Svaka mu je na mestu! Asiel me je baš razočarao.Ambassador":2g0mckzw je napisao(la):Zanimljiv tekst.. Kako ide ona Nojmolerova?
Prvo su došli po komuniste,
a ja se nisam pobunio jer nisam bio komunista.
Zatim su došli po Jevreje,
a ja se nisam pobunio jer nisam bio Jevrejin.
Zatim su došli po sindikalce,
a ja se nisam pobunio jer nisam bio sindikalac.
Zatim su došli po katolike,
a ja se nisam pobunio jer sam bio protestant.
Zatim su došli po mene,
ali tada više nikoga nije bilo da se pobuni.
Otvoreno pismo Rabinu Isaku
Jovan Byford
16.03.2009.
Izvor: peščanik.net
Poštovani gospodine Rabine,
Nedavno sam bio u prilici da pogledam snimak Vašeg gostovanja u emisiji “Da, možda, ne”, emitovanoj na Radio televiziji Srbije, u sredu, jedanestog marta 2009. Tema emisije, u kojoj su pored Vas učestvovali vladika Irinej Bulović, nadbiskup Stanislav Hočevar i muftija Muhamed Jusufspahić, bila je odluka vlade Srbije da na zahtev predstavnika "tradicionalnih" verskih zajednica iz skupštinske procedure povuče predlog Zakona o zabrani diskriminacije. Javne kritike tog postupka (od značajanog dela javnog mnjenja u Srbiji ocenjenog kao pokušaj ugrožavanja prinicipa sekularne države) najvećim delom su upućivane Srpskoj pravoslavnoj crkvi. Što je razumljivo, s obzirom da je ona kao najbrojnija i najuticajnija verska zajednica u zemlji sigurno bila i glavni inicijator zahteva za povlačenje antidiskriminacionog zakona. To potvrđuje i činjenica da je vladika Irinej Bulović bio taj koji je veče pre slanja zakona u skupštinsku proceduru, interevenisao kod predstavnika Vlade i izdejstvovao njegovu "doradu". Mala je verovatnoća da bi zakon bio povučen sa takvom ekspeditivnošću da je u Vladu Srbije poziv stigao od Vas ili gospode Hočevara i Jusufspahića. Stoga je “zasluga” Srpske pravoslavne crkve da ovaj zakon osporavanjem dođe u žižu javnosti svakako najveća. Ali, time što su učesnici emisije "Da, možda, ne" RTS-a, ovu inicijativu javnosti nedvosmisleno prikazali kao jednistven front, smatram da je neophodno da i predstavnici manjinskih verskih zajednica koje su Srpsku pravoslavnu crkvu podržali u najnovijoj inicijativi, preuzmu deo odgovornosti i shodno tome budu ravnopravno izloženi kritici javnosti.
Ono što me je podstaklo da se obratim upravo Vama jeste to što se, kao što Vam je poznato, već skoro deset godina, kroz naučni rad, bavim pitanjima vezanim za položaj jevrejske zajednice u Srbiji, uključujući i probleme i iskušenja sa kojima se ona suočava. Tu pre svega mislim na kontinuirano prisustvo antisemitizma u srpskom društvu, i činjenicu da je jevrejska zajednica žrtva duboko uvreženih predrasuda, nerazumevanja, kleveta i govora mržnje. Upravo zato me je iznenadilo, a pomalo i razočaralo, Vaše učešće u povlačenju jednog zakona koji, kao što njegov naziv govori, ima za cilj sprečavanje upravo ovakvih pojava, usmerenih, u ovom konkretnom slučaju, prema jednoj drugoj manjini.
Najpre bih želeo da Vam skrenem pažnju na propust koji ste napravili prilikom gostovanja u emisiji “Da, možda, ne”. Od samog početka celog slučaja sa povlačenjem Zakona o sprečavanju diskriminacije, bilo je jasno da je u srži ove zajedničke akcije "tradicionalnih" verskih zajednica protivljenje izričitoj zabrani diskriminacije bazirane na seksualnoj orijentaciji koju ovaj zakon predviđa. Kod predstavnika "tradicionalnih" vera javila se bojazan da su pojedini članovi ovog zakona u koliziji sa njihovim dogmatskim stavovima po kojima se seksualnost (ili bar njeno "javno ispoljavanje", ma šta to značilo) odobrava izključivo u "tradicionalnom", heteroseksualnom obliku, kroz odnos muskarca i žene u okviru od verskih institucija sankcionisane bračne veze. Na samom početku emisije, Vi ste čak citirali Treću knjigu Mojsijevu, gde se za homoseksualni odnos među muškarcima kaže da je "gadan Gospodu". Iz načina na koji ste izneli ovaj citat dalo bi se zaključiti da je homoseksualnost u suprotnosti sa osnovnim načelima judaizma. Ovo je kod gledalaca emisije moglo proizvesti utisak da religija koju propovedate, baš kao i pravoslavno hrišćanstvo, katoličanstvo ili islam, ima veoma rigidan stav prema homoseksualnosti i da ga tretira kao "greh" ili "bolest". Smatram, međutim, da je gledaocima javnog servisa svakako trebalo skrenuti pažnju na činjenicu da judaizam zapravo nije monolitna religija, i da u okviru njenih različitih oblika i pravaca postoje, izmedu ostalog i različita mišljenja po pitanju istopolnih veza i braka gej i lezbejskih parova. Naime, strogi zakoni i stavovi koje ste izneli u emisiji, ograničeni su na ortodoksnu i konzervativnu struju u judaizmu, mada i u okviru njih danas nalazimo nesuglasje po pitanju odnosa prema istopolnim vezama. Nasuprot njima, već stotinak godina postoji veoma aktivna reformistička, liberalna struja koja danas okuplja oko 1.200 sinagoga i gotovo dva miliona članova širom sveta. Reformisti, koji nastoje da jevrejsku veru i tradiciju prilagode savremenom životu, ne samo da smatraju da su svi Jevreji, nezavisno od seksualne orijentacije, sa stanovišta vere jednaki, već je pripadnicima gej i lezbejske populacije u okviru reformskog judaizma omogućeno da se školuju kao rabini i vrše crkvene obrede. U nekim reformskim sinagogama postoji čak i mogućnost sankcionisanja istpolnih veza verskim obredom.
Prema tome, mislim da ste propustili priliku da radi informisanja šire javnosti u Srbiji tokom emisije istaknete da u okviru savremenog judaizma (za razliku od ostalih verskih zajednica zastupljenih u diskusiji) zapravo ima prostora za slobodno izražavanje seksualnog identiteta, kao i to da postoje rabini, Vaše kolege, koji s Vama dele pravo da u skladu sa svojim znanjem i savešću tumače i propovedaju jevrejsku veru, koji u antidiskriminacionom zakonu, onakvom kako je on prvobitno formulisan od strane predlagača, verovatno ne bi videli ništa sporno. Naprotiv.
