Moram malkice da kontriram ovom tekstu, ne samo zbog toga što je sačinjen na staroj srpskoj školi ad hominem pljuvačine već i zbog toga što mu nedostaje malo elementarnog poznavanja materije. Teško je izdvojiti argumente i na njih odgovarati jer tekst od početka do kraja pršti od cinizma a sa cinizmom je teško i naporno rvati se. Ali ajde, da probam...
Što se tiče uvodnog dela i odbijanja američkog DoT da Er Srbiji dozvoli codeshare na letovima iz Abu Dabija ka SAD, nije tačno da je vest prošla "gotovo nezapaženo". Objavili su je oni mediji koji u nekoj meri pokrivaju komercijalnu avijaciju, a što se takvi mediji u Srbiji mogu izbrojati na prste jedne ruke govori više o Srbiji a manje o težini navedene odluke. Lična je stvar svakog čitaoca da proceni da li je ova vest trebalo da sedam dana trese naslovne strane svih medija u zemlji Srbiji, gde su prioriteti medija onakvi kakvi su, ali to opet ne znači da navedena odluka predstavlja nekakvu "pljusku" koja pošto-poto mora da se sakrije od javnosti.
Er Srbija je kod američkog DoT odvojeno aplicirala za dva codeshare sporazuma - prvo za onaj iz Abu Dabija a zatim za onaj iz Berlina. DoT se negativno izjasnio o prvom, o drugom još uvek nije. Delta Airlines se žalila na obe prijave i zatražila njihovo odbijanje.
Prvo pitanje koje bi istrživačko novinarstvo trebalo da postavi je zbog čega je Er Srbija uopšte podnosila zahtev za codeshare preko AUH, za koji su i sami znali da je sulud i verovatno neće biti odobren, a čak i kada bi bio odobren koristio bi ga jedan mikropromil putnika (npr. oni kojima dobro dođe da sakupe nekoliko hiljada dodatnih milja za svoj FF program). Jedini način da se iole značajniji broj ljudi motiviše da leti u Njujork preko Abu Dabija je da se cene karata obore do besmisla, tako da postane isplativo cimati se 24 sata u putu. Takvom dampingu niko na tržištu ne pribegava, čak ni bliskoistočni prevoznici sa svojom stravičnom finansijskom zaleđinom. Dakle, čemu takav codeshare? Odgovor možda možemo potražiti u drugom zahtevu za codeshare koji je podnet američkim vlastima nedugo nakon ovog prvog, a to je codeshare sa Air Berlinom za letove iz Berlina i Diseldorfa. Taj codeshare već ima mnogo više smisla i logike, američki DoT će se o njemu uskoro izjasniti a Delta se pobunila tako što je praktično prepisala onaj deo prethodne žalbe koji se odnosi na efektivno upravljanje Er Srbijom.
Tako dolazimo do drugog pitanja koje glasi: zbog čega se buni Delta i zbog čega to ne čine drugi američki prevoznici? Na mikro nivou, Delta ima određen broj putnika koje prevozi preko Atlantika iz Amsterdama i Pariza, po osnovu codeshare ugovora koji Er Srbija ima sa KLM-om i Air France-om. Codeshare sporazum sa Air Berlinom odnosno uvođenje Berlina i Diseldorfa u priču, odvuklo bi dobar deo tih putnika a možda i sve ukoliko bi Er Srbija odlučila da raskine codeshare sa AF i KL. Ovaj gubitak Delta, kao najveći svetski prevoznik, naravno ne bi ni osetila. Zbog toga treba pogledati i makro nivo priče.
