bigvlada
Advanced
Finansiranje političkih partija izvor kriminala i korupcije
Stranke, firme za reketiranje
Autor: Irena Radisavljević | Foto:Fonet | 24.05.2009. - 00:01
Primer 1: Privredniku iz Beograda traženo je da na račun jedne vladajuće stranke uplati 15 odsto od kredita koji je tražio. Preduzetnik, koji ne želi da mu navodimo ime, nije pristao na ovaj uslov, nije dobio kredit i nije otvorio pogon. Naravno, neće ni zaposliti dvadesetak ljudi, koliko je planirao.
Primer 2: Čelnici jedne opozicione stranke tražili su svojevremeno rukovodstvu fabrike koju su „napali“ tajkuni milion evra da to pitanje pokrenu u Skupštini. Novac nikada nije dat, pitanje nije pokrenuto, a fabrika je preuzeta.
Primer 3: Posle jedne privatizacije u Srbiji, na aerodrom su sleteli novi vlasnici s koferima i ručnim torbama. U jednoj je, kako je Beograd šaputao, bio novac za stranku čiji su kadrovi „pripomogli“ ovu privatizaciju!
U ovakvoj raspodeli kolača punih džepova su i opozicija i strukture vlasti. Šteta, koja je u ovakvim slučajevima neizbežna, pada isključivo na teret državnog budžeta i kvaliteta života građana.
– Realnost je da stranke u Srbiji funkcionišu kao preduzeća za iznudu. Na primer, državna administraciju ograniči stanogradnju bespotrebnim i složenim procedurama i na veštački način smanji ponudu stanova, što vodi ka porastu cene kvadratnog metra. Na konkursima za gradsko građevinsko zemljište uglavnom prolaze firme koje su bliske partijama. Rezultat je visoka cena kvadratnog metra stambenog i poslovnog prostora, a partije se namire nekoliko puta, od korupcije u lokalnoj administraciji, preko novca koji firme uplate strankama na ovaj ili onaj način – kaže Aleksandar Stevanović, ekonomista iz Centra za slobodno tržište.
Procene Grupe zemalja za borbu protiv korupcije (GRECO) pokazuju da gubitak do koga dolazi usled korupcije iznosi od 10 do 25 odsto ugovorene cene, što automatski čini život toliko skupljim. Danilo Šuković, ekonomista i član Saveta za borbu protiv korupcije, suštinu ovog problema pronalazi upravo u netransparentnom i kriminalnom finansiranju partija u Srbiji.
– To je ključni problem korupcije u Srbiji i dok se to ne raščisti i reguliše, ovakvi primeri će ugrožavati reformu zemlje. Upravo zbog kriminalnog finansiranja stranaka postoji sprega kriminala, privrede, politike i pravosuđa, o kojoj je i sam predsednik Tadić govorio. Zbog takve prakse Srbija je partokratska država, zarobljena u korupciju, gde tamne zone bez ikakvog ograničenja utiču na politiku, izvršnu vlast i funkcionisanje čitavog sistema – kaže Šuković.
Od 2000. godine do danas sva istraživanja Centra za liberalno-demokratske studije pokazala su da se percepcija korupcije u narodu povećava, kao i da se znatno povećao broj građana koji veruju da je poprište korupcije u – Agenciji za privatizaciju, republičkoj vladi i Skupštini.
Istraživanje objavljeno 2007. godine pokazalo je i da je čak 73 odsto preduzetnika u privredi bilo primorano da podmiti pojedinaca u državnim strukturama kako bi ostvarilo svoje interese, kao i da se visina mita koji su isplaćivali kretala između dva i 25 odsto ukupnog prihoda preduzetnika u poslovnoj transakciji.
– Zbog ovakvih uslova poslovanja mnogi preduzetnici i kompanije neće ni želeti da investiraju u Srbiji, nego će otići u zemlje u kojima partije ne reketiraju privredu i građane. Tako će radna snaga ostati obilan resurs, a kapital redak, što nikako ne vodi brzom rastu standarda običnog građanina. Kako se penzije i socijalna davanja finansiraju iz onoga što proizvedu preduzeća, poreska osnova će biti manja nego što bi to bio slučaj da nema korupcije, pa tako i obični penzioneri ili obična deca osećaju posledice korupcije na svojim leđima. Na „sreću“, poneko time i dobija, ali uslov za to je ulazak u povlašćeni krug partijske države – ističe Aleksandar Stevanović.