Deo Vašeg izlaganja koji me je posebno motivisao da Vam se obratim, jeste onaj koji ste izneli na samom početku emisije. Braneći zajednički vrednosni sistem "tradicionalnih" vera, koji je, kako ste rekli, "uokviren" u svetim knjigama hrišćanstva, judaizma i islama, zapitali ste se da li jedan duhovnik, kada citira neku svetu knjigu, bilo da je u pitanju Tora, Novi zavet ili Kuran, može biti okrivljen za govor mržnje. Navodeći već pomenuti citat iz Treće knjige Mojsijeve, gde se kaže "neka ne leže muškarac sa muškarcem kao sa ženom, gadno je Gospodu", upitali ste da li bi ovaj stav, izrečen na času veronauke, potpao pod udar novog zakona protiv diskriminacije. Da li bi vrednosni stav o homoseksualnosti zasnovan na tumačenju svetih knjiga mogao biti okarakterisan kao homofobija, ili diskriminacija na osnovu seksualne orijentacije? Ovo pitanje bi se, u proširenoj i pojednostavljenoj verziji, moglo formulisati i na sledeći način: Da li doktrinarni stavovi tradicionalnih verskih zajednica u Srbiji, zasnovani na svetom pismu, mogu biti predmet bilo kakve pravne regulative, ili bi tako nešto predstavljalo mešanje države u neotuđivo pravo na propovedanje vere?
Iz načina na koji ste u emisiji postavili ovo pitanje, dalo se zaključiti da smatrate da odgovor na njegov prvi deo treba da glasi "ne", odnosno da kada je reč o stavovima i vrednosnim sudovima utemeljenim na svetim knjigama i tradiciji, verskim zajednicama mora biti zagarantovana apsolutna sloboda. Poštujući, naravno, Vaše pravo da zastupate i javno izražavate ovakav stav, pokušaću da Vam ukažem na neke neželjene posledice koje bi iz njega mogle proisteći.
Zamislite na trenutak sledeću hipotetičku situaciju. Na času pravoslavne veronauke u jednoj školi u Srbiji, veroučitelj odlučuje da poslednjih desetak minuta jednog časa posveti "najvećem Srbinu posle Svetog Save", Svetom vladiki Nikolaju Velimiroviću. Iz torbe vadi vladičinu knjigu "Reči srpskom narodu kroz tamnički prozor", i objašnjava, sve citirajući mitropolita Amfilohija Radovića, da je u pitanju jedan proročanski spis Vladike Nikolaja u kome se on obraća, izmedu ostalih i budućim generacijama "srpskih mladića i srpskih devojaka", dakle njima, učenicima. On zatim nasumice otvara knjigu, i počinje da čita poglavlje u kome Vladika Nikolaj o Jevrejima govori kao o bogoubicama, kao deci đavola, kao borcima protiv "dece svetlosti, protiv sledbenika Jevandelja, i života večnoga", pripisujući, pritom, sve probleme savremenog sveta mahinacijama "Židova i njihova oca, đavola". Nekoliko dana kasnije, roditelj jednog učenika ili učenice, o sadržaju spornog časa veronauke obaveštava nadležne organe koji podnose tužbu protiv škole i veroučitelja, zbog raspirivanja mržnje. Ceo slučaj ubrzo izlazi pred sud, gde mladi katiheta iznosi svoju odbranu. Kao prvo, on tvrdi da nije znao da u ovom delu Vladike Nikolaja ima bilo čega spornog. Pročitao je sve što je od strane crkve objavljeno o Svetom vladiki, i nigde nije našao da je bilo ko iz Srpske pravoslavne crkve ikada rekao da je vladika antisemita ili da tu knjigu ne treba čitati. Štavise, o predrasudama, širenju mržnje ili antisemizmu, u ovom slučaju ne može biti govora, jer Vladika Nikolaj u knjizi samo citira ili prafrazira stavove iz Svetog pisma. Na suđenju se, u svojstvu svedoka, pojavljuje nekoliko istaknutih vladika i teologa Srpske pravoslavne crkve koji, svi do jednog, potvrđuju ovo tumačenje. Jednodušno i "saborski", oni objasnjavaju da Velimirovićev stav možda deluje grubo onima koji nisu upoznati sa proročanskim stilom izražavanja, ali da je suština njegove poruke u potpunosti u skladu sa Svetim pismom i tradicionalnim učenjem Srpske pravoslavne crkve. Uostalom, u Svetom pismu, u Jevanđelju po Mateji, jasno piše da na pitanje Pontija Pilata "A šta ću činiti s Isusom prozvanim Hristom?, narod, dakle Jevreji, izgovara "Da se razapne" i "Krv njegova na nas i našu decu". Dakle, srpske vladike i teolozi, doslovno citirajući Jevanđelje, potvrđuju da Jevreji jesu razapeli Hrista. Pošto tako piše u Jevanđelju, ne postoji zemaljski sud koji može dokazati da to nije tako ili to proglasiti za "govor mržnje". Na pitanje tužioca da li postoji mogućnost da Srpska pravoslavna crkva pođe stopama katoličke crkve i u dogledno vreme izmeni ovaj doktrinarni stav i ukine optužbu protiv Jevreja za bogoubistvo, jedan od stručnih svedoka odgovara da crkva "nije buvljak", da nema cenjkanja i politikantstva. Odluka te vrste bi se eventualno mogla doneti na vaseljenskom saboru, ali poslednji takav skup je održan u osmom veku. Dok se ne organizuje sledeći, optužba za bogoubistvo ostaje deo zvanične doktrine, zasnovane na Svetom pismu, na Jevandelju. Nakon ovih iskaza sveštenika i teologa, koji su, uostalom, jedini pozvani da tumače svete spise i doktrinu pravoslavne crkve, sud se izjašnjava da je, u slučaju okrivljenog bogoučitelja, zakonska odredba o širenju mrznje u jasnoj koliziji sa ustavom zagarantovanom pravom na slobodu veroispovesti. Prema tome, nema mržnje, nema predrasude, nema krivičnog dela, i naravno nema odgovornosti.
U ovoj hipotetičkoj priči nisam izmislio ni jedan "argument" odbrane. Sve navedeno je u poslednjih dvadesetak godina izrečeno od strane istaknutih predstavnika Srpske pravoslavne crkve, u okviru polemike o liku i delu Nikolaja Velimirovića. Učestalost ovih argumenata samo potvrduje zaključak Jurija Tabaka, poznavaoca hrišćansko-jevrejskih odnosa u Rusiji, koji je jednom prilikom primetio da u pravoslavnom svetu "najekstremniji antisemiti mogu logično da tvrde da su njihove monstruozne pogrde na račun Jevreja zasnovane na 'učenju crkve'. Ovde, međutim, nije reč samo o odnosu Srpske pravoslavne crkve prema Jevrejima. Pravoslavni veroučitelj iz gorepomenutog primera bi se lako mogao zameniti i nekim učiteljem iz islamske zajednice, koji bi, na primer, mogao da krene stopama svojih kolega iz Sirije, Egipta i Irana, i na času veronauke u Srbiji deci čita delove Kurana u kojima se za Jevreje kaže da su prevaranti i licemeri, i da su izrodi svinja i majmuna. Uostalom, svetim knjigama se sve može opravdati. Kao što je Šekspir napisao u “Mletačkom trgovcu”: "Mark you this, Bassanio, The devil can cite Scripture for his purpose".
Pitanje je, dakle, da li biste kao građanin, teolog, i duhovnik, i u navedenom slučaju branili pravo tradicionalnih verskih zajednica na apsolutnu slobodu propovedanja vere. Da li smatrate da javno ispoljavanje optužbe za deicid, koja opstaje u učenjima nekih hrišćanskih crkava (uključujući i Srpsku pravoslavnu crkvu), ili izražavanje stereotipa i kleveta iz Kurana, takođe treba da budu izopšteni iz anti-diskriminacionih zakona, samo zato što su bazirani na bukvalnim tumačenjima citata iz nekada i više hiljada godina starih svetih knjiga, ili se mogu, u okviru crkvenih učenja, njima pravdati?