Na makro nivou, Etihad ima codeshare sporazume sa Air Canadom i American Airlines-om, a od nedavno i sa velikim američkim prevoznikom Jet Blue (ovaj codeshare je DoT odobrio par dana nakon odbijanja Er Srbije). Druga dva bliskoistočna giganta su još jače povezani sa američkim prevoznicima, doduše ne i sa Deltom. Za sva tri zalivska velikana (MEB3) proboj na sevrnoameričko tržište je ultimativni cilj, dočim je ultimativni cilj Delte da ih u tome spreči. Kako je to lepo opisao autor ovog teksta (u svemu stručnijeg, objektivnijeg i pozvanijeg od Miše Brkića), postoje tri faze kroz koje "starosedeoci" poput Delte prolaze kada im novajlije ulaze u dvorište. U prvoj fazi ih ignorišu ili im prognoziraju brz poraz, u drugoj fazi se brane svim silama i koriste sve moguće protekcionističke mere za kojima mogu da posegnu, da bi u trećoj fazi prihvatili realnost i priznali da su MEB3 tate na tržištu. Na sličan način se Air France opirao ulasku Etihada na evropsko tržište a danas mu je glavni partner na istom.
Priča, dakle, ima malo veze sa Srbijom a malo više sa interesima globalnih igrača u komercijalnoj avijaciji. Fora je u tome što DoT neće tako lako odbiti dve uzastopne molbe jednom velikom igraču (Etihadu), po žalbi drugog velikog igrača (Delta), uz korišćenje identične argumentacije. Koliko god da je DoT revnosan u zaštiti američkih interesa, ti interesi uključuju i održavanje minimalnih dobrosusedskih odnosa sa prevoznicima iz MEB3 odnosno izbegavanje ulaska u otvoreni rat. Za DoT bi bilo lakše da odbije Air Berlin ukoliko prethodno nije već imao jedan zahtev (ma koliko sulud). Ovako, ako i drugi put iskuliraju Etihad, neće moći da izbegnu utisak javnosti da su im objavili rat, a to im baš i nije u interesu jer svi žele da ovaj obračun velikih što duže ostane u granicama šutiranja u cevanice ispod stola. Tako da ja ne bih prejudicirao ishod codeshare aplikacije za Air Berlin jer ukoliko ista bude odobrena to će značiti da je ona ludorija sa Abu Dabijem zapravo bila maestralan šahovski potez.
Što se tiče nastavka teksta, ne znam kako i čime bih ga osporavao jer se ne zna koji deo je luđi. Sve sami ad hominem izlivi hejta na Kondića, to je valjda neka nova taktika nakon što nisu prošle kampanje o "običnom codeshare sporazumu koji se predstavlja kao strateško partnerstvo", "jednom polovnom avionu na kojem se zasniva sve ovo" i "lukavom arapskom planu da stave svoje prljave šape na tri milijarde dolara vredne slotove koje Jat ima u Londonu i SAD".
Ali ajde, da napomenem i tu nešto...
Pre svega, sasvim je normalno da kompanija izrazi razočaranje kada joj regulatorno telo nešto odbije. To što srpski "novinari" misle da je u pitanju nekakva bahatost, to je samo njihov problem. Air Berlin je, na primer, prilično oštro reagovao na Deltinu drugu žalbu i nazvao je neutemeljenom a njihove argumente neistinitim. Sad verovatno treba neki Michael Schnurrbart u Nemačkoj da potpiše tekst u kojem će nazvati direktora Air Berlina opijenim manipulatorom koji zamišlja da će se Amerika tresti od straha kada pročita njegovo saopštenje. Srećom, Nemačka nije smećarnik nego uređena zemlja u kojoj ipak postoje neke granice niskosti, ispod kojih se ne ide.
Zanimljiv je i onaj pasus u kojem Kondić psuje Turke. Autor teksta se ič nije potrudio da objasni odakle mu ta informacija, da li potiče iz "neimenovanog ali pouzdanog izvora" ili je negde zvanično zabeležena. Jednostavno je napisao kako direktor Er Srbije (za kojeg ja imam informaciju iz prve ruke da je skroman čovek vrhunskih manira i ta informacija, bila tačna ili netačna, vredi taman koliko i Brkićeva) psuje Turke a posle im objavljuje rat jer je bio suviše glup da se seti letnje sezone i čarter letova.
Da ponovim još jednom, istraživačko novinarstvo na srpski način sugeriše da je Etihadova uprava u Er Srbiji bila potpuno nesvesna profita koje kompaniji donose čarter letovi, nije ih unela u biznis plan, a kada je shvatila šta se dešava tražila je od vlade da kažnjava Tursku kako bi prikrila svoju nesposobnost i manipulacije.
