zhaba":1ruce8v6 je napisao(la):
Drugo, sara ispod orlova nije srpski srednjevekovni motiv vec islamska arabeska, i to je vise nego ocigledno.
Orlovi, arapi, orlovi, arapi...
Kao da su neki ljudi zaboravili sve što su učili u školi.
Sve ovo bi trebalo da znamo.
Bilo jednom jedno carstvo...vel'ko i duuuugo je trajalo. Naravno, reč je o Rimskom carstvu.
Ali, kao što znamo nije ono oduvek bilo carstvo...bilo je i Republika. Bilo pre toga i Kraljevstvo. A, kratko (u okvirima postojanja te države) bio je i prelazni period između Republike i Carstva.
U tom prelaznom periodu vladar je vlast delio sa rimskim Senatom. To svojevrsno dvovlašće, to postojanje dva mesta gde se odlučivalo je uslovilo da se dotadašnji simbol te države (orao sa jednom glavom) modifikuje i postane dvoglavi orao. Njegove dve glave na jednom telu upravo simbolizuju to dvovlašće, tu podelu vlasti...sa idejom da obe glave rade u interesu jednog tela, tj. države.
Brzo ipak vladar uze svu vlast i država postade carstvo. Ali, dvoglavi orao kao simbol ostade. To je već doba naše ere, tj. posle Hrista, tako da sa nadolazećim uticajem tada nove religije i konačnim priznanjem hrišćanstva kao zvanične religije Rimskog carstva (baš ove godine se obeležava 1.700 godina od toga), dvoglavi orao je dobio novu simboliku, odnosno predstavljao je svetovnu i duhovnu vlast Cara.
Međutim, počelo to Carstvo da slabi pa je podeljeno na dva dela jer se mislilo da će se tako bolje, lakše njime upravljati. U ovim sada našim krajevima, granica između dva dela istog carstva je bila reka Drina. Car Konstantin je prestonocu prebacio iz Rima u Konstantinopolj.
Počela velika seoba naroda, mnogo ''varvara'' je ulazilo na evropski kontinent. Ta seoba je trajala vekovima i u okviru nje i Sloveni uđoše u Evropu. Međutim, za sudbinu zapadnog dela tog podeljenog carstva mnogo su važniji bili neki drugi ''varvari'' koji malo po malo dođoše sve do Rima i zapališe ga 476. godine. Ipak, istočni deo carstva sa sedištem u Konstantinopolju je nastavio da postoji i da se dalje razvija.
Taj nekadašnji istočni deo jedinstvenog carstva je sada postao nova država. Zvali su je Romejsko carstvo, a njeni građani su se zvali Romejcima. Naziv koji danas koristimo (Vizantija) je nastao nekih 1.000 godina kasnije, odnosno nastao je nakon propasti te države.
To Romejsko carstvo se smatralo jedinim naslednikom nekadašnjeg velikog Rimskog carstva. Tako je zadržalo i simbole, među njima i dvoglavog orla.
Ali, ne samo da se smatralo, nego je to zaista i bilo. Za vreme cara Justinijana se toliko teritorijalno proširilo da je opet zauzimalo skoro u potpunosti teritoriju nekadašnjeg jedinstvenog carstva. 536. godine car Justinijan ulazi (moglo bi se reći i oslobađa) Rim. Ali, nije to sve duuugo potrajalo. To je bio vrhunac Romejskog carstva. Od tog doba ono počinje da slabi. Sporo, ali slabi.
E, sad opet Sloveni.
Pre svega njihov deo koji je otišao na jug Evrope, pa ih zato i zovemo Južni Sloveni. Nikakav drugi razlog nema.
Oni, kao i ostali varvari tada imadoše svoju religiju (mnogobožačku). Nikakvu državu, nikakve simbole države. U tim plemenima su bili i Srbi.
Osnovni motiv svih ''varvara'', tj. svih naroda koji su ulazili u Evropu je bila pljačka, a teritorija Romejskog carstva, civilizacije koja je postojala toliko dugo, toliko se izgradila i blaga prikupila iz ostatka tada poznatog sveta je bila idealna meta za pljačku. Međutim, Romejsko carstvo je imao profesionalnu vojsku, ratničke veštine, taktike, sve to usavršavano u ko zna koliko osvajačkih pohoda kroz mnogo vekova, tako da su slovenska plemena koja su prelazila Dunav i Savu i tako ulazila na teritoriju Romejskog carstva sa željom pljačkanja redovno dobijala jako preko nosa.
