I ja slično mislim.
Moja odokativna procena je da u Srbiji trenutno godišnje može da se proda oko 200-njak novih mašina: kombinirki (50-100), utovarivača (20-30) i skid steerova tj mini utovarivača (10-20), bagera (15-30) i mini bagera (20-30), buldozera (15-20), grejdera (10-20), valjaka raznih vrsta (20-30). Možda 200-njak viljuškara. Postoji 10tak ozbiljnih firmi koje se bave prodajom novih mašina i servisiranjem vodećih svetskih proizvođača. Zapošljavaju ukupno 200-300 ljudi.
Ranije su u zemljama istočnog bloka fabrike koje su poroizvodile tenkove često proizvodile i buldozere. Takođe industrija građevinsko-rudarske opreme je nastala od industrije poljoprivrednih mašina i od nje se odvojila 1950-ih usled rasta tražnje za građevinskim mašinama. Iako je zadnjih pola veka bilo konstantnih promena, suština ovih mašina se nije menjala zadnjih 5o-tak godina. One su sad našminkanije (bolja farba, LED svetlo, lepše linije,), manje troše goriva (hidraulične pumpe promenjive zapremine, motori), manje izduvnih gasova (trenutno važeće regulative: američki Tier IV final i evropski Stage IIIB, mada je pitanje dal je ovo razlog ili da se sačuva monopol i uspore kineski i drugi proizvođači), veći komfor rukovaoca (džojstici, klima, udobnija sedišta i kabine), veća pažnja na bezbednost i zdravlje rukovaoca (dozvoljena buka u i oko mašine, oprema na mašini: kočnice se aktiviraju čim padne pritisak u sistemu, alarmi, sigurnosno zaustavljanje i upravljanje u slučaju kvara, ojačanja kabina od pada materijala na krov i prevrtanja FOPS/ROPS...)
Poenta je da nisu to neke ključne, revolucionarne promene čiju brzinu naš eventualni proizvođač ne bi mogao da prati. Sa par stotina mašina i viljuškara godišnje ne bi bio nešto spektakularno bogat ali bi mogao biti profitabilan i zapošljavao bi recimo 1000 radnika, što je opet veća zaposlenost nego ovih 200-300 u uvozničkim firmama, te bi se za tolko smanjila nezaposlenost . Zbog fixnih troškova, domaći proizvođač bi na slobodnom tržištu bili skuplji od velikih stranih proizvođača (nisu isti fixni troškovi Caterpillaru koji godišnje proda desetine hiljada mašina i nekome ko bi prodao koju stotinu, jer kad se troškovi dodele većoj količini jedinica, fixni troškovi budu manji po jednici proizvida. Varijabilni troškovi bi takođe bili viši ali iz drugog razloga jer veći proizvođači mogu na veće količine ugovoriti niže cene komponenti. Recimo Cummins će prodati po nižoj ceni motor onome ko kupi 10000 njegovih motora godišnje nego onome ko kupi 100). Tako da ako želimo da izbegnemo situaciju borbe Davida protiv Golijata, morali bi za vrednost kolko je domaći proizvod iz navedenih objektivnih razloga skuplji, imati carinu. Takođe carina bi čuvala da domaću industriju ne unište damping, snižene cene po kojim se veliki otarasuju proizvoda na kojim su već u profitu pa žele da se reše zaliha. Sada je carina na uvoz mašina van EU 10%, na viljuškare 5%, a za uvoz iz EU je 0%. Zanimljivo, carina EU na kineske proizvođače je takođe 0%, ali retko koji kineski proizvođač zadovoljava propise Stage IIIB. U sadašnjoj situaciji sa 0% carine iz EU (a tu spadaju i američki, japanski, korejski, kineski... i svi drugi proizvođači koji imaju fabriku ili sklapaju delove u EU) Srbija praktično umesto svojih proizvođača štiti tuđe proizvođače. U ovakvim uslovima, sa malim tržištem Srbije, teško je očekivati da postoje uslovi za postojanje domaćeg proizvođača. Ako bi postojala zaštita domaćeg tržišta u vidu realne carine, uslovi bi postojali, kao što su i ranije postojali (za vreme 14 Oktobra, Radoja Dakića) za postojanje domaćeg proizvođača koji bi zadovoljavao domaće potrebe. Naravno new world order ekipa vam to ni po kuju cenu neće dati.
A Žika je potpuno u pravu što se tiče komponenti. Većina njih danas uglavnom sklapa mašine od kupovnih komponenata. Npr kupuju motore: Cummins, Perkins, Deutz, Deere (takođe Caterpillar, Komatsu... imaju svoje), a za manje recimo Yanmar, Isuzu.... Transmisija, diferencijali su uglavnom nemački ZF, italijanski Carraro za manje i srednje mašine, američki Meritor... (veliki proizvođači prave svoje), japanske hidraulične pumpe i ventile (Kawasaki, KYB...japanci su najbolji u hidraulici i bagerima još od 1970ih), američke.. a veliki često prave svoje. Slično važi i za ostale komponente: klime, sedišta, akumulatore, elektroniku, gume...
Stoga, mi bi mogli imati fabriku koja bi sklapala ove mašine. Ona bi moga biti podeljena u par divizija: 1. traktori : poljoprivredni traktori, kombinirke, utovarivači, skid steerovi (mini utovarivači), 2. guseničari: bageri i mini bageri, buldozeri, tenkovi, 3. valjci (prilično jednostavne mašine) i grejderi, 4. viljuškari.
Ako bi uz to država štampala godišnje recimo 150 miliona evra u dinarskoj protivvrednosti (ili 0,5-1% ukuone novčane mase) za izgradnju puteva sledećih 20 godina dok se ne izgrade svi autoputevi po Srbiji, ova fabrika bi imala sigurne poslove narednih 20 godina. Posle toga bi proizvodila za održavanje puteva i zamenu dotrajale mehanizacije. Takođe, državni rudnici poput EPS-ovih bi trebali kupovati te domaće bulozere i grejdere, Srbijašume (buldozere, bagere, grejdere), komunalna poreduzeća opština i gradova (kombinirke, bagere, grejdere, skid steerove), putari, kamenolomi, separacije (sve vrste ovih mašina), skladišta viljuškare... Imali bi poprilično sigurno i isplanirano tržište koje su potrebe, šta će da se radi te godine i koje su time potrebe. Ovako se inače radi svuda u svetu, i u SAD i u EU i u Kini, Japanu... svugde se zna kolko mašina i za šta če trebati tekuće godine i ljudi to uglavnom nabavljaju na kraju zime ili leta. Samo kod nas i drugih banana država je haos, ništa se unapred ne zna, pa kupcima uvek treba mašina za juče. To otežava poslovanje, zalihe, naplatu, skladištenje mašina.. i diže troškove.
Međutim Srbija nije ni ekonomski, ni drukčije suverena, pa ovaj scenario trenutno nije izvodljiv. Jedino što je sada realno su fabrike proizvodnje nekih od komponenata, ali oni izvlače pare iz zemlje i plaćaju radnike mizerno, a pitanje je i da li će ostati kad istekne period dogovren subvencijama vlade datim za njihovo privlačenje u Srbiju. Opet kažem, ovakav model je nesiguran (dokle će ostati), skup (država plaća za njihov dovođenje) i eksploataotrski prema našim radnicima (niske plate i ostalo), isisava kapital i profit iz Srbije u zemlje gde su im gazde... a ne mora biti tako jer kao što sam gore naveo postoje relativno sigurni poslovi za ove mašine koji će uvek postojati, kao i projekti koji će sigurno konzumirati ove mašine.