Express
Advanced
- Učlanjen(a)
- 05.11.2011.
- Poruke
- 2.322
- Pohvaljen
- 2.940
^^^Ja vidim sve.
Pola pogona standardno otpad. Atina ima plac na periferiji koji je "groblje", a tu parkiraju i one koje posle mogu da vrate u slučaju da dođe do problema sa novim, kao što se desilo TEC-u u Belgiji. Obnovili ljudi dobar deo voznog parka, a onda su bili prinuđeni da redukuju pola mreže i ukinu dve linije zbog kvarova. Bilo je pomena ovde da ne treba niti uzimati male serije niti zanavljati ceo vozni park odjednom bez opsežnog testa više modela (čak ni to ne garantuje jer mogu stići falične serije). Sada je stanje toliko kritično da više 100 po 100 ni ne dolazi u obzir, zato moraju da obrate pažnju na iskustva drugih gradova, mada nije na odmet nabavka dobrih, proverenih polovnjaka.
San Francisko ima ceo asfaltiran parking za odlaganje viška vozila koja mogu da se pokrenu u slučaju nižde, a odakle otpremaju i vozila za prodaju. Parkinzi u krugu tehničke baze koriste se isključivo za aktivan vozni park, tako da se sve što nije aktivno sklanja na odlaganje, a oslobađa prostor za nova vozila. Nema prevrtanja kao ovde. Ja ovde new vidim garažu nego pravi pravcati otpad, kao što je slučaj sa Kosmajom do autoputa i Laste, odnosno NBG-om uoči dolaska Solarisa.
Postojao je potencijal, to niko ne spori, ali to se množe reći i za Turke. Kod njih me iskreno najviše nervira tolika zasićenost tržišta sličnim nekompletnim vozilima, iako postoje Mercedes i M.A.N Turk, a koji ujedno i proizvode dobra jeftinija vozila.
Srbiji je trenutno ostala samo Zastava Kamioni koja je na istom neslavnom putu u zaborav, ukoliko ne dođe do ozbiljnog restruktuiranja. Iako je Jugoslavija bila nekoliko redova veličine manja od Turske, iako je Srbija posle njenog kraha još manja uvek je imala zasićenost tržišta marginalnim lokalnim proizvođačima sa nekonkurentnom robom. Nek ostane jedan malo sveobuhvatniji cenovno konkurentan i biće sve u redu.
Pola pogona standardno otpad. Atina ima plac na periferiji koji je "groblje", a tu parkiraju i one koje posle mogu da vrate u slučaju da dođe do problema sa novim, kao što se desilo TEC-u u Belgiji. Obnovili ljudi dobar deo voznog parka, a onda su bili prinuđeni da redukuju pola mreže i ukinu dve linije zbog kvarova. Bilo je pomena ovde da ne treba niti uzimati male serije niti zanavljati ceo vozni park odjednom bez opsežnog testa više modela (čak ni to ne garantuje jer mogu stići falične serije). Sada je stanje toliko kritično da više 100 po 100 ni ne dolazi u obzir, zato moraju da obrate pažnju na iskustva drugih gradova, mada nije na odmet nabavka dobrih, proverenih polovnjaka.
San Francisko ima ceo asfaltiran parking za odlaganje viška vozila koja mogu da se pokrenu u slučaju nižde, a odakle otpremaju i vozila za prodaju. Parkinzi u krugu tehničke baze koriste se isključivo za aktivan vozni park, tako da se sve što nije aktivno sklanja na odlaganje, a oslobađa prostor za nova vozila. Nema prevrtanja kao ovde. Ja ovde new vidim garažu nego pravi pravcati otpad, kao što je slučaj sa Kosmajom do autoputa i Laste, odnosno NBG-om uoči dolaska Solarisa.