Siguran sam da biste se složili sa mnom da bi tako nešto bilo neprihvatljivo. Ali, ako je tako, i ako za određene stavove iz Jevanđelja, ili Kurana, nema mesta u školi, u medijima, ili javnom govoru, zato što oni vređaju ili kleveću Jevreje, zašto se treba držati stavova koji vređaju jednu drugu populaciju, odnosno gejeve i lezbejke, biseksualce i trans-rodne osobe. Sama činjenica da su u slučaju gej populacije predstavnici "tradicionalnih" vera našli zajednički jezik, i nastupili pred javnošću uvereni u "univerzalnost" sopstvenih predrasuda, nipošto ne znači da su u pravu. Uostalom, zakon protiv diskriminacije je po prirodi takav da mora podjednako da štiti sve manjine, inače bi i sam bio baziran na principu diskriminacije.
Ono što je u celoj stvari najvažnije jeste to što princip za koji se zalažete, a koji se svodi na pravo "tradicionalnih" crkava na predrasudu prema nekoj manjinskoj grupi, podrazumeva da, u ime slobode ispovedanja vere, društvo te predrasude treba da prihvati kao neminovnost i ćutke ih tolerise. Nepoželjnost ovakvog principa, sigurno ćete se složiti, postaje očigledna kada se primeni na slučaj pravoslavno-jevrejskih odnosa. Svakome ko poznaje problem antisemitizma u Srbiji jasno je da odbijanje Srpske pravoslavne crkve da se suoči sa kontinuiranim prisustvom antisemitizma u sopstvenim redovima, predstavlja najsnažniji ideološki izvor anti-jevrejskih predrasuda. Ako bi društvo bilo prinuđeno da prihvati neizbežnost hrišćanskog antisemitizma i pristupi mu kao nečemu što se mora tolerisati u ime verskih sloboda, onda i nema prostora za međuverski dijalog. Jer, ako postoji pravo na predrasudu, onda se preispitivanje doktrinarnog stava prema Jevrejima od strane Srpske pravoslavne crkve može trajno isključiti iz dnevnog reda pravoslavno-jevrejskog dijaloga. Uostalom, ako Vi, kao rabin, zadržavate pravo na predrasudu prema gej, lezbejskoj ili biseksualnoj populaciji zato što tvrdite da vam to Vaša vera nalaže, onda nema osnove po kojoj bi mogli da se zalažete da jedan pravoslavni vladika ili sveštenik odbaci svoju predrasudu prema Jevrejima, za koju isto tako veruje da je utemeljena na Jevanđelju, i da je zbog toga prihvatljiva.
Konačno, na mene je vrlo neprijatan utisak ostavio deo emisije u kome ste se Vi, rabin jevrejske zajednice u Srbiji, u ime tradicionalnih verskih zajednica javno distancirali ("mi se distanciramo") od "fašističkih falangi koje prebijaju homoseksualce na ulici". Uz to ste se posebno ogradili od sveštenika Žarka Gavrilovića, napominjući, da ima onih, koji sasvim pogrešno, ekstremiste i nasilnike poput Gavrilovića, dovode u vezu sa "celokupnim učenjem". Smatram da je poražavajuće da ste dozvolili da budete dovedeni u situaciju da se upravo Vi, jevrejski rabin, ograđujete od čoveka koji je u proteklih petnaest godina nebrojeno puta izrekao najgore pogrde upravo na račun zajednice kojoj pripadate. Ako je iko trebalo da izrekne tu osudu, onda je to Vladika Irinej i to samo u ime crkve koju predstavlja. Jer Gavrilović je sveštenik njegove crkve, a u pomenutim "falangama", sasvim sigurno nema ni Jevreja, ni katolika, ni muslimana.
I da zaključim, to što ste uopšte osetili potrebu da se eksplicitno i javno distancirate od onih koji, sa citatima iz Biblije na usnama, predvode “fašističke falange” u pohod na predstavnike gej i lezbejske populacije, ukazuje na to da ste i sami svesni da bi neko mogao vaše stavove poistovetiti sa njihovima. Da li uopšte postoji bolji argument u prilog tvrdnji da za stavove iznete u emisiji “Da, možda, ne” nema mesta u demokratskom društvu zasnovanom na principima jednakosti i ravnopravnosti za sve?
S poštovanjem,
Jovan Byford
Link: http://www.pescanik.net/content/view/2854/130/
Religija
- Začetnik teme bigvlada
- Datum pokretanja
bigvlada
Advanced
Ovo je suština problema. Biblija, Kuran, Talmud i ostale verske knjige nisu ustav ili zakon, tj. dobar deo teksta je podložan slobodnoj sudijskoj proceni čitaoca. Njihov tekst se ne može menjati jer to niko neće prihvatiti. Ali naše (kao društva dvadesetprvog veka) TUMAČENJE PORUKE koju te knjige nude ne može biti isto kao i pre više vekova jer jednostavno znamo više.
Neonacisti i klerofašisti će reći ubijte Jevreje jer su oni rekli Pilatu da ubije Isusa. Ostatak populacije će reći korumpirana vlast je ubila čoveka koji je hteo da izvrši promenu u društvu. Zar je ovo toliko teško zaključiti?
Zašto deci čitate bajke? Mislite da veruju da se to stvarno desilo? Šta im pričate posle toga? Svaka bajka sadrži neku moralnu POUKU (dobro pobeđuje zlo, pomozi ljudima oko sebe itd...) upakovanu u oblandu koju deca razumeju.
Religija ima identičnu funkciju, samo primenjenu na odraslu populaciju, i upakovanu u priču koju odrasli razumeju. (Možda im nisu čitali bajke kada su bili mali
Ja sam jednog leta, mislim u drugom ili trećem osnovne slistio pedesetak knjiga bajki, od islandskih i eskimskih do kirgiskih i kazaških, valjda mi zato ne treba adult varijanta :lolSveštenik treba da bude pripovedač, ali pre svega psiholog i psihijatar, koji treba da pomogne ljudima sa njihovim realnim problemima koristeći se materijalom koji ima. On treba da inspiriše na dobro, ne da huška na rat.
Nizak kvalitet obrazovanja sveštenstva dovodi do kadrova koji pozivaju na ubijanje drugih rasa, ili homoseksualaca, ili pozivaju na džihad protiv neprijatelja islama.
Niko normalan ne shvata ono što piše u bajkama BUKVALNO, zar ne? Zašto bi to radili sa religijom?
bigvlada
Advanced
jovanovm
Advanced
^^^^ LOLčina!
hahaha
hahaha
mitadigimon
Intermediate
Hahahaha, dugo se ovako slatko nisam nasmejao... :lool:
Svaka cast Marku Somborcu
Svaka cast Marku Somborcu
jovanovm
Advanced
^^^ Potpuno je u pravu čovek, s tim što treba napomenuti da su Njegoševi likovi govorili o događajima iz 18. veka... predlaže li vladika Irinej da se odreknemo i ostalih stvari koje su došle na naše prostore posle tog perioda? Krompira, paradajza, pirinča, peršuna, podzemne kanalizacije, struje, automobila, i drugih stvari? Ili se to odnosi samo na društvene komponente - demokratiju, vladavinu prava, pravo crkve da gradi, a ne obnavlja postojeće hramove, poreze... Koliko se sećam za ovo drugo se baš zalagao Njegoš. Ili čitamo od njega samo ono što nam odgovara...
Ambassador
Advanced
Čitamo? Šta je to "čitamo"?
bigvlada
Advanced
kod njih
Diskriminacija u UN i Srbiji
SUOČAVANJA
Autor: Gordana Logar
Izvesni gospodin N. N. pod „elektronskim“ pseudonimom Garak svakako je preterao kad je pre pet dana poslao poruku da je Amerika sa nekim svojim opredeljenjima u sferi ljudskih prava u potpunom skladu sa 19 otmičara, terorista koji su ubili tri hiljade ljudi raznih nacionalnosti u napadu na Njujork nečuvenog 11. septembra.