Ali, sa jedne strane Slovena je u narednim vekovima nadiralo sve više, a sa druge strane Romejsko carstvo bilo sve slabije (pa tako i vojska tog carstva). Rezultat toga je da južnim slovenima ne samo da više nije bio problem da uđu u pogranične delove carstva i tu pljačkaju, nego su svaki sledeći put ulazili sve dublje i dublje na teritoriju carstva jer nije bilo nikoga ko bi ih lako oterao. Da stvar bude povoljnija po njih, videše sloveni da što idu dalje na jug, plen postaje sve bogatiji, sve više ima da se pljačka (blizina Grčke). U početku su imali praksu da uđu, pljačkaju par meseci, ali kada zahladni beže nazad (taman toliko je trebalo Romejskoj vojsci da se prikupi i stigne, ali ranije toj istoj vojsci nije trebalo uopšte da se prikuplja jer je imala svoje stalne granične ispostave, međutim svega toga je nestalo kako više nije bilo para za čuvanje tolike vojske, itd, itd...).
Dakle, malo po malo shvatiše carevi u Konstantinopolju da više nemaju čime da redovno teraju Slovene sa svoje teritorije. Rešiše zato da ih asimiluju.
Vojnim vojskovođama slovenskih plemena (koji su i bili stvarne vođe tih plemena) počeše da daju njihove dvorske titule (nižeg ranga), da ih ''kite'' njihovim simbolima. Davali su im i posed, zemlju, teritoriju koja je spadala u njihovu nadležnost. Ali, zauzvrat, oni su sada morali da se bore protiv drugih Slovena i uopšte protiv svih spoljnih neprijatelja carstva koji su i dalje nadirali. To su i radili i tako postali najbolji branioci carstva od daljih napada i pljačkanja. U okviru pomenute asimilacije počeše i da ih iz njihovih mnogobožačkih religija prevode u hrišćanstvo, zvaničnu religiju carstva, sa svim njenim simbolima.
Ali, nastadoše problemi...
Te slovenske vojskovođe, sada i nosioci određenih titula sa dvora u Konstantinopolju počeše da se sukobljavaju između sebe. Počeli su da otimaju jedni drugima zemlju i da tako šire svoj posed van onoga što im je carstvo dalo kao njihov ''reon''. A, carstvo im je namerno davalo po malo zemlje i davalo tako svima po malo kako niko od njih ne bio bio previše jak i eventualno pomislio da ugrozi samog Cara. Sa druge strane, carstvo je sa istoka imalo sve veću i konstantnu pretnju od Arapa, a onda i Osmanlija koji su im brzo oduzimali teritorije.
Videše nosioci tih nižih dvorskih titula da od carstva više nema ništa i rešiše da prave svoje države. Prošli su već vekovi od njihovog dolaska na prostor Balkana i oni su sada već videli šta država znači, kako bi trebala da se uredi, itd...
Jedan od tih je bio i veliki župan Stefan Nemanja. Ali, nije on odmah postao Veliki Župan, niti je odmah imao ime Stefan.
On je bio jedan od braće koji je od Romejskog (danas bi rekli Vizantijskog) cara dobio teritoriju na upravu. Ratovao je za cara, bio mu lojalan.
Iako je trebao da sarađuje sa braćom koji su takođe od cara dobili svoje titule i posede, on to baš i nije radio. Vladao je nezavisno od njih, od njihovih teritorija, pravio svoja utvrđenja i dizao crkve, manastire. Npr. sada čuvene Đurđeve Stupove je on sagradio.
Pozvala ga braća na sastanak da reše taj problem, a ustvari su hteli da im se pokori. Po dolasku ga staviše u tamnicu u jednu pećinu. Međutim, njegove pristalice ga oslobodiše i onda je po sistemu osvete krenuo na svoju braću. Pokušao je Vizantijski car da pomogne njegovoj braći (koji su imali jače titule), ali je Nemanja i tu vojsku potukao iako je ona bila sastavljena od Grka, Turaka...dakle sve od iskusnih vojnika.
Pobedio carsku vojsku, proterao svu braću ili su mu se predali...i tako je pod svojom vlašću preuzeo sve teritorije koje su nekada držali svi oni podeljeno.
Tada je sam sebi dao titulu Velikog Župana i dodao ime Stefan. To ime je dodao jer na grčkom ''Stephanos'' znači krunisani. On je otac prvog srpskog kralja, on je otac i Svetoga Save. I sam je proglašen za sveca od strane naše Crkve.
A, čije simbole je preuzeo? Naravno, vizantijske.
Po kojim pravilima pravio i ukrašavao sve te crkve i manastire? Opet po vizantijskim.
