Šta je novo?
Od:
Filteri

Srbija - crna strana medalje

Дошљак je napisao(la):
Било је рестрикција, вожња на пар-непар, насиље на Косову је било жешће 1981. него 1989. 80их због немаштине Београд одустаје од метроа, купују се совјетски тролејбуси уместо домаћих из Гоше, Саноса или Икаруса пошто су ишли на клириншки дуг, исто и Југословенске железнице узимају возове из СССР уместо домаћих.
Такође случајеви крађа беба су најинтензивнији 80их.
Што се тиче културне сцене то је тренд који је био под инерцијом, глобално је ту било замаха и либерализације. Неко би рекао да је већа слобода била 90их када имамо филмове који циљано критикују и прозивају режим и стање у земљи (Црни бомбардер, Дневник увреда 1993, Лепа села лепо горе, Ране, Тамна је ноћ, Ни на небу ни на земљи). Притом 80те су културолошки врхунац Југо-треша - Лепа Брена и Јужни ветар стил музика доминирају, Жикина династија фазон филмови, а јачају и национално-националистичке струје у култури, посебно у књижевности која је опет тада била утицајнија.
Милошевић је само кулминација целог једног процеса.
Kliknite za proširenje...
Stanje osamdesetih i devedesetih su bili nebo i zemlja ili raj i pakao.
 
Да, али далеко од тога да су 80те биле бајне. 90те су продукт 80их.
 
Као да не знамо чија су ово деца и чији агенти, није 1989. крајња тачка за лустрацију која мора да уследи!
 
Osamdesetih je ovde postojala koliko toliko normalna drzava uz sve svoje nedostatke.

Kradja beba, tubo folk fascinacija i korupcija poticu od naseg mentaliteta i endernskog zla koje je tu do danas.

1989. Je trijumf udbaskog patriotizma. I dsnas, evo juce. Hulja koristi iste fraze koje su tada lansirane.
 
Ни турбо фолк, нити корупција нису били одлике нашег менталитета.
Нађи ми један пример кича у српској савременој историји 19. и прве половине 20. века? Један макар

Народ је био сиромашан, сеоски али примитиван и неотесан није. Тад су епске песме васпитавале народ и ту није било места нити медијума којим би се емитовао кич.

Скоро сам једном пријатељу, левом фанатику задао задатак да ми нађе један ружан, неадекватан пример зграде или куће из доба монархије у Београду.
Сад нам је то практично норма а и за време Тита је изграђено на стотине непримерених објеката по центру којима ту обликом, величином. често и архитектуром и наметљивошћу није место.
Исто вам је и по селима. Ако и има нека симпатична кућица на селу то вам је пример мале српске сеоске куће с почетка 20. века са четввороводним кровом, оним лепим двостепеним фризом око мањег препуста крова, нешто декорације и рамовима око прозора у малтеру. А после тога се појављује којешта, лавови, предимензионисане двоводне куће ван пропорције, локали у кућама, радионице, надоградње, више спратова, велики незавршени објекти без фасаде...

Што се корупције тиче, она постаје системска баш током национализације. Сама национализација јесте вид корупције и то не само материјалне.
 
Poslednja izmena:
to ti je ona prica, pare ne promene coveka nego ga otrkiju
slicno je sa turbom folkom
 
Koliko je kaca pri dnu pokazuje to sto je morao da unajmi lica sa posebnim potrebama iz pinkove publike da glume studente.
Jos su my ostali zatvori tj osudjenici za najteza krivicna dela i ubistva,sitna boranija vec sparta po ulicama obavljajuci prljave poslove
 
Delija je napisao(la):
Ни турбо фолк, нити корупција нису били одлике нашег менталитета.
Нађи ми један пример кича у српској савременој историји 19. и прве половине 20. века? Један макар

Народ је био сиромашан, сеоски али примитиван и неотесан није. Тад су епске песме васпитавале народ и ту није било места нити медијума којим би се емитовао кич.

Скоро сам једном пријатељу, левом фанатику задао задатак да ми нађе један ружан, неадекватан пример зграде или куће из доба монархије у Београду.
Сад нам је то практично норма а и за време Тита је изграђено на стотине непримерених објеката по центру којима ту обликом, величином. често и архитектуром и наметљивошћу није место.
Исто вам је и по селима. Ако и има нека симпатична кућица на селу то вам је пример мале српске сеоске куће с почетка 20. века са четввороводним кровом, оним лепим двостепеним фризом око мањег препуста крова, нешто декорације и рамовима око прозора у малтеру. А после тога се појављује којешта, лавови, предимензионисане двоводне куће ван пропорције, локали у кућама, радионице, надоградње, више спратова, велики незавршени објекти без фасаде...

