Kada se danas kaže ''turski krševi'' misli se prvenstveno na BMC i ponekad na Akia. Zato što je upravo sa ovim prvim bilo najviše problema i incidenata. Takođe, taj izraz ''turski krševi'' je odraz emocija kod nekih od nas, zato što neki od nas ne mogu da se načude da zemlja koja je u dvorištu Evrope, domovine autoindustrije, kupuje 236812 različitih modela od NN proizvođača iz... iz...
određenih delova sveta.
Naravno da svako ko iole prati ovakve teme zna i da se u Turskoj nalaze fabrike Mercedesa i MANa. Ali svakako se ne misli na proizvode iztih fabrika da su krševi, nego ove domaće NN marke iz Turske.
Što se Kobri tiče, jesu se starije Kobre pokazale pouzdano i dugovečno, ali da se ne zaboravi činjenica da su one bile visokopodne, i da su imale manuelne menjače. Jasno je da takvi autobusi nemaju šta da traže u današnjim gradovima.
I treba penaliti i takve, i sve ostale kljakave proizvođače. Ako se samo ćuti i trpi, nikad se ništa neće promeniti. A kada se nakon nekoliko akcidenata s nekom markom, skrene dovoljno pažnje na njene probleme, pa možda nešto i dopre do glava Grada i prevoznika, pa se okanu više tih buvljačkih kupovina NN marki iz NN zemalja. U Beogradu u JGP i prigradskom prevozu beše učestvuje oko 1000 autobusa. Hiljadu autobusa, a 30 modela bogte. Služimo kao poligon za sve i svašta, i posle se čudimo i što se dešavaju nesreće, i što fali delova, i što ništa ne stiže da se održava... Standardizacija, šta je to...
Naravno, sve ovo važi, kako za NN proizvođače iz Turske, tako i za raznorazne proizvođače iz Belorusije, Rusije i Kine. Samo kažem da nisu ni ove turske sklepotine mnogo bolje.
Jedino Otokar drži neki kriterijum, koliko sam imao prilike da primetim, i on bi mogao da se nazove izuzetkom. Ali to opet nije razlog da se već šaren vozni park čini još šarenijim.