Pretpostavljam da ovo u ušima prosečnog srpskog medijskog konzumenta odjekuje kao Betovenova simfonija ali to i dalje ne menja tužnu činjenicu da je u pitanju nebuloza koja može da prođe samo u žabokrečinama poput Srbije, koje su toliko trule da više ne mogu da se ubroje ni u banane.
Ako Miša Brkić misli da direktor Er Srbije ne zna koje pare može da uzme od čartera i da ih nije uneo u biznis plan jer je bio suviše zauzet godišnjim odmorom i psovanjem Turaka kao takvih, njegovo je pravo da tako misli. Ali to ga ne čini istraživačkim novinarem već samo budaletinom na kub.
Istraživačko novinarstvo bi ovde postavilo pitanje zbog čega Er Srbija još uvek nije donela odluku o uspostavljanju čarter letova za narednu letnju sezonu, iako je u više navrata nezvanično bilo potvrđeno da će u tu svrhu biti odvojena tri stara B737 koji će do tada biti povučeni iz redovnog saobraćaja. Odgovor bi možda vredelo potražiti u nedavnom izbacivanju Er Srbije sa glavnog aerodroma u Istanbulu i prebacivanje njihovog slota na aerodrom na azijskoj strani. Turske vlasti ovo nisu uradile da bi zaštitile svog prevoznika od Er Srbije već zbog toga što očajnički vrebaju svaku priliku da malo rasterete aerodrom Atatürk i omoguće svom prevozniku da se širi na istom. Aerodrom nije projektovan za trenutni broj putnika (55 miliona) niti za tako ogromnog prevoznika kao što je Turkish Airlines, tako da se tamo vodi svakodnevna borba za kakvo-takvo održavanje sistema koji je doveden do ivice funkcionalnosti. Sve što mogu da prebace na drugi aerodrom, oni prebacuju pod bilo kakvim izgovorom. I tako, kada je Er Srbija zatražila obnavljanje Jatovog slota ovi su iskoristili mogućnost da to protumače kao potpuno nov zahtev i zveknu ga na azijski aerodrom. Potpuno je normalno da se Er Srbiji to ne dopadne, pogotovo ako se uzme u obzir da je praktično u isto vreme TK bez ikakvih problema dobio odobrenje za uvođenje trećeg dnevnog leta iz Beograda i poveća broj nedeljnih letova sa 14 na 17. Dakle, turski prevoznici nemaju nikakve probleme u Srbiji (kao što ni ne treba da ih imaju) ali zato srpski prevoznik ne može da dobije jedan let dnevno sa glavnog aerodroma u Istanbulu. Možda je u Brkićevom svetu to normalna stvar zbog koje se niko ne buni ali u surovoj borbi za svakog putnika Er Srbija ima pravo da na takav tretman reaguje (baš kao što i Delta ima pravo da reaguje). I tako je Er Srbija odložila odluku o letnjim čarterima do daljnjeg, a u ministarstvu saobraćaja lobirala da se preispitaju dozvole za turske čartere ovog leta. To spada u već pomenuto šutiranje u cevanice ispod stola ali ne znači da Er Srbija nema plan čarter saobraćaja niti da je njen direktor tražio od države da raskida međudržavne ugovore.
Tako dolazimo do trećeg argumenta (sačuvaj me bože kuge i srpske argumentacije) koji kaže da Er Srbija ima da ćuti i trpi jer od Turske zavisi sudbina SMATSA. Hajde da vidimo kako zavisi...
