Нови поход на ћирилицу
четвртак 17. јануар 2013. 17:00
Поводом све учесталијих претњи и захтева за забрану српског језика и писма у граду Вуковару (Република Хрватска) и формирање посебних организација за спровођење ширих активности са циљем забране коришћења ћирилице у Вуковару,
Српско удружење Ћирилица из Београда издаје следеће саопштење за јавност:
Услед невиђене хајке на српски језик и писмо од стране разних удружења и штабова за одбрану хрватског Вуковара, истоветне са историјском усташком одредбом о забрани ћирилице од 25. априла 1941. године, када је на целокупној територији НДХ покренуто затирање српске ћирилице као увод у страдање српског народа, тешко је разумети ћутање матичне српске државе.
Страхујемо да је захтев за укидање ћирилице почетак познате ватиканске шеме – где нестане ћирилице врло брзо нема ни православних, а убрзо ни Срба.
Пошто је латиница одувек сматрана окупационим писмом за Србе, углавном је стизала на бајонетима непријатељских војника или је наметана декретима царских намесника и локалних поглавника. Борба за језик и писмо има дугу традицију: народни трибуни Светозар Милетић и Петар Кочић робијали су због одбране ћирилице у Аустро-Угарској; четрнаест учитеља у окупираној Црној Гори 19. октобра 1916. године стављено је под војни суд и осуђено јер нису хтели да предају латиницу уместо ћирилице; сви јавни натписи у окупираној Србији су 1915. године морали бити замењени латиничним, а исто је важило и на територији НДХ за време Другог светског рата; митрополит Петар Зимоњић је платио главом што није хтео да промени печате са ћирилице на латиницу; такође, 27 професора у Црној Гори је отпуштено с посла протеклих година због српског језика и ћирилице........
Хрватска је на прагу уласка у Европску унију, где закони тачно прописују шта је то службена употреба језика и писма и према којима, као и према самом хрватском закону, постоји обавеза да се у местима са одговарајућим процентом мањинског становништва користе језик и писмо тог народа. Ипак, за српски народ та правила не важе. Срби су и даље криви што пишу ћирилицом. А када се то питање постави надлежним институцијама државе Хрватске онда следи одговор тзв. “Stožera za obranu hrvatskog Vukovara” «који ће координирати и планирати све активности у циљу спрјечавања увођења ћирилице на хрватске улице».
Пошто је ћирилица, препозната као симбол српства, она је и прва на нишану бранитељских удруга и сличних организација са усташком традицијом прогона српских симбола, па се тако у прогласу хрватском народу захтева «одгода примјена ћириличног писма и српског језика за сљедећих 50 година...» Вероватно је то период у коме се очекује да ће Срби потпуно нестати са тих подручја, а заједно са њима и језички и остали проблеми.
О оваквим дешавањима у цивилизованој Европи у 21. веку, где се заказују протестна окупљања против ћирилице и где се прети онима који би да говоре и пишу на свом језику и писму, најбоље говори проглас Stožera: «Увођење ћириличног писма у Вуковару у овом тренутку сигурно не доприноси бољем суживоту Срба са Хрватима и свим другим националностима које живе у Вуковару, ћирилица неће донијети, жељени мир, него нове нетрпељивости и корак уназад дo сада учињеном».
У ситуацији када европска јавност ћути, питамо надлежне институције Србије: да ли је Министарство иностраних послова реаговало и упутило протестну ноту амбасади Хрватске у Београду, или је преко свог конзула у Вуковару исказало забринутост поводом претњи српској заједници и тако поручило да Срби у Вуковару нису заборављени и да Србија брине о њима. Такође, постављамо питање зашто највише научне и културне институције као што су САНУ, Матица српска или Филолошки факултет не искажу забринутост, саосећајност и подршку својим сународницима, или се не обрате стручним организацијама у свету и захтевају поштовање међународног права.
Српско удружење Ћирилица подржава оправдане захтеве српске заједнице у Вуковару и Хрватској и захтева од институција државе Србије да заузму јасан став против дискриминације српског народа у Хрватској и предузму све да се сачува његово достојанство као и достојанство највећих националних симбола: српског језика и ћирилице. Јер, «Ми без ћирилице нисмо оно што морамо бити, ми без ње нисмо Срби».
Управни одбор Српског удружења Ћирилица
