Ja nisam kao mnogi.
Prošao sam dosta od sveta, i ono što uvek svima govorim je da se prethodno dobro informišu i odluče šta ko želi od inostranstva, pa tek onda da idu. Samim tim, isto bih primenio i za sebe. Kad kažem da sam na korak od toga da odem, ne mislim da sam na korak od kupovine karte u jednom pravcu, nego na korak od započinjanja celog tog procesa, sa sve planiranjem i pripremanjem. Mogao bih da nađem sebi posao u inostranstvu, nije to sporno. To mi je najmanja briga od svih. U Crnu Goru ne bih nikad išao. Ako bih se negde selio, definitivno bi bilo van Balkana (osim ako neko računa i Sloveniju u Balkan, to je večita debata). I ne moraju da budu nikakvi poslovi koji jedu kičmu i zdravlje, evo nedavno sam bio u EU kod prijatelja koji ima master iz Srbije a radi takoreći terenski posao koji može da radi bilo ko, ne troši kičmu i zdravlje, i ima relativnu slobodu na dnevnom nivou (ne visi mu šef nad glavom). Ima zemalja koje uvek žude za radnicima, a neke čak ni ne polažu toliko na to šta si završio, nego da li možeš da prođeš obuku i kako se pokažeš. Nisu toliko opterećeni diplomama i teorijom kao na ovim prostorima, a otvoreniji su za zapošljavanje. I ne traže Da Vinčije sa 30 godina života i 20 godina radnog iskustva.
Da se vratimo na Srbiju - najluđe od svega je što Srbija ima potencijal da bude sasvim kul zemlja, čak i materijalno. Ali ljudi i mentalitet su ti koji je sputavaju i blokiraju na tome. A ovaj režim je jedan od najvećih faktora u srozavanju, jer prioritizuje ekonomiju na štetu svega drugog, a uz to propagira i neguje naviku svađanja, nadrndanosti, aljkavosti, ku...bolje i anarhije glede svega. Na stranu ova tema i ovaj događaj u Novom Sadu - ja to vidim već godinama, i gledam to svakog dana. Najviše tu ku...bolju i aljkavost, i taj neki modus operandi da je na ulici sve dozvoljeno (čak i pred pandurčinama) dokle god ne diraš u režim. Dokle god ne radiš ili ne govoriš protiv režima, mož' da radiš bilo šta. Ovo što se desilo u Novom Sadu nije, da tako kažem, ništa iznenađujuće za jednu Srbiju. Štaviše, desi se nekad i u uređenijim zemljama. Ali kad je čovek pod utiskom svega što gleda svakodnevno + svih pi...rija koje smo prošli u zadnjih par godina (a nisu sve random nesreće, nego su neki događaji kod nas posledice dugoročnog nemara i ku...bolje), ovo je - bar za mene - jedna od onih kapi pri vrhu, koje počinju polako da prelivaju.
Da bar znam, ili da živim u dečačkoj iluziji i očekivanju da će neko da robija zbog ovoga i da će se nešto promeniti (inspekcije, propisi, zakoni, pooštrenje mera, sankcije, serija smena, smanjenje partokratije, udar na korupciju...) pa i da kažem sebi dobro de, aj polako, nije sve tako crno. Ali ta spoznaja da se ovo desilo, da niko neće odgovarati, da se ništa neće promeniti i da će isti ljudi koji danas kmeče i šokiraju se, sledeće godine opet dati glas ovim otpadima i kancerima... e to je ono što me najviše tera u bedak i u preliminarno razmatranje gde bih drugde mogao održivo da živim. I vidim po komentarima - i ovde i po portalima - da nisam jedini, čak daleko od toga.