Београд
Споменик Јеврејима угушеним у душегупки
Општина Савски венац покренула иницијативу да се у Улици браће Крсмановић подигне споменик у знак сећања на хиљаде јеврејских жена и деце, заточеника логора Старо сајмиште, које су нацисти 1942. године усмртили у камону – гасној комори. – Обележје ће бити откривено 24. априла, на Дан сећања на жртве холокауста и геноцида у Другом светском рату
У знак сећања на више од 6.000 јеврејске деце и жена, заточеника логора Старо сајмиште, које су нацисти 1942. године усмртили у камону – гасној комори, општина Савски венац подићи ће до пролећа споменик у Улици браће Крсмановић, испред садашње баште Културног центра „Град”.
Конкурс за израду обележја биће расписан средином јануара, а споменик би према речима Душана Динчића, председника општине Савски венац, требало да буде постављен 24. априла, на Дан сећања на жртве холокауста и геноцида у Другом светском рату.
Из општинског буџета за цео пројекат биће издвојена два милиона динара, а у току је формирање комисије која ће одредити услове израде знамења и изабрати најбољи рад.
Једини општински услов је да споменик буде од трајног материјала, истиче Бранимир Гајић, члан општинског већа, који је са Динчићем и Јасмином Ђокић-Павков, помоћницом председника општине, покренуо ову идеју. Пожељно би било да то буде тродимензионална плоча или скулптура.
– Захтеваћемо и да натпис на обележју буде на хебрејском, српском и енглеском језику. Површина на којој ће споменик бити постављен је три пута два метра. На уметницима је да осмисле како ће изгледати. За чланове стручне комисије већ смо одредили вајара Николу Пешића и историчара Милана Кољанина, сарадника Института за савремену историју. Добили смо велику моралну подршку од Јосефа Левија, амбасадора Израела, и он ће надгледати пројекат, као и од др Рубена Фукса, председника Савеза јеврејских општина Србије, кога ћемо позвати да буде члан комисије – објаснио је Гајић.
Председник општине Душан Динчић истакао је да је подизање овог обележја наставак општинске политике очувања историје и културе сећања кроз споменике. То су ове године, како каже, исказали придруживањем „Политикиној” акцији постављања бисте др Милутина Ивковића Милутинца, обновом споменика војводи Путнику, као и финансирањем споменика Исидори Секулић на Топчидерској звезди, чија је израда при крају.
Станица смрти у Савамали
Двориште између бројева 2 и 4 у Улици браће Крсмановић одређено је за постављање споменика јер је од краја марта до маја 1942. то била „станица смрти” за хиљаде јеврејских жена и деце.
Ту, у Савамали, на путу од логора Старо сајмиште до масовне гробнице у Јајинцима, заустављао се камион марке „Зауер” у чији је херметички затворени спремишни део било угурано педесетак, а понекад и двоструко више логораша.
Један од двојице есесоваца који су управљали камионом убицом легао би испод возила и одвод цеви за издувне гасове спајао са отвором на дну кабине у којој су били заточеници. Камион би се тако претварао у покретну гасну комору.
Возило се кретало централним градским улицама, па друмом ка Нишу до подно Авале, где је скретао ка Јајинцима и већ ископаним масовним гробницама.
Ту је чекао и други камион са затвореницима чији је задатак био да покопају тела угушених. Према исказима сведока прикупљеним после рата, било је осамдесетак таквих ровова масовних гробница, а у сваком од њих је, процењује се, покопано по стотинак страдалника.
У великој акцији уклањања трагова масовних злочина у Србији коју су нацисти спровели између децембра 1943. и априла 1944, тела покопана у Јајинцима су ексхумирана и спаљена, а пепео је просут у Саву.
Злочинци нису нађени после рата
Камион назван душегупка (Gaswagen на немачком) нацисти су за масовно убијање заточених Јевреја први пут употребили у пољском логору Хелмно. Одлуку да се возило смрти пошаље у Београд донео је , шеф Службе безбедности Трећег рајха.
Из Берлина су камион довезла два есесовца, Гец и Мејер, а они су и непосредно руководили гушењем. Возилом су долазили до улаза у Старо сајмиште, а заточеници су уверавани да ће их тим камионом пребацити у други логор, где су услови много бољи.
Сведоци тврде да су есесовски џелати, док су чекали да се камион напуни, волели да око себе окупљају децу и деле им бомбоне... Гец и Мејер нису нађени после рата, и њихова злодела остала су некажњена.
Лекари и болесници прве жртве
Јеврејска болница у Београду основана је у току лета 1941. године, јер је Јеврејима било забрањено да се лече у било којој градској болници.
Средином марта 1942, Гестапо доноси одлуку о расформирању здравствене станице, као и да се хоспитализовани пацијенти (њих око 800) усмрте у покретној гасној комори. У ноћи између 18. и 19. марта 1942. Гестапо је похапсио све чланове породица лекара и особља и заточио их у болници.
Сви они су у наредна четири дана у групама укрцавани у душегупку и угушени на путу до Јајинаца. Била је то прва мисија смрти овог камиона, у којем ће у наредним месецима страдати хиљаде заточеника логора Старо сајмиште.
Обележја пута страдања
Историчар Милан Кољанин истиче да је са задовољством прихватио чланство у комисији која ће бити задужена за избор уметничког решења будућег споменика.
– Осим самог логора Старо сајмиште, постоји још неколико тачака страдања Јевреја које би требало обележити у Београду. На пример, ваљало би поставити спомен-плочу на зграду Дефектолошког факултета у Улици високог Стевана 2, где се пре рата налазило Јеврејско женско друштво, а од 1941. јеврејска болница – каже Кољанин.
Према његовим речима, на исти начин треба обележити место у Улици Џорџа Вашингтона 21. Тамо је било седиште специјалне полиције у које су по наређењу окупационих власти од децембра 1941. Јевреји морали да дођу и предају кључеве својих станова и кућа.
– Код Топовских шупа постоји обележје, али би то место требало означити на достојнији начин, а здања сачувати, а не како је планирано претворити у тржни центар – истиче Милан Кољанин, који је и члан Академске радне групе у Међународној асоцијацији за истраживање холокауста. Објавио је три монографије: Немачки логор на Београдском сајмишту 1941–1944, Јевреји и антисемитизам у Краљевини Југославији 1918–1941, и Праведници међу народима – Србија (коауторство са Миланом Фогелом и Миланом Ристовићем).
Д. Јокић-Стаменковић
објављено: 15/12/2013