Šta je novo?

Air Serbia

Svet je odavno dočekao razrešenje. Kad je čak i CNN, koji ne slovi za medij naklonjen Srbiji, objavio milionima da je Air Serbia jedna od 10 najstarijih na svetu onda možemo da se opustimo i očekujemo proslavu stogodišnjice.
 
Можемо за почетак да упристојимо музеј ваздухопловства и да средимо ЈАТове експонате који су около зграде. Да се направи као нека врста стајанке са ЈАТовом флотом поред сређене Каравеле (Дакоте, Ли-2, Конвер, Боинг 727 и Ан-2).
 
Penzioner mora da dođe fizički u poslovnicu u Galeriji da bi ga identifikovali, ili preko call centra (ne znam kako će ga uopšte identifikovati, jedino ako imaju upit u bazu kartica, može on da ima i 70god i da nema PK ili da nije penzioner uopšte, nema staža).
Online ne može jer logično tu ima 10%. U suštini dakle ima 5% popusta
Screenshot_20231102-191758.jpg
 
Jedna interesantna stvar danas, vraćao sam se iz Malage Air Serbiom. 70 posto putnika , ako ne i više bili su transferni putnici za Stokholm. Ko bi rekao da će švede da idu za Španiju preko Beograda.

I još jedna stvar, današnje sletanje mi je potvrdilo moje mišljenje odranije da naši piloti vrlo mekano slete za razliku od inostranih kolega. U odlasku je leteo Dan Air u ime air Serbia, brat Rumun ga spustio ko džak krompira. Nisu u pitanju samo oni , leteo sam sa dosta kompanija , što evropskih što američkih, uglavnom se fino tresne o zemlju :)
 
U principu, naši stariji piloti su tvrđe sletali. Bogme se nekad činilo da će točak da otpadne. Uglavnom su se držali, dosta doktrinarno, da se po vlažnoj pisti tako sleće. I kad je iskliznuo onaj 737 pre 12-ak godina sa piste u Stambolu, javi se bivši kapetan Pavle Karajović na fejsu da objašnjava kako je trebalo tvrđe sleteti...

Ono što bih rekao da naši piloti većinom rade drukčije od stranih kolega, to je da se, uglavnom, kad izađu na pistu prvo zaustave pa onda se zaleđu, dok praktično svi ubrzavaju brz stajanja, 'iz krivine'. Ima i ime za takav način poletanja - zaboravio sam - i navodno je danas preporučena praksa (pročitah na nekom avio forumu).
 
U principu, naši stariji piloti su tvrđe sletali. Bogme se nekad činilo da će točak da otpadne. Uglavnom su se držali, dosta doktrinarno, da se po vlažnoj pisti tako sleće. I kad je iskliznuo onaj 737 pre 12-ak godina sa piste u Stambolu, javi se bivši kapetan Pavle Karajović na fejsu da objašnjava kako je trebalo tvrđe sleteti...

Ono što bih rekao da naši piloti većinom rade drukčije od stranih kolega, to je da se, uglavnom, kad izađu na pistu prvo zaustave pa onda se zaleđu, dok praktično svi ubrzavaju brz stajanja, 'iz krivine'. Ima i ime za takav način poletanja - zaboravio sam - i navodno je danas preporučena praksa (pročitah na nekom avio forumu).

Rolling take-off ili immediate take-off
 
Ne mogu da se setim kako se zove žena, pilot, dva puta sam leteo jednom u odlasku i jednom u povratku. Oba puta fantastično poletela i sletela, tokom leta sve lagano. Poleće na taj gore način, ali za razliku od izuzetno neprijatnog iskustava sa Lufthansom gde sam se zalepio za sedište, ona nekako ubrza u kratkom roku, ali postepeno i nemam taj osećaj kao u LH. Sletanje takođe super, ne samo kod nas (poznat aerodrom), već i u inostranstvu, mekano i tačno bez cimanja i poskakivanja. I ostali naši piloti obično super lete i ne samo kod nas, nego i u inostranstvu fino sleću.

Dan Air kao da radi obuku pilota kad sleće, bar je to moj utisak.

Malo idem u off, ali najprijatnije sletanje ikad mi je bio Norwegian u Oslu, dok nisam osetio okretanje točkova po pisti nisam bio svestan da je sleteo. A najgora iskustva su bila sa LH, otprilike u pola slučajeva kad idu kod nas, lete preko one stvari što se oseti i u poletanju i sletanju otprilike kao troskok...
 
I ja da se pridružim sa sličnim iskustvima. Sa YU uglavnom prodje super. Sa druge strane pre nekoliko nedelja sam leteo sa EasyJet-om i imao baš neprijatno sletanje u Malagi.
 
Прича о "тврдим слетањима" има занимљиву безбедносну позадину.