Ne poričem da je to značajno doprinelo, ali ruku na srce suviše smo malo tržište za fabriku tolikog kapaciteta. Toliki pogon pravi ogromne rashode koje ne možeš pokriti obimom proizvodnje. Niskobudžetni proizvođači postižu marginu velikim obimom proizvodnje ili fragmentacijom proizvodnog programa a visokobudžetni cenom (propraćenom odgovarajućim kvalitetom), pa se stoga može reći da se Ikarbus nije prilagodio donošenjem strateške odluke kojim će poslom da se bavi u novonastaloj situaciji sa značajnom kontrakcijom i liberalizacijom tržišta nakon pada komunizma. Nisu imali bogzna kakvu zaštitu, osim nabavki na kašičicu, nisu podstaknuti na konkurentnost, i to je jedan od bitnih razloga zašto su nam padala preduzeća kao domine. Menadžment je bio užasno konzervativan i pored prototipskih inovacija sa novim-starim falinkama, a vlast preokupirana mnogim drugim problemima krajnje nezainteresovana. Mercedikarbus je bio politički performans i ništa više. Znamo kako se završilo. Kao što kažeš nisu imali ozbiljnog vlasnika pod kojim se ne bi igrali s "papirnim maketama".@Express
Mnogo se ovde pričalo o Ikarbusu, što uključuje i razne, a ujedno i brojne razloge propadanja nekoliko godina pre kraja proizvodnje. Branio sam njihov rad mnogo puta do sad, tamo gde se mogao odbraniti, a prema okolnostima i uslovima u kojima su radili. Nije on propao zbog proizvodnje autobusa, kao finalnog proizvoda, moje mišljenje, već prevashodno zbog konstantnog skakanja sa jedne prototipne serije na drugu, uz skoro nikada uspostavljenu pravu masovnu proizvodnju, sem kad su u pitanju serije 103 i 201/2/3, a mislim na period od sredine 90-tih na ovamo. Nije to samo njihova krivica. Malo tržište, izostanak kvalitetnih komponentaša na domaćem tržištu, što je posledica nedostatka upravo ustaljene serijske proizvodnje. Potreba za modernizacijom proizvodnog programa, pre svega prelazak na niskopodna vozila, a bez dovoljno novca za investicije u proizvodni proces, kadrove, i bez mogućnosti pravog testiranja gotovog proizvoda. Na sve to poslednjih desetak godina konkurencija naprosto divlja među manje zvučnim proizvođačima, pogotovu u Turskoj sa jako puno onih koji nude dosta korektne proizvode, a zahvaljujući ogromnom tržištu, i još većoj ponudi prateće industrije.
Ikarbus naprosto nije imao šanse, kao ni ostali koji su pravili autobuse na ovim prostorima. Propali su i mnogo veći. A kod Ikarbusa sve je krenulo od te nesrećne N serije 2008 godine, koja se morala sklepati u rekordno kratkom roku, čak i za mnogo ozbiljnije proizvođače. Mnogo se toga radilo po prvi put. Taman se koliko toliko unapredi, i dovede do dosta upotrebljivog finalnog proizvoda u vidu serije 218, što su primerci iz 2012 pokazali, i odmah sledeće godine opet prototipi u vidu M serije. Nikad to nije samo kupi šasiju i jednostavno nadogradi svojom karoserijom. I opet su kasnije stizale bolje, al ponovo male serije. Nije tu moglo biti nikakvog značajnijeg pomaka. Previše se mešala i politika, standardno za ove prostore. Njima je naprosto trebala ogromna finansijska injekcija privatnog kapitala, kao u slučaju Solarisa, ili još boljeg primera turskog Otokara, koji je, ako se ne varam, gurnula dosta visoko grupa Koč. Bez para se malo šta može. No, sve je ovo već mnogo puta do sad ispričana priča.
Postojao je potencijal, to niko ne spori, ali to se množe reći i za Turke. Kod njih me iskreno najviše nervira tolika zasićenost tržišta sličnim nekompletnim vozilima, iako postoje Mercedes i M.A.N Turk, a koji ujedno i proizvode dobra jeftinija vozila.
Srbiji je trenutno ostala samo Zastava Kamioni koja je na istom neslavnom putu u zaborav, ukoliko ne dođe do ozbiljnog restruktuiranja. Iako je Jugoslavija bila nekoliko redova veličine manja od Turske, iako je Srbija posle njenog kraha još manja uvek je imala zasićenost tržišta marginalnim lokalnim proizvođačima sa nekonkurentnom robom. Nek ostane jedan malo sveobuhvatniji cenovno konkurentan i biće sve u redu.