Dosta sam razmišljao kako je moguće da Sajmište ostane tako zapušteno... Imamo i knjigu u kojoj je opisana hronologija dešavanja posle rata, ali ne i pravi odgovor na pitanje: pobogu, pa zašto?
I onda mi je sinulo
da mi sve vreme razmišljamo u kategorijama sećanja, žrtava, odavanja počasti, morala, empatije, zatim urbanizma, estetike... i da je upravo u tome problem neshvatanja zašto Sajmište ostavljeno zubu vremena.
Evo mog skromnog mišljenja: komunističkim vlastima je bilo jako važno da narod ne sumnja u moć, autoritet i ugled države.
Da su napravili memorijal, kako je i red, onda bi morali i da navedu imena i postave i fotografije uprave logora... Andorfera, Engea...
A oni su živeli kao slobodni građani u SR Nemačkoj (mislim da je Andorfer bio u nemačkom zatvoru samo 2 godine, kraće nego da je nekoga zgazio na pešačkom).
I kako onda da u muzeju u kojem se vide dokazi strašnog stradanja stoji i dokaz o nemoći te iste države prema toj dvojici bitangi, dok se ta ista država istovremeno predstavlja kao neprikosnoveni gospodar nad životima svojih građana. Da se toleriše da krivci žive kao slobodni ljudi, da Jugoslavija sa SR Nemačkom ima razvijene odnose...
Memorijal, dok su krivci živi i slobodni ljudi, bi u ono vreme podrivao kredibilitet "svemoćne" države a i partije koja vodi državu i koja definiše moralne norme.
I zato su pustili da Sajmište jednostavno - propada.
Mi ne razmišljamo kao što su oni razmišljali, imamo druge poglede, norme.... zato nam je i toliko teško da shvatimo.
Možda bi se, ako bi se gledalo iz ovakvog ugla, ustanovilo i da su mnogi drugi spomenici u SFRJ podignuti tek onda kada je za vlast i partiju situacija bila "čista", bez otvorenih pitanja i nezgodnih svedoka... (Pavelić je krepao od rana tek 1959... a sledeće godine je izabrano rešenje za "Kameni cvet"... koliko sličnih primera ima?).
Pa i na Sajmištu je nešto pokrenulo tek kada su krivci pomrli....
Takakv nakaradni sistem upravljanja je preživeo i do danas (i današnja vlast, koja pokušava da vrati takav sistem, se bavi pre svega rejtingom), a negativna selekcija kadrova od tada do danas je dovela da se na ključnim pozicijama nađu ljudi koji em nemaju adekvatno znanje, em nisu ni u stanju da vide problem što se Spasićev paviljon privatizuje njihovim potpisima, ili što se u logoroskoj mrtvačnici otvara - restoran.
I stoga mislim da je ova rekonstrukcija i konačno otvaranje muzeja, nakon toliko godina borbe raznih ljudi, što iz institucija, što pojedinaca, jedna velika pobeda i otklon od dosadašnjeg nametnutog i duboko ukorenjenog nakaradnog načina razmišljanja.
