drum1":1lzur8nr je napisao(la):
...Сасвим је нормално да када преузимаш фирму (ако је преузимаш) преузмеш и њене дугове. Замислите да ви имате фирму којој лоше иде, има много дугова и сад ви кажете мени ок ја ћу да покријем дугове а хајде да уложимо по пола и да по пола кренемо, притом даћете мени простор и сва права те фирме. Да ли је то реална ситуација?
Bila jednom jedna firma. Zapala u probleme, loše je poslovala.
Država imala udeo u vlasništvu i pomagala, pokrivala gubitke. Potrošila tako malo jače od 4 milijarde dolara.
Ali, kompanija je i pored te pomoći bila i dalje u problemu i na kraju došla do bankrota.
Pošto je delatnost te firme važna za državu, zapošljava dosta ljudi, država nije dozvolila bankrot nego je još više odrešila kesu i dala dodatnih 8.5 milijardi dolara da kompanija opstane. Međutim, to davanje para nije rešenje, jer je država već ranije davala pare i firma je i dalje bila u problemima. Rešila zato ta država da dovede nekoga da upravlja kompanijom, da bude njen vlasnik. Ali, kako privoleti bilo koga da dođe i da preuzme nešto što očigledno pravi gubitke?
To su uradili na nekoliko načina.
Prvo su rekli da onih preko 4 milijarde niko nikada ne mora da vrati. Dakle, država preuzela dug na sebe.
Zatim rekla da i od onih dodatnih 8.5 milijardi neće trebati da se vrati sve, a rok za ono što treba da se vrati je duuugoročan, kako se ne bi opteretio taj investitor, taj novi koji će da upravlja kompanijom. Rekli da to ustvari i nije vraćanje duga jer nakon što se te pare daju računaće se da je investitor povećao svoj vlasnički udeo.
Rekli da početnih 20% vlasništva ne mora da se kupi, ne mora da se da novac, nego da se donese nova tehnologija, novi metodi rada. To bi ionako investitor morao da uradi jer sa starim načinom rada bi i on imao gubitke.
I, na kraju rekli da, iako će taj investitor imati samo 20% vlasništva na početku, imaće potpuna upravljačka prava nad kompanijom.
Usput, dali podsticaj investitoru jer su ga stimulisali tako što su rekli da su na kraju raspoloženi i da prodaju većinski paket vlasništva ako sve bude išlo kako treba, ako se vrati deo od onih 8.5 milijardi. Faktički, investitor ne plaća stari dug, nego daje pare kako bi stekao još % vlasništva. Dakle, ne mora da plaća i za još akcija (još veći procenat vlasništva), plus da vraća dug...nego jednom da pare, a država mu to računa kao da je vratio dug i plus mu prepisuje većinski paket vlasništva. Faktički mu prodaje deo vlasništva, nema tu od vraćanja duga ništa...
I, javio se jedan strani investitor.
Odmah su dobili 20% vlasništva. U narednih nekoliko godina, shodno planu, povećavali procenat vlasništva. Na kraju, 6 godina pre roka vratili 5.1 milijardu (od onih 8.5, jer su toliko trebali da vrate, ostalo ne). Tom isplatom su postali većinski vlasnici, a kompanijom su ionako već upravljali od ulaska u nju.
Sa strane države, bilans je da su potrošili preko 12 milijardi dolara, a vraćeno im je ni pola od toga. Pri čemu, i to što je vraćeno se NIJE RAČUNALO kao vraćanje duga, nego sticanje još dodatnih procenata vlasništva.
Ovo je primer Chryslera i Fiata.
Fiat je investitor.
Chrysler je taj prezaduženi kome je američka vlada dala mnooogo milijardi.
Fiat danas ima preko 2/3 vlasništva nad Krajslerom. A, počeo je sa 20% koje je platio 0 dolara.
Po tvojoj logici, Fiat je trebao da preuzme 20% od onih prvih 4 milijarde duga (dakle, nekih 800 miliona), jer je imao 20% vlasništva. A, i tih 20% vlasništva je trebalo da plati.
Pa, je onda trebao da vrati bar 1/5 od onih 8.5 milijardi dolara novog duga (nekih 1.7 milijardi), jer je postao vlasnik 20% svega.
Pa, plus ako je hteo da povećava svoj vlasnički udeo da plati dodatnih npr. 30% akcija po ceni sa berze...a, pošto tako postaje većinski vlasnik, onda mu pripada i još duga, tj. trebao bi da vrati još koju milijardu od onih 8.5...i od onih prvobitnih 4 milijardi. Dakle, em da daje pare kako bi povećao svoj % vlasništva, em da onda daje još para i za dug koji mu na osnovu tog stečenog povećanog % vlasništva pripada.
Naravno da sa tom logikom američka vlada nikada ne bi pronašla bilo kog zainteresovanog da dođe u Chrysler.
Isto tako, ni naša Vlada ne bi nikada našla bilo koga da dođe u JAT. A, naročito kad se zna šta je Chrysler u svetskoj ekonomiji, a šta je JAT. Zato su i napravili dogovor po kome su otpisali dug, prvih 20% vlasništva dali za 0 dolara, odmah dali upravljačka prava onome ko je imao samo 20% vlasništva, a sva kasnija vraćanja dela novca koje su tamo dali ustvari računali kao kupovinu dodatnog % vlasništva nad Chryslerom, a ne vraćanje njegovih starih dugova.
Mislim da bi konačno trebalo da se razume da je jedno kada kupuješ kompaniju koja radi i pozitivno posluje, a sasvim drugo kada neko želi da proda gubitaša, bankrot preduzeće. Jat je bio bankrot.