Imamo mi i pametnih ljudi... šteta što većina ćuti.
Čitajte ljudi, obrazujte se... nemojte biti nesvesni vinovnici sopstvene propasti i propasti sopstvene države:
Интелектуалци и светина
Мирјана Васовић
(„Шта, нико неће на посну даћу? Па, добро, ја ћу”)
www.politika.rs
(„Шта, нико неће на посну даћу? Па, добро, ја ћу”)
Данашње уличне протесте и студентске блокаде подржава (води и режира) део привилеговане друштвене елите. Реч је, углавном, о интелектуалцима и онима који се тако осећају. То је она класа испоручилаца интелектуалних услуга и културних садржаја (академских професора, новинара, глумаца и других радника у култури) која већ више од две деценије покушава да удене српску демократију у Прокрустову постељу својих догматских, западноцентричких, ставова и уверења. Многи од њих су на Милошевићу и „деведесетим” изградили своје каријере (и још понешто). Мада су професионално и морално десетковани у доба транзиције, и даље су у потрази за неким „тиранином” кога би требало недемократски свргнути са власти и „националистом” кога би могли тајно послати пред суд за ратне злочинце. И, на тај начин, уском кругу истомишљеника и широј „међународној заједници” препоручити своја идеолошка и друга преимућства. Овај део српских интелектуалаца често мисли да је са академском титулом посисао и антирежимски сентимент, усмерен против било ког „режима” – нешто као „noblesse oblige”. Овакав начелан и крајње необавезујући став требало би да их, на асоцијативном нивоу, некако повеже са некадашњим социјалистичким дисидентима и њиховом борбом против ауторитарних режима, у „вуненим временима” када је то укључивало стварна материјална и сва друга жртвовања. У ово време, пак, то им – без икакве личне жртве (чак, добро ухлебљеним) – обезбеђује углед и признање и пре него што су, интелектуално и академски, било шта постигли. Или, упркос томе што су постигли. Осим тога, начин на који велики број њих дефинише своје политичке интересе битно је одређен њиховим статусним положајем „пола рибе, а пола девојке”: једном ногом (џепом) у државним установама, а другом на добро плаћеним, споља финансираним „пројектима”. То значи да су само делимично повезани са интелектуалном и културном продукцијом коју усмеравају академски и уметнички, нетржишни и ванполитички, циљеви и вредности. Уместо тога, они су већ деценијама главни носиоци и промотери псеудонаучних и псеудоуметничких садржаја, специфичног „културног капитала” који су спремни да продају ономе ко да више.
На политичкој сцени Србије већ дуже време гледамо неке од ових новокомпонованих дисидената различитих фела. На пример, професоре социологије који сматрају да није довољно друштво тумачити. већ га треба рушити, а „политички девијантне” друштвене групе јурити, давити или бесити (с Божјом помоћу или без ње). И психологе, у улози астролога, који постављају клиничке дијагнозе „на даљину”; па за свакога ко одступа од њихових стандарда политичке „нормалности” тврде да је или глуп или луд. Па, професоре права и политикологе који сматрају да би дефиниција појма „диктатор” могла бити „етикета на пошиљци којом се председник државе испоручује у Хаг”. Затим, историчаре који (сасвим неисторично) нацији приписују вечите и неизлечиве „ендемске болести” геноцидности и етничке мржње. Професора етике који свира у дипле. Новинаре на задатку ратно-хушкачких извештача. Најзад (мада не и најмање важно) карикатуристе који тако добро цртају да се питамо што им је потребно још и да мисле; у том домену, наиме, стално упадају у логичке погрешке типа „reductio ad Hitlerum” и тако само траће свој углед и таленат.
Посебно чуди, наизглед необјашњива, непропорционална заступљеност филмских и позоришних уметника у српској политици. Чини се да је њима свеједно одакле ће фанове регрутовати, а неомиљени политичари, без програма и идеја, радо се гребу за њихову популарност. С тим у вези, није без значаја чињеница да ће у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу ускоро бити више популарних него заслужних. Ипак нам се чини да је овде пресудан пример Зеленског: нема у историји глумца који је више зарађивао.