Na početku trećeg dela, Brkić nabraja postojeće FAB-ove (Functional Airspace Block) u Evropi i pita se gde je tu Srbija. Odgovor (koji mu je promakao) je veroma jednostavan: NIGDE. Srbija, Crna Gora i Makedonija trenutno ne pripadaju ni jednom evropskom FAB-u iako to spada u obaveze preuzete potpisivanjem i ratifikacijom ECAA ("Otvorenog neba"). Evo kako to izgleda na mapi:
Brkićevo objašnjenje ove autentične srpske nesvrstanosti je da zahvaljujući premudrom vođenju SMATSA u prethodnim godimana Srbija nije morala da ”saginje glavu” i ulazi u blok sa Austrijom (Srbija se saginjati neće, ni pedalj neba bečkim konjušarima, zanimljiva logika od nekog ko sa toliko cinizma priča o američkim pljuskama i Kondićevom srbovanju) niti da se priklanja dunavskom bloku. Ovo valjda treba da znači da SMATSA zahvaljujući svojoj umešnosti može doveka da ostane mimo svih blokova i preuzetih obaveza, i da mlati grdnu kintu. Stvarnost je malo drugačija a u njoj stanje ne može da ostane takvo kakvo je, to je jednostavno nemoguće pa koliko god da su carevi iz prethodnog rukovodstva odbijali da se poklone bečkim konjušarima. Šta Srbija ima od opcija?
1. Da sa Crnom Gorom formira sopstveni FAB u koji bi eventualno pozvali i Makedoniju (koja trenutno nije nigde jer pokušava da izbegne priključivanje mediteranskom FAB-u u kojem je Grčka). Pitanje je koliko je ovo izvodljivo jer Evropa već sada ima više nego dovoljno blokova (devet) i ne samo da nije voljna da inkorporira deseti nego gleda i da li može onih devet malo da smanji tj. ukrupni. Opet, čak i da je izvodljivo, problem će biti u tome što su Srbija i Crna Gora potpisale memorandum o namerama za uspostavljanje sopstvenog FAB-a tek nakon što su krenuli ozbiljni pritisci da se priključe postojećim (ergo višegodišnji herojski otpor bečkim konjušarima je najzad prestao da daje rezultate).
2. Da se priključi nekom od postojećih FAB-ova. Prema dosadašnjim informacijama, EU preferira da nas ubaci u dunavski blok. Mi nećemo u austrijski. Postoji varijanta da se uđe u mediteranski blok ali Srbija bi tu malo "štrčala" a tu je i pitanje kosovskog vazdušnog prostora koje KFOR treba nekom da prepusti (Srbija je najlogičnije rešenje ali treba to upakovati tako da bude prihvatljivo ovima na Kosovu).
Turska nije potpisnica ECAA i ne pripada nijednom evropskom FAB-u. Kakav je to koridor Brkić zamislio, to je valjda samo njemu jasno. Jedini način da Srbija nešto izvuče zajedno sa Turskom je da se priključi dunavskom FAB-u i tako "dodirne" sa turskim vazdušnim prostorom. U nekoj varijanti moglo bi i kroz mediteranski FAB ali Turskoj bi najviše odgovaralo da i Srbija i Makedonija uđu u dunavski. Neki novi "srpski" FAB je najmanje u interesu ostalima jer je to samo još jedan dodatni blok kroz koji treba proći. Dodatno, u zajedničkom bloku sa Rumunijom nestala bi ta famozna tržišna utakmica između rumunskih lobista i heroja bivšeg rukovodstvaa SMATSA.
Najviše od svega bih voleo da Brkić objasni ove letove sa budućeg aerodroma koji se trenutno gradi na severu Turske, a koji bi išli iz Bugarske ka Rumuniji dok bi oni sa postojećeg aerodroma išli iz Bugarske ka Srbiji. Novi aerodrom u Istanbulu (projekat je trenutno stopiran zbog raznoraznih problema btw) ne gradi se na nekakvom "severu Turske" nego na severnom obodu Istanbula što je nekih 20-ak kilometara od južnog oboda na kojem se nalazi postojeći aerodrom. Blago caru koji misli da je taj "sever" toliko daleko da će iz Bugarske morati da ulazi u rumunski umesto u srpski vazdušni prostor.
Sve u svemu, od mene 3+ za ovo naručeno provlačenje Kondića kroz blato. Bila bi četvorka da je uspeo da malkice obuzda cinizam ali od srpskih novinara se profesionalnost jednostavno ne može očekivati, bilo da pišu nezavisno ili po narudžbi.