Korupcija ugrožava i sam život
Na nabavke javnih dobara, radova i usluga troši se oko 16 odsto ukupnog bruto domaćeg proizvoda. Istraživanja pokazuju da najmanje 25 odsto novca iz državnog budžeta za javne nabavke odlazi na korupciju. U 2007. godini, ukupna vrednost javnih nabavki za koje su naručioci dostavili izveštaje iznosila je oko 188 milijardi dinara. Prosta računica kazuje da je nešto više od 45 milijardi dinara (pola milijarde evra) otišlo u nečije džepove. Istina, država je u decembru 2008. godine donele novi Zakon o javnim nabavkama koji bi trebalo formalno da uredi ovu oblast.
– Zakon o javnim nabavkama rešava samo deo problema, govori o samom postupku kojim se dolazi do najboljeg ponuđača. To je jedna od važnih, ali ne i suštinskih stvari. Mnogo je važnije da država u potpunosti kontroliše proces upotrebe tih sredstva. Grad ili ko god da je naručilac radova ne bi smeo nikao da se odrekne svojih nadzornih prednosti – kaže Nemanja Nenadić iz Transparentnosti Srbija, i dodaje da korupcija može ili poskupeti život ili ga ugroziti.
Priče za malu decu
Izveštaji o finansiranju stranka koje stranke zvanično predaju više liče na podrugivanje javnosti, nego na činjenice. Opšte je poznato koliko košta jedna velika stranka, koliko se izdvaja na kampanje, reklamne blokove, minutažu na televizijama. Kada bi se stranke zaista finansirale iz donacija simpatizera i nekih malih firmi, kao što nam se u poslednje vreme plasira, situacija u Srbiji bila bi sasvim drugačija.
Izvor: Blic
http://www.blic.rs/politika.php?id=93946
Stranke, firme za reketiranje
Autor: Irena Radisavljević | Foto:Fonet | 24.05.2009. - 00:01
Primer 1: Privredniku iz Beograda traženo je da na račun jedne vladajuće stranke uplati 15 odsto od kredita koji je tražio. Preduzetnik, koji ne želi da mu navodimo ime, nije pristao na ovaj uslov, nije dobio kredit i nije otvorio pogon. Naravno, neće ni zaposliti dvadesetak ljudi, koliko je planirao.
Primer 2: Čelnici jedne opozicione stranke tražili su svojevremeno rukovodstvu fabrike koju su „napali“ tajkuni milion evra da to pitanje pokrenu u Skupštini. Novac nikada nije dat, pitanje nije pokrenuto, a fabrika je preuzeta.
Primer 3: Posle jedne privatizacije u Srbiji, na aerodrom su sleteli novi vlasnici s koferima i ručnim torbama. U jednoj je, kako je Beograd šaputao, bio novac za stranku čiji su kadrovi „pripomogli“ ovu privatizaciju!
U ovakvoj raspodeli kolača punih džepova su i opozicija i strukture vlasti. Šteta, koja je u ovakvim slučajevima neizbežna, pada isključivo na teret državnog budžeta i kvaliteta života građana.
– Realnost je da stranke u Srbiji funkcionišu kao preduzeća za iznudu. Na primer, državna administraciju ograniči stanogradnju bespotrebnim i složenim procedurama i na veštački način smanji ponudu stanova, što vodi ka porastu cene kvadratnog metra. Na konkursima za gradsko građevinsko zemljište uglavnom prolaze firme koje su bliske partijama. Rezultat je visoka cena kvadratnog metra stambenog i poslovnog prostora, a partije se namire nekoliko puta, od korupcije u lokalnoj administraciji, preko novca koji firme uplate strankama na ovaj ili onaj način – kaže Aleksandar Stevanović, ekonomista iz Centra za slobodno tržište.