Bila je to reakcija, poslata inače vašingtonskom dnevniku, na - sada većnevažeću - odluku bivšeg predsednika Dž. Buša da ne potpiše deklaraciju Ujedinjenih nacija kojom se osuđuje progon ljudi „na osnovu njihove seksualne orijentacije ili rodnog identiteta“. Nedavnog 18. marta, administracija sadašnjeg predsednika Obame je to promenila i dala podršku Deklaraciji protiv shvatanja homoseksualizma kao kriminalnog čina (u slobodnom prevodu naziva ovog dokumenta što se poziva na dekriminalizaciju“). Deklaraciju je predložila Francuska i dosad je svoje potpise saglasnosti dalo 66 članica Ujedinjenih nacija (UN) uključujući 27 iz Evropske unije i mnoštvo demokratskih država koje ovu „materiju smatraju kao stvar kulture, tolerancije i iznad svega slobode za sve građane ma koliko bili različiti“. Značaj ovog teksta je - kako se može čuti i u obrazloženjima i izveštaja oragnizacija koje se bave ljudskim pravima u najširem smislu te reči - od posebne vrednosti, jer jasno odvaja kriminalne radnje (kriminalce) od građana koji to nisu, a naročito nisu samo zato što su manjina u društvu. Neposredan povod za Deklaraciju, a zatim i reakciju „građanina pod pseudonimom Garak“ je činjenica da se homoseksualizam u 85 država - „sa islamskim i konzervativno katoličkim vladama“ s kojima se bivši predsednik solidarisao - smatra kao nešto ‘izvan zakona’. I još više od toga, u Saudijskoj Arabiji, Iranu, Avganistanu, Sudanu i Jemenu se kažnjava - smrću. Zato se u Deklaraciji ističe da „seksualna orijentacija ne može biti stvar krivičnog zakonodavstva, a naročito ne egzekucije, hapšenja ili zatvorskh kazni“.
Ovaj obrt u politici Buš-Obama izazvao je značajnu reakciju javnosti. . Na to je uticala i poseta pape Benedikta Africi gde je digao svoj glas protiv upotrebe kondoma poričući naučne rezultate da se tim štiti i od SIDE.
Podrška SAD Deklaraciji UN je - osim one radikalne pomenutog Garmaka i ogromnog broja nevladinih organizacija - pokrenula je još mnogo širih inicijativa od zaštite homoseksualaca ili bilo kojih drugih manjina. I to od „veoma svesnog“ i obrazovanog dela javnosti koji traži zabranu diskriminacije ma koje vrste u ime slobode u demokratskom društvu. Iako Deklaracija UN ne obavezuje države članice da išta menjaju u svom zakonodavstvu i s te strane je „neobavezujuća“ (samo je „moralno obavezujuća“) pedesetak građana su u otvorenom pismu ministru pravde SAD Eriku Holderu, zatražili da se zainteresuje za zakonodavno obnavljane ljudskih prava osporenih od ranije administracije. U ime navodne borbe protiv terorizma uvedeno je bilo „praćenje, prisluškivanje, cinkarenje i nadgledanje ljudi, suseda, malih zajednica i neprofitnih organizacija (NGO) kao forma samoorganizovanje građana protiv nepijateljskog delovanja“. Od ministra se traži da ukine odmah takve zvanične „gestapovske mreže samoorganizovanja“ i nudi mu se internet link gde će naći šta se sve u SAD radi protiv sloboda u ime antiterorizma. Još se dodaje da je papa - papa i da se od njega ne očekuje da se nečeg odrekne što je zastupano veoma dugo (baš kao što je u Danasu nedavno s pravom pisao g. V. Ilićpod naslovom“ Crkve se ne mogu odreći svog učenja“), ali da se „mane uvođenja novih pravila“ i pritiska na vernike.
Da li je i da li će i Srbija potpisati ovu Deklaraciju UN nije široj javnosti poznato, ali se može postaviti pitanje zašto sudske vlasti ne reaguju kad se u Skupštini Srbije izjednačava pedofilija sa manjinom koja nije po volji radikalima, na primer? Zašto niko iz samog vrha vlasti ne staje u zaštitu osporavane, vređane i obespravljene manjine? Možda je potrebna još koja decenija da ljudska prava i u Srbiji dobiju široku zakonodavnu, demokratsku formu i naročito primenu. Kao što se iz istorije zna da su protesti protiv Vijetnamskog rata, na primer, uspeli „tek onda kad su se mladim ljudima pridružili i roditelji vojnika“. Ili da je borba za prava crnačke manjine dobila na vrednosti u Americi pošto su se crncima masovno pridružili i belci. Ovde, doduše, nema „pravih“ crnaca, ali ima isto toliko otpora zabrani diskriminacije svakog, a ne samo jedne manjine.
Izvor: Danas
http://www.danas.rs/vesti/dijalog/diskriminacija_u_un_i_srbiji.46.html?news_id=156640
Diskriminacija u UN i Srbiji
SUOČAVANJA
Autor: Gordana Logar
Izvesni gospodin N. N. pod „elektronskim“ pseudonimom Garak svakako je preterao kad je pre pet dana poslao poruku da je Amerika sa nekim svojim opredeljenjima u sferi ljudskih prava u potpunom skladu sa 19 otmičara, terorista koji su ubili tri hiljade ljudi raznih nacionalnosti u napadu na Njujork nečuvenog 11. septembra.
Bila je to reakcija, poslata inače vašingtonskom dnevniku, na - sada većnevažeću - odluku bivšeg predsednika Dž. Buša da ne potpiše deklaraciju Ujedinjenih nacija kojom se osuđuje progon ljudi „na osnovu njihove seksualne orijentacije ili rodnog identiteta“. Nedavnog 18. marta, administracija sadašnjeg predsednika Obame je to promenila i dala podršku Deklaraciji protiv shvatanja homoseksualizma kao kriminalnog čina (u slobodnom prevodu naziva ovog dokumenta što se poziva na dekriminalizaciju“). Deklaraciju je predložila Francuska i dosad je svoje potpise saglasnosti dalo 66 članica Ujedinjenih nacija (UN) uključujući 27 iz Evropske unije i mnoštvo demokratskih država koje ovu „materiju smatraju kao stvar kulture, tolerancije i iznad svega slobode za sve građane ma koliko bili različiti“. Značaj ovog teksta je - kako se može čuti i u obrazloženjima i izveštaja oragnizacija koje se bave ljudskim pravima u najširem smislu te reči - od posebne vrednosti, jer jasno odvaja kriminalne radnje (kriminalce) od građana koji to nisu, a naročito nisu samo zato što su manjina u društvu. Neposredan povod za Deklaraciju, a zatim i reakciju „građanina pod pseudonimom Garak“ je činjenica da se homoseksualizam u 85 država - „sa islamskim i konzervativno katoličkim vladama“ s kojima se bivši predsednik solidarisao - smatra kao nešto ‘izvan zakona’. I još više od toga, u Saudijskoj Arabiji, Iranu, Avganistanu, Sudanu i Jemenu se kažnjava - smrću. Zato se u Deklaraciji ističe da „seksualna orijentacija ne može biti stvar krivičnog zakonodavstva, a naročito ne egzekucije, hapšenja ili zatvorskh kazni“.
