEZ sviranja, jer ne podnosim kada idem trotoarom i čujem zvonjavu. Iz istog razloga ni ja nikada ne zvonim kada vozim bajs trotoarom, već dođem lagano iza pešaka i čekam da me propuste, pa koliko god da treba. I baš zbog tog uvažavanja njih, svi me uvek brzo i propuste.
Moj stav je da pešak na trotoaru treba da bude neprikosnoven i da ima svako prvenstvo, i zato na njemu nikada ne zvonim, niti trpim one koji zvone meni kada pešačim. Sem ako se radi o nekoj deci (ono kad se igraju sa zvonom) pa ih propustim odmah, ali odrasle koji mi zvone jer "žure" a misle da je trotoar njihovs pista, propustim sa ležernim zakašnjenjem, jer me iritira to.
Kao što u ulicama gde prolazi JGP autobus ima prednost, i nema šta da mu se trubi, tako i na trotoaru pešak ima prednost i svako pravo, i nema šta da mu se zvoni, osim ako je neka opasnost ili mera predostrožnosti. Žalim slučaj, ali tako je.
Naravno, zato kada se ja kao pešak nađem na biciklističkoj stazi, (a ima par mesta u gradu gde je to neminovno) dajem prvenstvo biciklima i trotinetima, i ne smeta mi kad tu zvone i uvek se preventivno sklanjam. Ima par izuzetaka doduše, gde se bici staza i trotoar preklapaju usled slepila nadležnih, kao npr na stajalištu prekoputa Hrama. Na takvim izuzetnim mestima isto ne fermam zvonjavu jer su pešaci bili tu pre bici staze, odnosno to je prvenstveno pešački prostor preko koga je neko nepropisno i nakaradno prešao farbom, ali ga to ne čini punokrvnom biciklističkom stazom, nego je i dalje zona stajališta. E tu npr ih isto ne zarezujem, iako većina verovatno ni ne razume zašto i misle da su oni u pravu.