Што се корупције тиче, она постаје системска баш током национализације. Сама национализација јесте вид корупције и то не само материјалне.
Kliknite za proširenje...
Ja имам утисак да су стилски неодтеђене и габаритно предимензионисане куће какве доминирају Србијом данас баш тренд из 80их. Кров на две воде, 1-2-3 спрата, што веће заузеће плаца, прозори у конфигурацији један широки један ужи, словеначка столарија и жалузине или ролетне, уз варијације од минимализма фасаде до кинђурења са балустерима по терасама у комбинацији са белом фасадном циглом.
 
Има доста и до менталитета, оно, "да моја кућа буде већа од комшијине" и тога да су врло често и гастоси 70их и 80их зидали куле да "покажу пред селом" како су успели.
Има и до тога да се тада новац код нас, реално, највише улагао у зидове јер неког другог избора и није баш било.
По селима па и по варошицама се без грађевинске дозволе градило релативно донедавно, легално.
Са једне стране лепо је када човек зарађен новац уложи у крај из кога је потекао.
Са друге, данас су нам села пуна кућа од по 200,300 квадрата, оно, један спрат за једног сина, други спрат за другог а у читавој кући двоје стараца у приземљу.
 
Тога није било пре 70их - 80их. И 50их-60их су зидане углавном приземне куће. Није толико до менталитета колико до помодарства.
 
Gradnja ogromnih kuca pocinje pocetkom sedamdesetih i koincidira sa pojavom gastarbajtera. Jos tada je ta pojava kritikovana.
 
Али је и подстакнута повољним кредитима за изградњу кућа, и урбанистичким плановима који су дозвољавали куће од 300 квадрата. Није све баш било бајно. Било је некаквог система то стоји и није била беда као последње деценије прошлог века.
 
Свако време носи нешто своје.
У разговору са старим људима укапирао сам да је кућа на спрат својевремено сматрана симболом престижа. То ми је било фасцинантно.
Шта рећи када се за симбол престижа својевремено сматрала и градња од тврдог материјала и живот у објекту од печене опеке.
Када су се појавили грађевински блокови, ЛМТ конструкције и када је бетон престао да се меша ручно само је небо била граница 🙂
И до помодарства, дабоме.
Помодарство постоји и данас и одувек је постојало.
И у руралној а богами и у урбаној средини, и те како, разликује се само по форми.
 
Poslednja izmena:
Dakle:

1) Policija je zadržala u pritvoru lika zbog psovanja Selakovića
2) Država mu objavila lična dokumenta u tabloidima
3) RTS imao specijalnu emisiju sa Selakovićem žrtvom fizičkog napada koji se nije desio


Totalna tiranija.
 
Delija je napisao(la):
Ни турбо фолк, нити корупција нису били одлике нашег менталитета.
Нађи ми један пример кича у српској савременој историји 19. и прве половине 20. века? Један макар
Kliknite za proširenje...

Predratne afere u Srbiji, Kraljevini SHS i Kraljevini Jugoslaviji - Page

Predratne afere u Srbiji, Kraljevini SHS i Kraljevini Jugoslaviji - Page
www.paluba.info

Zao mi je sto moram da pokvarim tvoju romanticnu viziju istorije.

Opanci za vojsku su rađeni od "rđave trule kože, često i od presovane hartije". Mnogi su bili "kratki, kao za decu", a većina nije mogla da izdrži više od jedne nedelje marša. Liferanti su bili dvojica industrijalaca iz Niša, braća Milan i Vlada Ilić. Narodna skupština, međutim, ne samo što nije preduzela ništa ni protiv nabavljača ni protiv odgovornog u vojsci, pukovnika Dušana Popovića, nego je Vlada Ilić februara 1915. dobio novu porudžbinu za velike količine vojnog rublja, dok je pukovnik Popović kasnije bio unapređen u načelnika opšteg odeljenja Ministarstva vojnog. Opančarska afera je tragični završetak dobila već u zimu 1915. i 1916. godine, kad su tokom krvavog povlačenja preko Albanije mnogi vojnici nastradali upravo zbog loše obuće. U tom povlačenju je izgubljena i celokupna dokumentacija o ovoj aferi.