Ovaj obrt u politici Buš-Obama izazvao je značajnu reakciju javnosti. . Na to je uticala i poseta pape Benedikta Africi gde je digao svoj glas protiv upotrebe kondoma poričući naučne rezultate da se tim štiti i od SIDE.
Podrška SAD Deklaraciji UN je - osim one radikalne pomenutog Garmaka i ogromnog broja nevladinih organizacija - pokrenula je još mnogo širih inicijativa od zaštite homoseksualaca ili bilo kojih drugih manjina. I to od „veoma svesnog“ i obrazovanog dela javnosti koji traži zabranu diskriminacije ma koje vrste u ime slobode u demokratskom društvu. Iako Deklaracija UN ne obavezuje države članice da išta menjaju u svom zakonodavstvu i s te strane je „neobavezujuća“ (samo je „moralno obavezujuća“) pedesetak građana su u otvorenom pismu ministru pravde SAD Eriku Holderu, zatražili da se zainteresuje za zakonodavno obnavljane ljudskih prava osporenih od ranije administracije. U ime navodne borbe protiv terorizma uvedeno je bilo „praćenje, prisluškivanje, cinkarenje i nadgledanje ljudi, suseda, malih zajednica i neprofitnih organizacija (NGO) kao forma samoorganizovanje građana protiv nepijateljskog delovanja“. Od ministra se traži da ukine odmah takve zvanične „gestapovske mreže samoorganizovanja“ i nudi mu se internet link gde će naći šta se sve u SAD radi protiv sloboda u ime antiterorizma. Još se dodaje da je papa - papa i da se od njega ne očekuje da se nečeg odrekne što je zastupano veoma dugo (baš kao što je u Danasu nedavno s pravom pisao g. V. Ilićpod naslovom“ Crkve se ne mogu odreći svog učenja“), ali da se „mane uvođenja novih pravila“ i pritiska na vernike.
Da li je i da li će i Srbija potpisati ovu Deklaraciju UN nije široj javnosti poznato, ali se može postaviti pitanje zašto sudske vlasti ne reaguju kad se u Skupštini Srbije izjednačava pedofilija sa manjinom koja nije po volji radikalima, na primer? Zašto niko iz samog vrha vlasti ne staje u zaštitu osporavane, vređane i obespravljene manjine? Možda je potrebna još koja decenija da ljudska prava i u Srbiji dobiju široku zakonodavnu, demokratsku formu i naročito primenu. Kao što se iz istorije zna da su protesti protiv Vijetnamskog rata, na primer, uspeli „tek onda kad su se mladim ljudima pridružili i roditelji vojnika“. Ili da je borba za prava crnačke manjine dobila na vrednosti u Americi pošto su se crncima masovno pridružili i belci. Ovde, doduše, nema „pravih“ crnaca, ali ima isto toliko otpora zabrani diskriminacije svakog, a ne samo jedne manjine.
Izvor: Danas
http://www.danas.rs/vesti/dijalog/diskriminacija_u_un_i_srbiji.46.html?news_id=156640
bigvlada
Advanced
i kod nas
22/03/2009 19:38
SLUŽBENA BELEŠKA
Šta muči srpsku dušu
Autor: Miloš Vasić
Gledajući ovaj tužni cirkus oko tog zakona protiv diskriminacije čovek bi pomislio da je sve gotovo: Srbija je pred propašću; samo što nismo izumrli; strane obaveštajne službe preuzele su sve; sve religije čeka mučenička smrt za veru; nesloga je počela da razjeda čak i najveće srpske uzdanice. U jalove uši padaju Koštuničine jeremijade, glas vapijućeg u pustinji; čeka nas kameno doba.
U skupštinskoj debati pomenute su Sodoma i Gomora koje je Gospod već smoždio - Srbiji za opomenu. A zašto? Zbog sodomije, kako sama reč kaže; u detalje oko Gomore Stari zavet - nažalost - ne ulazi, na veliko razočarenje srpskih uzdanica koje slušamo ovih dana. Ukratko, za sve su krivi „gejovi“ i „gejke“, kako ih zove moja drugarica Staša Zajović. Nevladine organizacije, naravno, tu idu ispred zagrade, tj. podrazumevaju se same po sebi kao „antisrpske“. Isto je sa RTV B92, koju radikali od početka optužuju za propagandu homoseksualizma i njegovo širenje.
Tako smo se naslušali koječega: da „bela kuga“ pustoši Srbstvom Vaskolikim zbog „gejova“ i „gejki“; da je homoseksualna ljubav bolest i znak degeneracije (što su i nacisti mislili, ali nacisti su mislili takođe da su Milan Nedić i Mita Ljotić politički korektni); da je otpor tom zakonskom predlogu, eto, uspeo da ujedini čak i četiri „tradicionalne“ crkve koje se inače slabo podnose; konačno, da poučni primer Sodome i Gomore preti da se ponovi i ovde, ako se ne vratimo „duhovnosti“ i „sabornosti“. Već mogu da zamislim prepravednog Koštunicu kako se udaljava, podsećajući Aligrudića da se ne obazire ni po koju cenu, jer će se pretvoriti u stub soli, pa će završiti na zaleđenim ulicama. Ali, dosta šege: Gospod je lepo pitao ima li bar dva pravednika u Sodomi i Gomori, pa ako ima - poštedeće ih. Nije bilo, kao što znamo. U Srbiji, međutim, ima pravednika koliko hoćete: te radikali od obe pasmine, te DSS, te Veljini Domaćini i Domaćice, te Palma i njegovi, te sve crkve koje se važe, te „Obraz“ i prateće fašističke squadre, te navijači i skinhedsi; da ih je toliko bilo u Sodomi i Gomori, a ne samo onaj jadni budući udovac Lot, dan-danas bismo imali ludačku zabavu. Pustimo se, dakle, Sodome i Gomore; Srbija je bezbedna od gneva Božjeg. Kod nas Sodomaca i Gomoraca ima malo, kažu naši dušebrižnici, ali ih to ipak strašno nervira. Zašto? Zato što ih je malo i bespomoćni su i ko bi odoleo bogougodnom iskušenju da ih premlati na brzaka?
To se javlja kao suština celog tog cirkusa: uvek imati pri ruci manjinu (bespomoćnu, ako je ikako moguće) na kojoj će se pokazati šta čeka one koji ne misle kao oni. Da slučajno nema gejova i gejki, uvek su tu Romi i Albanci, Ceca i Ceca (nisu Ražnatovićke!), Čeda i Beba, Borka i Nataša, Sonja i Biljana, Rasim i Dulići (Ivana i Oliver) itd. A kad i njih progutaju „noć i magla“ (Nacht und Nebel u originalu), nastaće diferencijacija na dobre, manje dobre i loše Srbe; pa kad se obračunaju sa lošim Srbima, na red dolaze kolebljivi Srbi, pa nedovoljno dobri Srbi, a ko su pravi i dobri Srbi odlučiće logistika: količina municije, novca i ljudstva. Sve smo to već videli: noć dugih noževa 1937. opravdavana je - ironijom sudbine - homoseksualnim orgijama pripadnika SA, sve samih najčistijih arijevaca, naravno. Nekako mi se ne čini da će srpske uzdanice izlučiti iz svojih redova Ilariona, Pahomija i još neke čija su imena veoma mrska.
