Digitalni nomadi kod nas se dele u dve kategorije.
1) Zapadnjaci, kojima je ovo neka vrsta egzotike. Sve vreme pričaju ko naduvani o BG-u, sve im je novo i super. Slikaju se sa babom, patlidžanom i paradajzom na pijaci.
2) Ex-istočnjaci (mahom Ukrajinci i Poljaci, ili poreklom Ukrajinci i Poljaci), za koje važi ona poslovica o rđavom nečemu i dlaci. Slikaju bubašvabu na zidu Erbienbi stana i lamentuju.
Prijatelji, mogli ste odabrati i neku treću, četvrtu destinaciju za svoj expat život, široko vam je polje glamočko.
Da, to si lepo primetio kao generalnu podelu... Zapadnjacima je omiljen odlazak na naše green markets... Oduševljeni su i iznenađeni kako izborom hrane tako i što za male pare mogu da žive nedeljama u Beogradu a da imaju približno zapadni ugođaj, tj. da im komfora ne manjka...
Ali Rusi, neću da generalizujem, ali žali bože par klikova koje sam napravio... Došao je neki par koji kao strance uči ruski na YT i nastavili su svoj posao odavde... I sve se nešto iščuđuju, začuđuju, pa im je vožnja do Bara bila hell train ride, ogromnim slovima ispisano da privuče pažnju..
E sad sve bi to bilo dobro, jer je objektivno ta ruta mučenje, ali posle Rusije, meni je smešno šta njih dvoje govore... Kao da nikad nisu izašli iz Moskve... Pa nemaju Rusi samo brze vozove... 2016. sam se vozio od Moskve do Rostova... Na svakoj stanici ulaze lokalci da prodaju gotov ručak spakovan u kesu... Znači đufte i pire u kesi, lokalno spremljene na gajbi, sladoled i ribu u kofama pa me slučajno polio lik uljem od te ribe po jakni kad je prolazio vagonom... Pa sam smrdeo do Rostova na ribu... Voz se vuče 25 sati, ni po čemu bolji, lepši ili brži... a onda koliko ima neasfaltiranih puteva, pa minibus da bi izbegao putarinu sat vremena po kamenitom putu od Rostova do Volgograda trucka, neće da izađe na autoput... pa se ker ukakio nekoj gospođi, ceo bus zdiba, niko ne reaguje...
Zemlja im je ono, štapom i kanapom, bilo gde van Moskve ali se iščuđavaju, pa prevrću očima...
A tek što đubre i grafite u Beogradu ne mogu da podnesu, pa ni ja njihovu policijsku državu u tom segmentu ne mogu da podnesem ali sam sa poštovanjem išao tamo, gledao da izvučem najlepše utiske iz svega i sve doživeo kao avanturu!
Da sam oobjavljivao snimke sve bih u tom tonu napravio, kao avanturu i nisam ni jednog trenutka požalio što sam napravio to putovanje, ali eto, njima ispada nekako najteže udovoljiti...