O Radetu Pašiću se mnogo toga lošeg govorilo, a i pisalo i tokom Velikog rata, a naročito u miru, tako da je već do jula 1921. on bio umešan u dvadeset afera. Ako su priče o njegovom glamuroznom životu i bahanalijama sa pićem i ženama koje je pravio tokom rata u Parizu i na Krfu, gde je bilo sedište srpske vlade, možda i namerno naduvavane, nema mnogo sumnje da je bio umešan u nešto mnogo gore, u trgovinu sa neprijateljem svoje zemlje.
U taboru Centralnih sila najdragocenija sirovina je bila platina, bez koje nisu mogli da se prave avioni i topovska municija. Ovaj dragoceni metal se jeftino nabavljao u Francuskoj i Engleskoj, odatle krijumčario u Švajcarsku, i tu, na neutralnom terenu, prodavao. Nemci nisu pitali za cenu. U takav švercerski poduhvat umešali su se sekretar srpskog poslanstva u Parizu dr Mihajlo Gluščević i Rade Pašić, služeći se diplomatskim imunitetom.


Još jedna velika afera je izbila na samom početku Prvog svetskog rata. Otkriveno je da je prilikom mlevenja žita za vojsku Konstantin Popović, jedan od velikih mlinara iz Niša, mešao državnu pšenicu salošim brašnom. Otkriveno je da je brašno koje je potom slao vojsci bilo tako loše da su, onako zgrumuljano i ubuđano, radnici u mlinu morali da ga razbijaju čekićima. Afera je izašla u javnost putem dnevnika "Politika" i izazvala ogromno ogorčenje u narodu, koje je postalo još veće pošto je otkriveno da je Popović u brašno za vojsku dodavao i pesak. Liferant je osuđen na četiri godine robije, ali, kako je inače bio rezervni oficir srpske vojske, umesto u zatvor, upućen je u jedinicu. Posle rata suđenje mu je obnovljeno, ali su i ovom prilikom sudska dokumenta nestala u albanskim gudurama. Popović, inače stric čuvenog komuniste, partizana i poratnog ministra Koče Popovića, oslobođen je krivice.

Vojnu komisiju koja je ispitivala kvalitet kupljene municije od Francuza sačinjavalo je sedam članova. Kad je trebalo doneti odluku o brdskoj topovskoj municiji, petorica članova su bila protiv nabavke jer rezultati testiranja nisu bili zadovoljavajući. Ali, Mihajlo Rašić je posle glasanja sazvao novu sednicu komisije kojoj su prisustvovala samo četiri člana, gde je glasanje bilo nerešeno, pa se očekivalo da tadašnji ministar vojni donese konačnu odluku. Ministar je odlučio da ipak sprovede nabavku jer je to već bilo doba Aneksione krize.


Pronacicu pdf fajl negde, sa citavim spsikom afera.
Srbija je od 1830. do 1918. bila trula od korupcije.

Zar nije logicno da jedna zaostala, post-osmanska drzava, sa mnogo stanovnistva poreklom iz dinarskih krajeva bude zestoko korumpirana?
Tako je u Srednjoj Aziji i drugde gde su Turci vladali.
 
Poslednja izmena:
goran123 je napisao(la):
Dakle:

1) Policija je zadržala u pritvoru lika zbog psovanja Selakovića
2) Država mu objavila lična dokumenta u tabloidima
3) RTS imao specijalnu emisiju sa Selakovićem žrtvom fizičkog napada koji se nije desio


Totalna tiranija.
Kliknite za proširenje...
Još jedan primer državnog progona običnog građanina.

1000017924.jpg
 
Propadanje se ubrzava. Svako odstupanje i necinjenje sada narod osokoljuje. Savko postupanje ga rasplamsava. Zadajmo finalni udarac, bez kompromisa, bez privilegovanih.
 
Cotra je napisao(la):

Predratne afere u Srbiji, Kraljevini SHS i Kraljevini Jugoslaviji - Page

Predratne afere u Srbiji, Kraljevini SHS i Kraljevini Jugoslaviji - Page
www.paluba.info

Zao mi je sto moram da pokvarim tvoju romanticnu viziju istorije.

Opanci za vojsku su rađeni od "rđave trule kože, često i od presovane hartije". Mnogi su bili "kratki, kao za decu", a većina nije mogla da izdrži više od jedne nedelje marša. Liferanti su bili dvojica industrijalaca iz Niša, braća Milan i Vlada Ilić. Narodna skupština, međutim, ne samo što nije preduzela ništa ni protiv nabavljača ni protiv odgovornog u vojsci, pukovnika Dušana Popovića, nego je Vlada Ilić februara 1915. dobio novu porudžbinu za velike količine vojnog rublja, dok je pukovnik Popović kasnije bio unapređen u načelnika opšteg odeljenja Ministarstva vojnog. Opančarska afera je tragični završetak dobila već u zimu 1915. i 1916. godine, kad su tokom krvavog povlačenja preko Albanije mnogi vojnici nastradali upravo zbog loše obuće. U tom povlačenju je izgubljena i celokupna dokumentacija o ovoj aferi.