Tu dolazimo na veoma zanimljive unutrašnje protivrečnosti unutar tog čudnog bloka protivnika zakona protiv diskriminacije. Ilariona i Pahomija oni ne vide; imaju slepu mrlju i za njih oni i ne postoje. Naime, nisu nacisti poubijali Ernsta Rema i njegove jurišnike iz SA zato što su bili gejovi, nego u borbi za premoć u stranci. Ovi naši taj problem nemaju. Imaju druge probleme: šešeljevci i tomisti bore se ko će biti veći čistunac i borac protiv degenerika i izdajnika, a istovremeno su spremni da jedni druge zakolju zubima. Logička analiza tog sukoba pruža zanimljive zaključke: ako je Toma izdajnik i agent stranih obaveštajnih službi, što Pop Lazićka ne propušta da istakne, onda strane obaveštajne službe podstiču homofobiju u Srba. Obe frakcije, natražnjaci i naprednjaci, takmiče se u pljuvanju Ive Sanadera i proglašavaju njegovu posetu Beogradu „poniženjem“ i uopšte sramotom. Izgleda da je jedini kriterijum za to ko jeste, a ko nije agent stranih obaveštajnih službi: ko će više ispljuvati Sanadera i Hrvatsku. Šešeljevci misle da su tu bili u prednosti, jer imaju „vladu RSK u izgnanstvu“ i Milorada Buvu, premijera u izgnanstvu. Treba i jedne i druge pitati koliko njihovih članova već godinama ima i hrvatski pasoš. Za neke znamo.
E, sad dolazimo na njihov veoma važan argument - iznenada spakovanu Svetu alijansu protiv gejova i gejki: sve četiri „tradicionalne vere“. Šta o Rimokatoličkoj crkvi, reformisanim crkvama i Islamskoj zajednici misle radikali, DSS i ostali - uglavnom nam je poznato (videti sabrana dela Voje Šešelja). Šta o Jevrejima misle „Obraz“ i prateće neonacističke grupacije - takođe znamo. Sada su im odjednom svi dobri, a ne samo pravoslavci - što bi se dalo očekivati s obzirom na dugogodišnje insistiranje da su samo pravoslavci pravi hrišćani (čak ne svi!), a svi ostali su, naravno, jeretici; o muslimanima i mojsijevcima i da ne govorimo. Tako se desilo da se svi ujedine protiv gejova i gejki i demokratskih tekovina, a nisu uspeli da se ujedine oko slučajeva mnogo značajnijih s tačke gledišta svake vere; osude zverstava i ratnih zločina, na primer, počinjenih u njihovo ime (ovde moramo da izuzmemo reformisane crkve i Jevreje, iz očiglednih razloga). Ono oko čega su se ujedinili svi zajedno jeste strah: strah da dogma kao takva, pa prema tome i njihova, bude dovedena u pitanje. Ponekad pomislim da su gejovi i gejke samo izgovor za protivljenje ovom zakonu; da je pravi, podli i skriveni razlog strah od priznavanja prava pojedinca da sebe verski (pa i etnički, ako baš hoćete) definiše po sopstvenoj volji i osećanju. E, to se neće dopustiti. Islam je tu jasan i ne pravi pitanje od etničke ili rasne pripadnosti, ali je tvrd po konfesionalnoj crti; rimska Kurija se naučila da podnosi promenu verske denominacije; itd. Pitajte ove protivnike zakona protiv diskriminacije: može li neko da bude Srbin, a da ne bude pravoslavac? Odgovor će biti graja najviše nalik na konferenciju vrabaca na drvetu, pa ga neće ni biti.
A što se opšte njihove zajedničke platforme, homofobije, tiče, to je većnešto za onog jednog bečkog doktora i njegove sledbenike psihoanalitičare. Ja tu nisam stručan, mada sam nešto pročitao na tu temu.
Izvor: Danas
http://www.danas.rs/vesti/hronika/sta_muci_srpsku_dusu_.3.html?news_id=156613
22/03/2009 19:38
SLUŽBENA BELEŠKA
Šta muči srpsku dušu
Autor: Miloš Vasić
Gledajući ovaj tužni cirkus oko tog zakona protiv diskriminacije čovek bi pomislio da je sve gotovo: Srbija je pred propašću; samo što nismo izumrli; strane obaveštajne službe preuzele su sve; sve religije čeka mučenička smrt za veru; nesloga je počela da razjeda čak i najveće srpske uzdanice. U jalove uši padaju Koštuničine jeremijade, glas vapijućeg u pustinji; čeka nas kameno doba.
U skupštinskoj debati pomenute su Sodoma i Gomora koje je Gospod već smoždio - Srbiji za opomenu. A zašto? Zbog sodomije, kako sama reč kaže; u detalje oko Gomore Stari zavet - nažalost - ne ulazi, na veliko razočarenje srpskih uzdanica koje slušamo ovih dana. Ukratko, za sve su krivi „gejovi“ i „gejke“, kako ih zove moja drugarica Staša Zajović. Nevladine organizacije, naravno, tu idu ispred zagrade, tj. podrazumevaju se same po sebi kao „antisrpske“. Isto je sa RTV B92, koju radikali od početka optužuju za propagandu homoseksualizma i njegovo širenje.
Tako smo se naslušali koječega: da „bela kuga“ pustoši Srbstvom Vaskolikim zbog „gejova“ i „gejki“; da je homoseksualna ljubav bolest i znak degeneracije (što su i nacisti mislili, ali nacisti su mislili takođe da su Milan Nedić i Mita Ljotić politički korektni); da je otpor tom zakonskom predlogu, eto, uspeo da ujedini čak i četiri „tradicionalne“ crkve koje se inače slabo podnose; konačno, da poučni primer Sodome i Gomore preti da se ponovi i ovde, ako se ne vratimo „duhovnosti“ i „sabornosti“. Već mogu da zamislim prepravednog Koštunicu kako se udaljava, podsećajući Aligrudića da se ne obazire ni po koju cenu, jer će se pretvoriti u stub soli, pa će završiti na zaleđenim ulicama. Ali, dosta šege: Gospod je lepo pitao ima li bar dva pravednika u Sodomi i Gomori, pa ako ima - poštedeće ih. Nije bilo, kao što znamo. U Srbiji, međutim, ima pravednika koliko hoćete: te radikali od obe pasmine, te DSS, te Veljini Domaćini i Domaćice, te Palma i njegovi, te sve crkve koje se važe, te „Obraz“ i prateće fašističke squadre, te navijači i skinhedsi; da ih je toliko bilo u Sodomi i Gomori, a ne samo onaj jadni budući udovac Lot, dan-danas bismo imali ludačku zabavu. Pustimo se, dakle, Sodome i Gomore; Srbija je bezbedna od gneva Božjeg. Kod nas Sodomaca i Gomoraca ima malo, kažu naši dušebrižnici, ali ih to ipak strašno nervira. Zašto? Zato što ih je malo i bespomoćni su i ko bi odoleo bogougodnom iskušenju da ih premlati na brzaka?
To se javlja kao suština celog tog cirkusa: uvek imati pri ruci manjinu (bespomoćnu, ako je ikako moguće) na kojoj će se pokazati šta čeka one koji ne misle kao oni. Da slučajno nema gejova i gejki, uvek su tu Romi i Albanci, Ceca i Ceca (nisu Ražnatovićke!), Čeda i Beba, Borka i Nataša, Sonja i Biljana, Rasim i Dulići (Ivana i Oliver) itd. A kad i njih progutaju „noć i magla“ (Nacht und Nebel u originalu), nastaće diferencijacija na dobre, manje dobre i loše Srbe; pa kad se obračunaju sa lošim Srbima, na red dolaze kolebljivi Srbi, pa nedovoljno dobri Srbi, a ko su pravi i dobri Srbi odlučiće logistika: količina municije, novca i ljudstva. Sve smo to već videli: noć dugih noževa 1937. opravdavana je - ironijom sudbine - homoseksualnim orgijama pripadnika SA, sve samih najčistijih arijevaca, naravno. Nekako mi se ne čini da će srpske uzdanice izlučiti iz svojih redova Ilariona, Pahomija i još neke čija su imena veoma mrska.
