Šta je tu stvarno nerealno? To je bio centar zemlje sa 15.000.000 stanovnika, i tada je bilo nerealno ili mučenje putovati na većoj razdaljini bilo kojim drugim transportnim sredstvom. Za Resnik ili Zemun Novi grad osim voza druga sredstva nisu ni koristili. Prigradske Ćire za Obrenovac su imale po 12 vagona, a do istih ljudi su pešačili po 1,5 sat iz nekih udaljenijih sela. Kada sam istraživao železnički pravac Beograd - Obrenovac nalazio sam stare redove vožnje sa po 12 pari putničkih vozova na jednokolosečnoj pruzi. Recimo (grubo), 12 vozova sa po 400 putnika, koji se računaju dva puta (u oba smera), to je samo sa te pruge već skoro 10.000 putnika dnevno. Uz to Beograd je bio manji, i za 20 minuta peške od Železničke stanice ti si imao maltene ceo grad. Mala Moštanica je živela za račun mlekadžija, ljudi koji su sedali na voz, prodavali mleko od vrata do vrata, i oko podne se vozom vraćali kući. Najbednije kuće su imale po 2 krave minimum. Sva sela i gradići uz prugu su rasli i razvijali se, ono što u SAD nazivaju "TOD" (Transit Oriented Development).
Ukidanje pruga i vozova po principima "tržišnog socijalizma" je genocid u pravom smislu reči. A tek su naprednjaci izmislili novu dimenziju genocida: odsustvo adekvatne putničke železničke stanice ili bar stajališta u naseljima koja su oduvek ista imali!
