Mislim da je najgore kad si redovno, sistematski maltretiran i zlostavljan kao dete, kad se to ponavlja i gomila...
Imao sam situaciju da sam u firmi zaposlio mladu ženu koja je bila žrtva vršnjaĉkog nasilja. Rad sa njom je bio jako težak i zahtevan i na kraju se završio neslavno. Ona je imala odličan CV, desetak godina iskustva na različitim pozicijama (relativno često je menjala firme, ali to nisam uzimao kao red flag). Iako je na završnom intervjuu (ja kao CEO učestvujem samo na poslednjem krugu selekcije, ostatak krugova rade HR i neko iz tima u kojem će raditi) mi je ostavila malo "ĉudan utisak" (bojao sam se neće biti fit sa ostatkom tima) ipak sam je zaposlio.
U početku sam joj ja bio neposredni rukovodioc i odmah sam osetio neverovatan strah i nesigurnost kod nje, bez obzira na kvalitet CV-a i neosprno znanje i iskustvo u oblasti kojom se bavi.
Ta njena nesigurnost je toliko bila jaka da je prosto prelazila u strah, i jako bilo teško davati joj bilo kakav feedback. Probali smo da napravimo sa njom angažman da radi od kuće, pa sa radi potpuno solo, van tima, jednostavno nesigurnost je bila ogromna.
Na nekom team bildingu u potpuno neformalnoj atmosferi saznao sam da je kroz celu osnovnu i srednju školu bila žrtva vršnjačkog nasilja (rekao bih samo psihičkog, tj. da su je matretirali verbalno). Čak je spomenula da je posle srednje škole htela da upiše psihologiju da bi saznala šta to postojala u ljudima što ih tera da matretiraju druge, eto dotle je to išlo, na kraju je zavešila primenjenu umetnost i bavi se web dizajnom.
Mi smo je u jednom trenutku probali da postavimo da bude na neki način team lead jednog malog tima od troje ljudi, kako bi je izmestili iz operative, misleći da će to možda biti dobro rešenje, međutim ona je kao team lead bila paklena. Ljudi kojima je ona bila "pretpostavljeni" nisu prosto mogli da izdrže ni prvih mesec dana sa njom. Njena nesigurnost u odnosu sa mnom i kao profesionalca u poziciji team leada prešla je u nešto sasvim drugo - ona je jednostavno terorisla taj mali tim.
Čak mislim da ona i nije namerno terorisala taj tim, već da jednostavno situacija kroz koji je prošla u osnovnoj i srednjoj, plus izražena introvertnost, nisu dopustili da joj se razviju socijalna i emotivna inteligencija i jednostavno mislim da ona nije znala, to jest umela da iskomunicira priču sa ostatkom tima i ono su to doživeli kao njen teror.
Ja sam nažalost morao da joj dam otkaz jer jednostavno uticala je loše na tim, a potencijalno bi to moglo da se proširi i na ostatak firme, tako da jednostavno morao sam da joj otkažem saradnju.
Mislim da je jako bitno y tim situacijama roditelji da prepoznaju problem i odmah krenu sa psihoterapijom sa ciljem ostvarivanja samopouzdanja (treniranje nekog sporta, po mogućstvu borilačkog se uz to podrazumeva) jer jednostavno to psihičko zlostavljanju u detinjstvu može doprineti razvoju potpuno nefunkcionalne ličnosti kasnije i da to bude veliki problem sutra u nekim drugim kolektivima (na primer na radnom mestu).
Ali nažalost, takođe sam primetio kod ljudi čija su deca žrtve manje ili više nekog vida nasilja (da li psihičkog ili fizičkog) da su i oni sami (roditelji) često vrlo krkhi ili sami da su prolazili kroz to (primer: dete koje psihički maltretiraju u školi ima roditelja koji je bio žrtva mobinga na poslu). Tako da rekao bih da je tu u pitanju uglavnom višedimenzionalni problem, jer očito da tu treba rada i sa roditeljima koji u svom tom trudu da decu vaspitaju kako treba, jednostavno ne umeju da im usade samopouzdanja i nekakvu zdravu borbenost, jer su često i sami žrtve jačih/moćnijih od sebe i nemaju tu vrstu samopouzdanja/borbenosti koju posle nemaju ni njihova deca.
Šta vi mislite o tome, ima li ovo smisla?