Tu dolazimo na veoma zanimljive unutrašnje protivrečnosti unutar tog čudnog bloka protivnika zakona protiv diskriminacije. Ilariona i Pahomija oni ne vide; imaju slepu mrlju i za njih oni i ne postoje. Naime, nisu nacisti poubijali Ernsta Rema i njegove jurišnike iz SA zato što su bili gejovi, nego u borbi za premoć u stranci. Ovi naši taj problem nemaju. Imaju druge probleme: šešeljevci i tomisti bore se ko će biti veći čistunac i borac protiv degenerika i izdajnika, a istovremeno su spremni da jedni druge zakolju zubima. Logička analiza tog sukoba pruža zanimljive zaključke: ako je Toma izdajnik i agent stranih obaveštajnih službi, što Pop Lazićka ne propušta da istakne, onda strane obaveštajne službe podstiču homofobiju u Srba. Obe frakcije, natražnjaci i naprednjaci, takmiče se u pljuvanju Ive Sanadera i proglašavaju njegovu posetu Beogradu „poniženjem“ i uopšte sramotom. Izgleda da je jedini kriterijum za to ko jeste, a ko nije agent stranih obaveštajnih službi: ko će više ispljuvati Sanadera i Hrvatsku. Šešeljevci misle da su tu bili u prednosti, jer imaju „vladu RSK u izgnanstvu“ i Milorada Buvu, premijera u izgnanstvu. Treba i jedne i druge pitati koliko njihovih članova već godinama ima i hrvatski pasoš. Za neke znamo.
E, sad dolazimo na njihov veoma važan argument - iznenada spakovanu Svetu alijansu protiv gejova i gejki: sve četiri „tradicionalne vere“. Šta o Rimokatoličkoj crkvi, reformisanim crkvama i Islamskoj zajednici misle radikali, DSS i ostali - uglavnom nam je poznato (videti sabrana dela Voje Šešelja). Šta o Jevrejima misle „Obraz“ i prateće neonacističke grupacije - takođe znamo. Sada su im odjednom svi dobri, a ne samo pravoslavci - što bi se dalo očekivati s obzirom na dugogodišnje insistiranje da su samo pravoslavci pravi hrišćani (čak ne svi!), a svi ostali su, naravno, jeretici; o muslimanima i mojsijevcima i da ne govorimo. Tako se desilo da se svi ujedine protiv gejova i gejki i demokratskih tekovina, a nisu uspeli da se ujedine oko slučajeva mnogo značajnijih s tačke gledišta svake vere; osude zverstava i ratnih zločina, na primer, počinjenih u njihovo ime (ovde moramo da izuzmemo reformisane crkve i Jevreje, iz očiglednih razloga). Ono oko čega su se ujedinili svi zajedno jeste strah: strah da dogma kao takva, pa prema tome i njihova, bude dovedena u pitanje. Ponekad pomislim da su gejovi i gejke samo izgovor za protivljenje ovom zakonu; da je pravi, podli i skriveni razlog strah od priznavanja prava pojedinca da sebe verski (pa i etnički, ako baš hoćete) definiše po sopstvenoj volji i osećanju. E, to se neće dopustiti. Islam je tu jasan i ne pravi pitanje od etničke ili rasne pripadnosti, ali je tvrd po konfesionalnoj crti; rimska Kurija se naučila da podnosi promenu verske denominacije; itd. Pitajte ove protivnike zakona protiv diskriminacije: može li neko da bude Srbin, a da ne bude pravoslavac? Odgovor će biti graja najviše nalik na konferenciju vrabaca na drvetu, pa ga neće ni biti.
A što se opšte njihove zajedničke platforme, homofobije, tiče, to je većnešto za onog jednog bečkog doktora i njegove sledbenike psihoanalitičare. Ja tu nisam stručan, mada sam nešto pročitao na tu temu.
Izvor: Danas
http://www.danas.rs/vesti/hronika/sta_muci_srpsku_dusu_.3.html?news_id=156613
jovanovm
Advanced
^^^ U što dobar članak. Hana Arendt bi bila ponosna.
Ambassador
Advanced
Ambassador
Advanced
Njegoš u Hagu, a episkop Irinej u Novome Sadu
Mirko Đorđević
24.03.2009.
Link: http://www.pescanik.net/content/view/2893/94/
Mirko Đorđević
24.03.2009.
Izvor: peščanik.net
Link: http://www.pescanik.net/content/view/2893/94/
bigvlada
Advanced
Erotika i vera se međusobno isključuju
LIČNI STAV
Autor: Vladimir Ilić
Ne može se dovoljno naglasiti razlika između obaveze države da jemči potpunu nediskriminaciju LGBT osoba i prava verskih zajednica da zadrže svoj diskriminišući stav prema njima. LGBT osobe koje spadaju u vernike monoteističkih religija suočene su sa protivrečnošću koja realno nije razrešiva.
LGBT osobe često traže toleranciju, pa čak i priznanje svoje orijentacije, unutar verskih zajednica. Pošto su zasnovane na istorijski formiranim etičkim porukama a ne na egzemplarnom proroštvu, monoteističke religije su inherentno nesposobne da ovakav zahtev uključe u sistem svojih shvatanja. To nipošto ne znači da je nereglementirana seksualnost nemoralna, nego da monoteistički načini i sadržaji poticanja etičkog ne mogu da opstanu bez kroćenja polnosti. Prema Maksu Veberu, erotski zanos je u harmoniji samo sa „orgijastičkom, nesvakodnevnom formom religioznosti.“ U tom smislu hrišćanstvo ne može da prihvati prirodnu, nesputanu erotiku: „Dosledna etika verskog bratstva odnosi se prema svemu tome radikalno neprijateljski.“ Srećna erotska ljubav i hrišćanska etika bratstva međusobno se isključuju. Veber se u vezi sa tim poziva na Tolstojeva dela, a sami novozavetni sadržaji ovo potvrđuju pokazujući „hladnu porugu“ prema srećnoj ljubavi. Koncesije čine i sveti Pavle i katolički brak; no, za protestantsku askezu svako rafiniranje u erotici jednako je najgorem obogotvorenju kreature.
Prema Veberovom sociološkom shvatanju, u toku istorijskog razvoja, seksualnost se sublimiše u erotiku, a nasuprot trezvenom realizmu seljaka, erotika postaje svesno negovana i nesvakodnevna sfera: „Do poslednjeg pojačavanja akcenta erotske sfere došlo je na tlu intelektualističkih kultura tamo gde se ta sfera sudarila sa neizbežno asketskim slojem profesionalaca. U tom zategnutom odnosu sa racionalnom svakodnevicom polni život, koji je bio postao nesvakodnevni, a posebno nebračni, mogao je izgledati kao jedina spona koja je čoveka, tad većpotpuno izašlog iz kružnog toka starog, jednostavnog, organskog bivstvovanja seljaka, još povezivala sa prirodnim izvorom svekolikog života.“
Etičnost judaizma, fatalizam islama, ritualizam pravoslavlja, racionalnost katoličanstva i metodičnost protestantizma zasnovani su na različitim vidovima asketizma. LGBT osobama preostaju ateizam ili unutrašnji lomovi. Na državi je da im obezbedi javno, a ne unutarcrkveno priznanje.