Jedan od njegovih potomaka, Stefan Dušan je bio najviše ratnički sposoban. Ali je najviše znao i oko organizacije države, oko umeća vladanja, borbe sa ostalim ''feudalcima''. Nakon teritorijalnog proširenja Stefan Dušan je Srbiju video kao naslednicu Romejskog carstva, a sebe naravno kao Cara.
To se videlo i u pravu (Dušanov Zakonik koji je prevod tadašnjih Vizantijskih propisa, od Justinijanovog Zakonika odnosno Vasilika pa dalje...), u dvorskim titulama koje su bukvalno preuzimane bez i pokušaja prevođenja sa velikog dvora u Konstantinopolju (Carigradu), organizaciji vojske, u simbolima, pa na kraju i u tituli koju je sam sebi dao kada se proglasio za Cara.
Međutim, sve što je on znao, njegov sin Stefan Uroš nije. Vrlo brzo videše i ostali srpski feudalci da njegov sin nema te veštine (na redovnim saborima sa carom), i tako su malo po malo tražili sve više vlasti za svoje posede, a Car Uroš nije znao da im se suprostavi.
Nakon njegove smrti više Careva nije bilo, a jedinstvena država se raspala na teritorije pod kontrolom lokalnih feudalaca gde je svaki umislio da je on baš onaj legitimni Car. Samo jedan od tih lokalnih je bio i Lazar Hrebljanović, danas čuveni Car Lazar.
Ono što je meni zanimljivo...otac cara Lazara je bio logotet.
Logotet je upravo jedna od titula sa Vizantijskog dvora koju je u Srbiju, na srpski dvor uneo kralj Milutin. Dakle, nije jedino Car Dušan radio na vizantizaciji Srbije, već su to radili i kraljevi pre njega. I ne samo kraljevi, Sveti Sava je u svom Zakonopravilu ustvari preveo sve što je skupio od propisa rimskog prava, tako da se vizantijsko pravo počeo primenjivati u Srbiji nekih 120-130 godina pre Dušanovog Zakonika. On je samo bio kruna tih nastojanja da se naš pravni poredak u potpunosti uredi kao vizantijski.
Znamo onda šta je kasnije bilo sa Carom Lazarom, da sada ne idemo još dalje...
Suština svog ovog pisanja je da se razume odakle dvoglavi orao uopšte na ovim prostorima kao simbol kad on u prirodi ne postoji i samim tim odatle nije ni mogao biti uzet. Naravno, nisu ga preuzeli samo Srbi nego mnogi narodi. Uopšte orla kao simbol, bez obzira da li je dvoglavi ili nije. Imate čitavu simboliku šta znači kada orao na grbu gleda u levu ili u desnu stranu. Pogledajte kako orlovi sa jednom glavom na današnjim grbovima evropskih država svi gledaju u levo...nije to slučajno.
Suština je da se razume da su svi naši kraljevi, carevi, državu organizovali, njene simbole određivali, crkve zidali...sve po ugledu na Vizantiju. A, imamo gore odakle Vizantija i šta je ona preuzela i odakle.
Postojala su stroga pravila kako crkva mora da izgleda (koliko kupola da ima, gde da bude ulaz, gde izlaz...), a mnoga pravila su se odnosila samo na njihovo ukrašavanje. Čuli ste svi za vizantijski stil i onda varijante tog stila koje su se stidljivo probijale sa svakom novom crkvom koja je pravljena po Srbiji.
Ti ukrasi, to je ono što su ljudi u prethodnim postovima već postavljali kroz slike.
Onda dođe pad Romejskog carstva, zatim pad jedne za drugom i ostalih hrišćanskih država sve do Beča. Osmanlije su imale svoju kulturu.
Ali, to im nije smetalo da usvoje dosta od toga što je već postojalo na bogatim teritorijama koje su osvojili i držali vekovima.
Zato se nekima od vas čini da su ukrasi na novom znaku ustvari arapski, turski ili čiji već...a, ustvari sve je to vizantija. Njena zaostavština modifikovana u većoj ili manjoj meri.
Loše je da ljudi ovo ne znaju jer je ovo sve iz osnovne škole, nisu to neke velike nauke.
Loše je da onda iz tog neznanja krenu bezveze neke priče arapskim motivima u novom znaku Air Serbia.
Znak predstavlja Srbiju više nego bilo šta što imamo danas od sličnih simbola...svaka linija, svaka boja koja je iskorišćena.
A, sad ako mislite da je ovo mnogo pisanja...šta ćemo sa tim što dvoglavi orao nisu izmislili Rimljani, nego su ga i oni preuzeli, tj. i civilizacije pre njih su ga koristile?
Ali, gde sad još i o tome da se piše...