Наиме, иако прилаз и слетање код лета просечне дужине од 1,5 сат чине тек 1% времена лета, већина фаталних удеса млазних авиона се дешава управо у овој фази лета. Ваздухопловне власти и у Европи и у САД су анализирајући узроке ових удеса установиле и два фактора који су првенствено обликовани професионалном културом, односно личним односом посаде:
1. неуспели прилаз - све до пре 15-так година, међу пилотима је био уврежен врло мачистички приступ да је неуспели прилаз лични пропуст, или доказ њихове слабости, и због тога су често настављали са прилазом (односно, одбијали да прекину прилаз и направе нови круг), чак и у очигледно небезбедним условима нестабилизованог прилаза ("шта, бре, не може"). Томе је доприносио и економски притисак компанија, јер неуспели и поновљени прилаз коштају.
2. меко слетање - сви пилоти воле аплаузе за меко слетање, и јако су осетљиви на заједљиве коментаре колега, типа "да отпишемо авион кад дођемо до гејта", или "да пишемо три слетања за ово, или само једно". То је врло људски. Међутим, физика је и ту немилосрдна. Непосредно пре слетања лети, авион прелази из режима понирања у режим "лебдења" (flare). Што се дуже лебди, то је слетање мекше, али истовремено, што се дуже лебди, скраћује се преостала дужина писте за кочење и заустављање, и повећава се ризик од ударца репним делом авиона у писту.

Због тога су бројне регулаторне власти, авио-компаније, професионална удружења и фондације покренуле кампању, не би ли утицали на менталитет пилота и натерали их да прихвате да нити неуспели прилаз, нити тврдо слетање нису срамота, неуспех или недостатак вештине. Управо супротно - неуспели прилаз или тврђе слетање су показатељ разумевања ризика и зрелог односа спрам посла. Све чешћа искуства са тврдим слетањима или неуспелим прилазима су доказ да је кампања успела, и да је летење безбедније.
 
Ja sam krajem oktobra imao iskustvo da je Rumun pri sletanju na 10tak metara od piste podigao avion i napravio novi krug od jedno 15-20 minuta. Nešto je promrljao da radi to zbog jakog vetra. Kad sam izašao nije delovalo da je bog zna kakav vetar. Mislim da jednostavno nije dobro prišao i da mu je bilo prekratko da sleti. Sećam se da sam pri prvom prilazu primetio da smo već u nivou gate-a c13 a da je avion još bio veoma visoko.
 
Ja sam krajem oktobra imao iskustvo da je Rumun pri sletanju na 10tak metara od piste podigao avion i napravio novi krug od jedno 15-20 minuta. Nešto je promrljao da radi to zbog jakog vetra. Kad sam izašao nije delovalo da je bog zna kakav vetar. Mislim da jednostavno nije dobro prišao i da mu je bilo prekratko da sleti. Sećam se da sam pri prvom prilazu primetio da smo već u nivou gate-a c13 a da je avion još bio veoma visoko.

Nije uvek isti vetar na zemlji i na 300ft
 
Sećam se da sam pri prvom prilazu primetio da smo već u nivou gate-a c13 a da je avion još bio veoma visoko.
Mislim da to ima i veze da se polje za sletanje na novoj pisti nalazi znatno ispred nego na staroj pisti, evo ovde par snimaka gde se vidi da se pista dodiruje dosta kasnije u poređenju sa starom pistom.

Evo jednog snimka korisnika @sergio_spector gde se na 0:17 vidi da je još visioko iznad terminala:

Još jedan primer, premotati na 6:00
 
Прича о "тврдим слетањима" има занимљиву безбедносну позадину.

Наиме, иако прилаз и слетање код лета просечне дужине од 1,5 сат чине тек 1% времена лета, већина фаталних удеса млазних авиона се дешава управо у овој фази лета. Ваздухопловне власти и у Европи и у САД су анализирајући узроке ових удеса установиле и два фактора који су првенствено обликовани професионалном културом, односно личним односом посаде:
1. неуспели прилаз - све до пре 15-так година, међу пилотима је био уврежен врло мачистички приступ да је неуспели прилаз лични пропуст, или доказ њихове слабости, и због тога су често настављали са прилазом (односно, одбијали да прекину прилаз и направе нови круг), чак и у очигледно небезбедним условима нестабилизованог прилаза ("шта, бре, не може"). Томе је доприносио и економски притисак компанија, јер неуспели и поновљени прилаз коштају.
2. меко слетање - сви пилоти воле аплаузе за меко слетање, и јако су осетљиви на заједљиве коментаре колега, типа "да отпишемо авион кад дођемо до гејта", или "да пишемо три слетања за ово, или само једно". То је врло људски. Међутим, физика је и ту немилосрдна. Непосредно пре слетања лети, авион прелази из режима понирања у режим "лебдења" (flare). Што се дуже лебди, то је слетање мекше, али истовремено, што се дуже лебди, скраћује се преостала дужина писте за кочење и заустављање, и повећава се ризик од ударца репним делом авиона у писту.

Због тога су бројне регулаторне власти, авио-компаније, професионална удружења и фондације покренуле кампању, не би ли утицали на менталитет пилота и натерали их да прихвате да нити неуспели прилаз, нити тврдо слетање нису срамота, неуспех или недостатак вештине. Управо супротно - неуспели прилаз или тврђе слетање су показатељ разумевања ризика и зрелог односа спрам посла. Све чешћа искуства са тврдим слетањима или неуспелим прилазима су доказ да је кампања успела, и да је летење безбедније.
Racunaj da je nekada bilo mnogo vise pilota iz vojske koji su bili u fazonu 'sta bre ne moze' pa potegnu Boeing kao da je MiG.
 
Пера је добар организатор, штета што му не дају да направи светски air show у Београду.
 
Vrh