Увек сам веровала да интелектуалац има узвишену мисију у друштву, тј. да би његова делатност требало да буде препрека незнању, интелектуалној задртости и неслободи мишљења. Године обитавања у затвореним круговима истомишљеника довеле су до тога да један број српских интелектуалаца управо буде ухваћен у замку групног догматског мишљења („groupthink”). То их спречава не само да „слободно” мисле, већ уопште да „мисле”. Они данас нису у стању да на реалистичан и балансиран начин посматрају и оцењују проблеме друштва, као и да рационално делују у циљу његове промене. Уместо тога, себе виде као супериорне у односу на остатак друштва, сматрајући да имају богомдану „мисију моралних изасланика” Добра у борби против апсолутног Зла. Стога, заступају и јавности пласирају манихејску слику друштва, са ригидном поделом на „наше” и „њихове”, међу којима нема помирења и компромиса. Отуда они запрепашћујући изливи „мржње ума” које видимо у јавним наступима цењених интелектуалаца, који, очигледно, „умеју да мрзе као праве литерате”. Супротно представи о „независном интелектуалцу”, у овим круговима данас постоји снажан притисак ка „конформирању”: нико не сме остати неутралан, свако „мора” политички да се определи. Из тога проистичу исте „предрасуде и стереотипи о неистомишљеницима” које, по природи ствари, група никада не успева да преиспита у светлу чињеница. Способност тестирања својих униформних, монохроматских, ставова додатно је умањена представама које о друштвеној и политичкој стварности, односно о Непријатељу (ма ко то био) конструишу „њихови” медији својим пропагандним наративима. Појединачна колебања или „искакања” у односу на „илузију групног јединства и непогрешивости”, коју сами о себи негују и желе да прошире у јавности, неутралишу се или аутоцензуром или етикетирањем дисидената као „издајника”. То значи, оних које треба жигосати, срамотити или елиминисати из јавног живота – за сада, само механизмима остракизма и екскомуникације, а после ко зна. Истовремено, у истим тим круговима одржава се „илузија сопствене недодирљивости”, пошто се свака критика проглашава за напад на аутономију универзитета, независно новинарство или слободу уметничког изражавања. Ко у ово све не верује, нека само погледа њихова саопштења, говоре и интервјуе, односно нека оде на друштвене мреже (виртуелна руља која окупира простор јавне комуникације) на којима увек има довољно катрана и перја. Или нека се само присети свих афера у вези са изборима у академска и почасна звања, изборима у САНУ, конкурсима за доделу књижевних и других награда и комисијама за расподелу финансијских средстава у науци и култури.
Била сам уверена – а то је и опште мишљење – да су универзитети, са својим постулатима одбране универзалних вредности и истина, најјача брана пролазним модним хировима у науци и образовању. Испоставило се да су наши факултети (пошто је, некада солидно, високо образовање разбуцано у фронцле Болоњез) почели да шире управо болести које би требало да лече. О томе сведочи поплава тзв. „софт” курикулума и курсева, (на свим нивоима студија у оквиру друштвених факултета) којима су, пре свега, обухваћене области посткултуре, „различитости”, етницитета, рода, феминизма и сексуалности. Управо ове области под паском су тзв. „воук” идеологија и „културе канселовања” које би требало да пробуде свест и осетљивост људи према свим друштвеним неправдама и дискриминацијама (расизму, сексизму, хомофобији, трансфобији...), осим оним основним – економским. То што ови академски курсеви продукују јесте мало знања и много политички коректног једноумља и индоктринације. На овај начин, ствара се армија полуобразованих факултетлија (и политичких активиста) чија је вредност на ширем тржишту рада веома мала. Зато они могу да се запосле само тако што ће бити све више оваквих „софт” курсева, све више (иначе бројних) невладиних, непрофитних и непотребних организација и повереника за заштиту људских права и све више „политички будних” покрета против овог и оног, а обавезно против сопственог друштва, државе и власти. Ето откуда толико топовског меса у данашњим опскурним факултетским „пленумима”, на уличним блокадама и парастосима.
Увек сам веровала да интелектуалац има задатак да се супротстави менталитету улице. Сада се испоставља да улица (протести, демонстрације, блокаде улица и установа) постаје, изгледа, природно делатно окружење једног дела наше интелигенције. Делујући острашћено политички, њени припадници замењују апстрактне идеје и нијансиране судове низом поједностављених слогана и понављајућих флоскула – непримерених академским узусима, али примерених протестним билбордима, паролама и транспарентима. На тај начин, окупирајући улогу друштвене елите у целини, умањују уместо да повећавају способност друштва да разуме сложене друштвене и политичке проблеме и да се на реалистичан и надасве демократски начин залаже за њихово решавање. Они не нуде објашњења, већ намећу готова мишљења. Не нуде разумевање, већ траже политичку акцију.
На тај начин, уместо да буду брана менталитету светине, сами се утапају у светину.
*Социјални психолог, професор универзитета у пензији
