Ovakve tužne slike se nažalost redovno ponavljaju svake godine kad se vodostaj dovoljno smanji. Kanalizacioni izlivi u koritu reke vremenom formiraju sloj taloga koji obalski deo dna reke nizvodno od njih čini sve plićim i sve manje strmim. Zbog toga, kad se nivo reke dovoljno smanji, u njenoj priobalnoj zoni više nema dovoljno vode da bi se kanalizaciju razblažila. Tako živi svet upada u neku vrstu zamke. Oni bivaju privučeni takvoj obalskoj zoni jer zbog obilja organskih materija tu ima mnogo hrane, ali se istovremeno, što je voda plića, koncentracija otrova neprimetno i postepeno povećava, sve dok se ne nađu u zoni koja, leti, više uopšte i nije reka, nego nerazblaženi vodeni izliv kanalizacije. Tu ih ubija ogromna koncentracija otrova i u samoj tečnosti koja se izliva, i vremenom nataloženi otrovi na dnu, a vodene organizme još i nedostatak kiseonika (zbog raspada obilja organskih materija).
Tu kratkoročno, u ovom trenutku (mislim na par dana ili nedelja dok je vodostaj zaista mali), nema pomoći. Konačno rešenje je preusmeravanje sve kanalizacije grada u fabriku za preradu, međutim od toga smo udaljeni decenijama. Ono što bi u međuvremenu trebalo REDOVNO raditi je uklanjati talog ispred svih većih izliva kanalizacije. Dakle izliv bi morao odmah da upadne u duboku rečnu vodu da bi se po živi svet fatalne koncentracije otrova dovoljno razblažile i kad je vodostaj mali. Međutim to se ne radi kad je vodostaj mali, ne samo zbog mirisa i širenja otrovnih isparenja, nego i zato što barže koje nose bagere moraju da imaju dovoljnu dubinu na mestu gde se čisti dno reke, pa se to ne može raditi leti ili zimi. Zbog toga se sada ne može puno uraditi. Ove slike bi ipak trebale da služe kao potsetnik šta sve propuštamo da uradimo u vreme kad je to moguće, da sada već nebrigom direktno ubijamo i živi svet, a time i, malo kasnije, nas same.