То што се ћирилица постепено враћа јесте лепо, али све то су само појединачни примери. Једноставно латиница је временом истисла ћирилицу у подређени положај и то је гола чињеница. Дакле могу да разумем и радакса, коме је неприродно, што је рецимо ћирилица у уставу проглашена за службено писмо. Али људи морају да схвате, да мора да постоји у овоме барем неки елементарни поредак. То што су рецимо службени документи на ћирилици уопште не угрожава латиницу, јер већ видим како се велике фирме, медији и интернет сервери утркују ко ће пре да баци латиницу у запећак. Дакле у овоме тражити неки инат и проблем је чисто српско цепидлачење.
Друга ствар. Трагач веома занимљиво резонује (посебне похвале за лепо оборавање свих тврдњи, које гласе да је латиница неко тамо усташко писмо, што је онако, ниђе везе), али има ту једне занимљиве ствари, са којом се изразито не слажем. Како то, да ово може да буде скретање пажње са нечега када је писмо једна од најважнијих ствари у постојању нација и држава. Ја потичем из латиничне земље, користим латиницу свакодневно и то је моје прво писмо, али јасно разграничавам словачки језик од српског. У српском ми не пада на памет да користим латиницу, јер једноставно за мене је ћирилица више од неког тамо историјског наслеђа и "фолклора". Писање је веома комфорно и практично. Причам искључиво о компјутеру, јер руком више ни не пишем. Свако слово има свој посебан знак, што штеди време а и све што се напише је одлично разумљиво, пошто нема никаквих недоумица са свакаквим квачицама и др. палцима. Зашто да пишем lj када могу написати љ и да не набрајам даље. Лаганица.
Све у свему, ово не би требала бити маргинална ствар, пошто код Србијанаца постоје невероварне поделе. Ћирилица је нека неважна ствар, али важно је да се кука дваес и кусур година непрестано на политичаре, стандард, гранд, кич и шунд. Стално само кукање и увек неко други крив, само не народ. Једном Слоба, једном ДОС, једном Борхан, једном Пицоусти па све у недоглед. Ја тврдим, да нису политичари криви за пропаст државе Србије, већ само и искључиво њени уважени грађани. Ређање лоших одлука као на траци од краја Првог светског рата, опседнутост југословенизмом, непрестано указивање поверења великим "вођама" и слепо веровање њиховим празним причама, па све док не буде касно и ајмо онда на улице да понесемо булдожере и палимо скупштину па да нас јашу нови лопови. Онда није тешко доћи до закључка, зашто се догодио свеопшти колапс и зашто су деведесетих Хрвати однели победу. Док се у Београду певало "мир, брате, мир" и "нећемо да победи народна музика", а људи су се са сетом присећали Јадранског мора и летовања на Макарској, јединствени Загреб је тачно знао шта хоће, имао је јасан циљ и детаљни план свега што је хтео да оствари, а остварио је. Све са подршком са стране (коју је пажљиво излобирао и обезбедио док су Србијанци сањали о СФРЈ, која иде 5. брзином у 21. век) је могао сложни Загреб да настави тамо, где је стао 1945. године. Мени је највише криво, што су поново као и током 2. св. рата цех платили Срби из Хрватске и Босне, који су остали на ветрометини без икакве подршке и наде у боље сутра, док се врхушка у БеГеу правила луда.
Зато полако са олаким квалификовањем "битних" и "небитних" ствари, јер за сваку једну нормалну државу су итекако битни сви темељи њеног постојања. Посебно то важи за све западне нације. Али за Србијанце не, пошто они још увек вероватно лутају тражећи нови идентитет, јер су се до саме 1991. године надали, да ће остати Југословенима и даље. А да се не лажемо, данашња Србија и није држава у правом смислу те речи. И не може да буде, пошто рецимо билокакав кошаркашки тренер може да брише патос са премијером када год му се ћефне. Само је важно, да се кука како су увек други криви за све. А нису.