Procene Grupe zemalja za borbu protiv korupcije (GRECO) pokazuju da gubitak do koga dolazi usled korupcije iznosi od 10 do 25 odsto ugovorene cene, što automatski čini život toliko skupljim. Danilo Šuković, ekonomista i član Saveta za borbu protiv korupcije, suštinu ovog problema pronalazi upravo u netransparentnom i kriminalnom finansiranju partija u Srbiji.
– To je ključni problem korupcije u Srbiji i dok se to ne raščisti i reguliše, ovakvi primeri će ugrožavati reformu zemlje. Upravo zbog kriminalnog finansiranja stranaka postoji sprega kriminala, privrede, politike i pravosuđa, o kojoj je i sam predsednik Tadić govorio. Zbog takve prakse Srbija je partokratska država, zarobljena u korupciju, gde tamne zone bez ikakvog ograničenja utiču na politiku, izvršnu vlast i funkcionisanje čitavog sistema – kaže Šuković.
Od 2000. godine do danas sva istraživanja Centra za liberalno-demokratske studije pokazala su da se percepcija korupcije u narodu povećava, kao i da se znatno povećao broj građana koji veruju da je poprište korupcije u – Agenciji za privatizaciju, republičkoj vladi i Skupštini.
Istraživanje objavljeno 2007. godine pokazalo je i da je čak 73 odsto preduzetnika u privredi bilo primorano da podmiti pojedinaca u državnim strukturama kako bi ostvarilo svoje interese, kao i da se visina mita koji su isplaćivali kretala između dva i 25 odsto ukupnog prihoda preduzetnika u poslovnoj transakciji.
– Zbog ovakvih uslova poslovanja mnogi preduzetnici i kompanije neće ni želeti da investiraju u Srbiji, nego će otići u zemlje u kojima partije ne reketiraju privredu i građane. Tako će radna snaga ostati obilan resurs, a kapital redak, što nikako ne vodi brzom rastu standarda običnog građanina. Kako se penzije i socijalna davanja finansiraju iz onoga što proizvedu preduzeća, poreska osnova će biti manja nego što bi to bio slučaj da nema korupcije, pa tako i obični penzioneri ili obična deca osećaju posledice korupcije na svojim leđima. Na „sreću“, poneko time i dobija, ali uslov za to je ulazak u povlašćeni krug partijske države – ističe Aleksandar Stevanović.
Korupcija ugrožava i sam život
Na nabavke javnih dobara, radova i usluga troši se oko 16 odsto ukupnog bruto domaćeg proizvoda. Istraživanja pokazuju da najmanje 25 odsto novca iz državnog budžeta za javne nabavke odlazi na korupciju. U 2007. godini, ukupna vrednost javnih nabavki za koje su naručioci dostavili izveštaje iznosila je oko 188 milijardi dinara. Prosta računica kazuje da je nešto više od 45 milijardi dinara (pola milijarde evra) otišlo u nečije džepove. Istina, država je u decembru 2008. godine donele novi Zakon o javnim nabavkama koji bi trebalo formalno da uredi ovu oblast.
– Zakon o javnim nabavkama rešava samo deo problema, govori o samom postupku kojim se dolazi do najboljeg ponuđača. To je jedna od važnih, ali ne i suštinskih stvari. Mnogo je važnije da država u potpunosti kontroliše proces upotrebe tih sredstva. Grad ili ko god da je naručilac radova ne bi smeo nikao da se odrekne svojih nadzornih prednosti – kaže Nemanja Nenadić iz Transparentnosti Srbija, i dodaje da korupcija može ili poskupeti život ili ga ugroziti.
Priče za malu decu
Izveštaji o finansiranju stranka koje stranke zvanično predaju više liče na podrugivanje javnosti, nego na činjenice. Opšte je poznato koliko košta jedna velika stranka, koliko se izdvaja na kampanje, reklamne blokove, minutažu na televizijama. Kada bi se stranke zaista finansirale iz donacija simpatizera i nekih malih firmi, kao što nam se u poslednje vreme plasira, situacija u Srbiji bila bi sasvim drugačija.
Izvor: Blic
http://www.blic.rs/politika.php?id=93946
( Не могу да верујем какви људи живе у Београду. Можда би требало оживети грчко-римску традицију прогонства из града у неку максимално удаљену вукозабит... 
