Kada je reč o presecanju kompleksa saobraćajnicom (preko nemačkog paviljona), jasno je kako je do toga došlo: prošle neke vlasti nisu bile zainteresovane da Sajmište uopšte više postoji kao kompleks konventracionog logora. Sa starih filmova, nastalih neposredno po oslobođenju, vidi se da su mnogi paviljoni preživeli svu katastrofu bombardovanja (Sajmište je najverovatnije intenciino gađano 1944. godine) i sav užas, ali su, dalje posle rata paviljoni razgrađivani, pravljene barake za smeštaj radnika Novog Beograda i tome slično.
Kako god bilo, spomenuću momenat koji je, čini mi se važan: sedamdesetih godina kopano je unutar i oko nemačkog paviljona i otkruvena je masovna grobnica. Potom su zemni ostaci žrtava tada preneti unutar paviljona, iskopana je tamo poveća rupa i sve je potrpano u nju, a jama je odozgo zalivena betonom. O tome mi je svedočio "sam od sebe" jedan od radnika "Končara", preduzeća koje je izvesno vreme koristilo ovaj paviljon za svoje potrebe. Ako me je tada on folirao (a to je bilo pre petnaest godina, otprilike), onda njemu na savest.
Prema tome, postoje razlozi zbog kojih bi ovo mesto valjalo sačuvati.
Da dodam i ovo: neko je pominjao da nemački paviljon nije bio u okviru kompleksa. Zapravo to nije tačno: drugom fazom proširenja Sajmišta iz cca 1940. izgrađen je ovaj objekat i početa i do krova završena izgradnja tzv. Šestog paviljona koji se nalazio na mestu između nemačkog i četvrtog paviljona. Od Šestog paviljona danas je ostalo samo par sferičnih obimnih zidova visine par metara i oni se vide iz tramvaja (tu su neki servisi, vulkanizeri i tome slično).