Прича о "тврдим слетањима" има занимљиву безбедносну позадину.
Наиме, иако прилаз и слетање код лета просечне дужине од 1,5 сат чине тек 1% времена лета, већина фаталних удеса млазних авиона се дешава управо у овој фази лета. Ваздухопловне власти и у Европи и у САД су анализирајући узроке ових удеса установиле и два фактора који су првенствено обликовани професионалном културом, односно личним односом посаде:
1. неуспели прилаз - све до пре 15-так година, међу пилотима је био уврежен врло мачистички приступ да је неуспели прилаз лични пропуст, или доказ њихове слабости, и због тога су често настављали са прилазом (односно, одбијали да прекину прилаз и направе нови круг), чак и у очигледно небезбедним условима нестабилизованог прилаза ("шта, бре, не може"). Томе је доприносио и економски притисак компанија, јер неуспели и поновљени прилаз коштају.
2. меко слетање - сви пилоти воле аплаузе за меко слетање, и јако су осетљиви на заједљиве коментаре колега, типа "да отпишемо авион кад дођемо до гејта", или "да пишемо три слетања за ово, или само једно". То је врло људски. Међутим, физика је и ту немилосрдна. Непосредно пре слетања лети, авион прелази из режима понирања у режим "лебдења" (flare). Што се дуже лебди, то је слетање мекше, али истовремено, што се дуже лебди, скраћује се преостала дужина писте за кочење и заустављање, и повећава се ризик од ударца репним делом авиона у писту.
Због тога су бројне регулаторне власти, авио-компаније, професионална удружења и фондације покренуле кампању, не би ли утицали на менталитет пилота и натерали их да прихвате да нити неуспели прилаз, нити тврдо слетање нису срамота, неуспех или недостатак вештине. Управо супротно - неуспели прилаз или тврђе слетање су показатељ разумевања ризика и зрелог односа спрам посла. Све чешћа искуства са тврдим слетањима или неуспелим прилазима су доказ да је кампања успела, и да је летење безбедније.