O Radetu Pašiću se mnogo toga lošeg govorilo, a i pisalo i tokom Velikog rata, a naročito u miru, tako da je već do jula 1921. on bio umešan u dvadeset afera. Ako su priče o njegovom glamuroznom životu i bahanalijama sa pićem i ženama koje je pravio tokom rata u Parizu i na Krfu, gde je bilo sedište srpske vlade, možda i namerno naduvavane, nema mnogo sumnje da je bio umešan u nešto mnogo gore, u trgovinu sa neprijateljem svoje zemlje.
U taboru Centralnih sila najdragocenija sirovina je bila platina, bez koje nisu mogli da se prave avioni i topovska municija. Ovaj dragoceni metal se jeftino nabavljao u Francuskoj i Engleskoj, odatle krijumčario u Švajcarsku, i tu, na neutralnom terenu, prodavao. Nemci nisu pitali za cenu. U takav švercerski poduhvat umešali su se sekretar srpskog poslanstva u Parizu dr Mihajlo Gluščević i Rade Pašić, služeći se diplomatskim imunitetom.


Još jedna velika afera je izbila na samom početku Prvog svetskog rata. Otkriveno je da je prilikom mlevenja žita za vojsku Konstantin Popović, jedan od velikih mlinara iz Niša, mešao državnu pšenicu salošim brašnom. Otkriveno je da je brašno koje je potom slao vojsci bilo tako loše da su, onako zgrumuljano i ubuđano, radnici u mlinu morali da ga razbijaju čekićima. Afera je izašla u javnost putem dnevnika "Politika" i izazvala ogromno ogorčenje u narodu, koje je postalo još veće pošto je otkriveno da je Popović u brašno za vojsku dodavao i pesak. Liferant je osuđen na četiri godine robije, ali, kako je inače bio rezervni oficir srpske vojske, umesto u zatvor, upućen je u jedinicu. Posle rata suđenje mu je obnovljeno, ali su i ovom prilikom sudska dokumenta nestala u albanskim gudurama. Popović, inače stric čuvenog komuniste, partizana i poratnog ministra Koče Popovića, oslobođen je krivice.

Vojnu komisiju koja je ispitivala kvalitet kupljene municije od Francuza sačinjavalo je sedam članova. Kad je trebalo doneti odluku o brdskoj topovskoj municiji, petorica članova su bila protiv nabavke jer rezultati testiranja nisu bili zadovoljavajući. Ali, Mihajlo Rašić je posle glasanja sazvao novu sednicu komisije kojoj su prisustvovala samo četiri člana, gde je glasanje bilo nerešeno, pa se očekivalo da tadašnji ministar vojni donese konačnu odluku. Ministar je odlučio da ipak sprovede nabavku jer je to već bilo doba Aneksione krize.


Pronacicu pdf fajl negde, sa citavim spsikom afera.
Srbija je od 1830. do 1918. bila trula od korupcije.
Kliknite za proširenje...
Није то никаква романтична визија него чињенично стање. Дакле, један текст са скупљеним аферама доказају шта? У ком то друштву икада није било афера?

И опет тај један једини син Пашића који се стално врти а прећуткује се да је сваки министар, али баш сваки имао синове на фронту и ако се добро сећам преко половине их је и изгинуло. Прећуткује се да је држава свесно жртвовала своју елиту али и потомке елите за спас народа и државе, прећуткује се да је одзив у мобилизацији био пркатично 100%...То све упућује да је реалност била потпуно другачија од тих пар афера и изузетака који су неминовни било где и у свако време.

Понављам, причаш овде о кичу и корупцији као одлике нашег менталитета а ево управо слушам подкаст о Србима на Крфу и како су после почетне зебње локалаца постали побратими и склопљено је чак и 4000 бракова доле а пријатељство са Грцима зацементирано. Па онда детаљи, типа како је српска команда ухапсила српског војника који је узео поморанџе са дрвета на приватном поседу...

На крају, пуна је Србија споменика српског менталитета с почетка 20. века и то је оно што ми данас доживљавамо као најлепша здања, најлепше квартове, паркове, улице, тргове а тренутно се боримо за повратак институција које су тада ти наводно примитивни, корумпирани створили.

Не иде брт.
 
Poslednja izmena:
Morate se prijaviti ili registrovati da odgovorite ovde.
Vrh