Неповољне прилике ће проћи. Година је почела у магли која се, карактеристично за зимски период, формирала у бескрајним равницама око Дунава и његових притока, док је, како су извештавале метеоролошке службе, поље високог притиска, антицклон, налегло на Југоисточну Европу и ветар је данима био потпуно утихнуо. То је створило услове за вероватно најзапаженију епизоду загађења ваздуха у Србији. Шта је, са доласком ветра, од тога остало?
Током првих недеља јануара, у температурној инверзији (кад топли ваздух поклопи хладан приземни слој) маса леденог ваздуха непомично је стајала заробљена над Београдом и другим градовима Србије. На већим висинама није било облака да утичу на температуру, а сунце се није могло пробити кроз густу маглу и загревањем тла покренути бар неко струјање, па се необично дуго није десило никакво веће кретање, а ни мало ковитлање ваздуха.
У тим условима, над градовима – као у поклопљеном лонцу – згуснуо се и одржавао смог, што је мешавина магле и дима, односно загађујућих супстанци. Отровни гасови из разних извора и загађујуће честице, атмосферски аеросол, као ни магла, нису могли да се разиђу и остали су заробљени при тлу, умешани у магли. Грађани Београда и других градова у Србији имали су осећај да гледајући у густу маглу виде загађење (што је само по себи немогуће због драматичне разлике у величини честица) пошто су притом и сасвим јасно осећали њен непријатни мирис.
Мерне станице широм Србије бележиле су драматично високе вредности концентрација честица ПМ2,5 и ПМ10. Апликације на мобилним уређајима, засноване на подацима са ових мерних инструмената, пријављивале су рекордно високе вредности индекса квалитета ваздуха (АQИ), а друштвеним мрежама и медијима се ваљала лавина забринутих и гневних реакција због лошег ваздуха. Издата су разноврсна упозорења, па тако и једно за школе и вртиће, Влада је одржала хитну седницу, а јавност је природно тражила кривца и некако, тумарајући кроз маглу, није га нашла. Србија се тако суочила са још једном бурном епизодом загађења ваздуха.
Са променама у атмосфери и доласком ветра, магла се разилази, а кад се са Карпата ка низији сјури кошава, домаћи ендемски брзи ветар, ваздух ће бити далеко пријатнији за дисање и живот. Међутим, то неће одувати изворе загађења, нити ће престати емисија загађујућих супстанци које су се у јануару само предуго задржале над престоницом и другим градовима. А њих у Србији, истинских криваца за загађен ваздух, има заиста много и они трују како Београд, тако и индустријске градове као што су Бор и Панчево, али и готово све друге.
Према подацима Агенције за заштиту животне средине (СЕПА) који су јавно доступни и објављени у публикацији „Животна средина у Србији 2014-2019“, такозване суспендоване честице (ПМ), од свега неколико микрометара, емитују се једнаком силином широм Србије (и долазе 72 одсто из малих топлана и кућних ложишта), без знакова да значајније опадају. Ове прашкасте материје међу којима су и чађ и пепео и смог који настаје у фотохемијским реакцијама, могу садржати и метале и разна друга опасна једињења.
И док се угљен моноксид и олово из године у годину све мање испуштају (што је добра последица регулативе), појава тешких метала расте у атмосфери. Слично је са амонијаком који се и даље безобзирно емитује у ваздух изнад Србије. Врло опасни сумпор-диоксид емитује се из термоенергетских постројења, што је последица чињенице да домаће термолекетране спаљују лигнит, врсту угља којом је Србија неизмерно богата, али је он истовремено богат сумпором. Овај гас је један од највећих ризика за здравље становништва који стижу у ваздух.
Друга публикација исте Агенције за заштиту животне средине „Стање животне средине у Републици Србији“ показује где и колико учестало се ове загађујуће, отровне материје емитују и потом региструју у имисији на мерним станицама. У граду Бору тако је забележено загађење сумпор диоскидом изнад дозвољене вредности више од 100 дана годишње.
На другој страни, што се не јавља у СЕПА документима, али се може проверити на систему локалног мониторинга града Панчева, онолико дана колико је Бор загађен сумпор-диоскидом, овај град је загађен канцерогеним супстанцама потеклим из петрохемијске индустрије – пре свега опасним бензеном. Прашкасте материје најчешће се проналазе у мерењима у Ваљеву, Ужицу, али и у Београду где су недозвољене вредности забележене чешће од 140 дана годишње.
Потребно је било да се атмосферске прилике тако удесе да ово загађење постане и „видљиво“, што се претходних дана десило. Али загађење је ту и кад нема магле и кад је ваздух покретљивији – тада такође убија, али на мање видљив начин.
—
Текст: С. Бубњевић