Izvor: Danas
http://www.danas.rs/vesti/dijalog/erotika_i_vera_se_medjusobno_iskljucuju.46.html?news_id=157267
Ovo me malo podseća na čuvenu rečenicu iz Imena ruže(razlog uništavanja knjige komedija):
Smeh uništava strah, a bez straha nema ni vere.
LIČNI STAV
Autor: Vladimir Ilić
Ne može se dovoljno naglasiti razlika između obaveze države da jemči potpunu nediskriminaciju LGBT osoba i prava verskih zajednica da zadrže svoj diskriminišući stav prema njima. LGBT osobe koje spadaju u vernike monoteističkih religija suočene su sa protivrečnošću koja realno nije razrešiva.
LGBT osobe često traže toleranciju, pa čak i priznanje svoje orijentacije, unutar verskih zajednica. Pošto su zasnovane na istorijski formiranim etičkim porukama a ne na egzemplarnom proroštvu, monoteističke religije su inherentno nesposobne da ovakav zahtev uključe u sistem svojih shvatanja. To nipošto ne znači da je nereglementirana seksualnost nemoralna, nego da monoteistički načini i sadržaji poticanja etičkog ne mogu da opstanu bez kroćenja polnosti. Prema Maksu Veberu, erotski zanos je u harmoniji samo sa „orgijastičkom, nesvakodnevnom formom religioznosti.“ U tom smislu hrišćanstvo ne može da prihvati prirodnu, nesputanu erotiku: „Dosledna etika verskog bratstva odnosi se prema svemu tome radikalno neprijateljski.“ Srećna erotska ljubav i hrišćanska etika bratstva međusobno se isključuju. Veber se u vezi sa tim poziva na Tolstojeva dela, a sami novozavetni sadržaji ovo potvrđuju pokazujući „hladnu porugu“ prema srećnoj ljubavi. Koncesije čine i sveti Pavle i katolički brak; no, za protestantsku askezu svako rafiniranje u erotici jednako je najgorem obogotvorenju kreature.
Prema Veberovom sociološkom shvatanju, u toku istorijskog razvoja, seksualnost se sublimiše u erotiku, a nasuprot trezvenom realizmu seljaka, erotika postaje svesno negovana i nesvakodnevna sfera: „Do poslednjeg pojačavanja akcenta erotske sfere došlo je na tlu intelektualističkih kultura tamo gde se ta sfera sudarila sa neizbežno asketskim slojem profesionalaca. U tom zategnutom odnosu sa racionalnom svakodnevicom polni život, koji je bio postao nesvakodnevni, a posebno nebračni, mogao je izgledati kao jedina spona koja je čoveka, tad većpotpuno izašlog iz kružnog toka starog, jednostavnog, organskog bivstvovanja seljaka, još povezivala sa prirodnim izvorom svekolikog života.“
Etičnost judaizma, fatalizam islama, ritualizam pravoslavlja, racionalnost katoličanstva i metodičnost protestantizma zasnovani su na različitim vidovima asketizma. LGBT osobama preostaju ateizam ili unutrašnji lomovi. Na državi je da im obezbedi javno, a ne unutarcrkveno priznanje.
Izvor: Danas
http://www.danas.rs/vesti/dijalog/erotika_i_vera_se_medjusobno_iskljucuju.46.html?news_id=157267
Ovo me malo podseća na čuvenu rečenicu iz Imena ruže(razlog uništavanja knjige komedija):
Smeh uništava strah, a bez straha nema ni vere.
bigvlada
Advanced
EPS-u su uvalili TV pretplatu, a izgleda da je Infostan zadužen za verska pitanja :/
Ambassador
Advanced
To nije prvi put, bilo je za sve moguce pocevsi od Hrama..
A što se vi toliko sekirate oko toga? Zgužvajte uplatnicu i bacite. Ona je inače namenjena onome ko u izgradnji hrama u kome će na miru da se obraća Bogu vidi svoj interes.
Malo tolerancije prema onima koji razmišljaju malo drugačije od vas. I oni imaju pravo na izbor.
Malo tolerancije prema onima koji razmišljaju malo drugačije od vas. I oni imaju pravo na izbor.
Dobro, možda si tu u pravu jer nas niko ne obavezuje da uplatimo ali šta je sa poštanskim markicama koje smo svi morali da kupujemo ukoliko želimo da pošaljemo pismo a koje su bile namenjene izgradnji hrama sv.Save? To je doplatna marka koja je obavezna (mislim da je sad nešto drugo na njoj) i koju sam morao da kupim kako bih poslao pismo? Gde je tu pravo na izbor?sizif":27r7mfmi je napisao(la):
Ambassador
Advanced
Haha, platili? Sigurno..
Što se tiče markica, imao sam epizodu sa šalterušom kada sam je pitao na koji način mogu da pošaljem pismo u Sloveniju i da ne platim doplatnu, odnosno da li mogu da kupim samo običnu i ubacim je u sanduče. Samo što mašinku nije izvadila na mene i nadmeno, bezobrazno i samosvršavajući mi je rekla da za inostranstvo ne idu doplatne markice. Ja se oduševio i rekao hvala mnogo..
Što se tiče markica, imao sam epizodu sa šalterušom kada sam je pitao na koji način mogu da pošaljem pismo u Sloveniju i da ne platim doplatnu, odnosno da li mogu da kupim samo običnu i ubacim je u sanduče. Samo što mašinku nije izvadila na mene i nadmeno, bezobrazno i samosvršavajući mi je rekla da za inostranstvo ne idu doplatne markice. Ja se oduševio i rekao hvala mnogo..
bigvlada
Advanced
13/04/2009 20:04
Mogu li crkve pomoći ljudima u ovozemaljskim problemima
LIČNI STAV
Autor: Vladimir Ilić
Državni organi pozivaju na solidarnost u nailazećem vučjem vremenu. Ponekad, kao u slučaju nasilnog raseljavanja Roma sa Novog Beograda, izričito traže pomoć crkvi. S obzirom na ustavnu razdvojenost od države, crkve izvesno nisu dužne da se ovakvim pozivima odazovu.
Mada većina njih priznaje značaj karitativnih delatnosti, osnovna poruka objavljenih religija je, od vremena jevrejskog egzila, poziv na spasenje, a ne obećanje dugog i srećnog života na ovome svetu.
Objavljene religije imaju svoje probleme, uvek iste - njihov bog je jedinstvo stvaralačkog principa i moralnog načela, a ovaj svet je prepun nepravde i patnje. Bog je svemoćan i dobar, a svet ne valja. Potrebno je opravdavanje boga. On se za zlo u svetu ne može opravdati u skladu sa vrednostima humanističke tradicije - teodiceje su bitno iracionalne, čak i kad poprimaju vrhunski filozofsko-mistički i literarni oblik kao u Knjizi o Jovu. Nijedno opravdavanje boga nije u skladu sa proklamovanom neutilitarnom etikom bratske ljubavi; sve teodiceje čuvaju spasenje samo za izabrane. Puritanski protestantizam izražava konsekventno učenje o predestinaciji; hinduizam čuva spasenje za one koji ispunjavaju svoju darmu, makar bili i parije. Indijske religije ne poznaju pojam krivice, ali ni čovečnosti, egoistične su, „pripitomljavaju podanike“, njihove vernike zanima samo vlastita izvesnost spasenja. Veber je primetio da se u indijskoj civilizaciji, koja je prezirala zemljoradnju zbog njoj svojstvenog uništavanja živih bića, u nekim selima na deset hiljada stanovnika nije mogla naći nijedna devojčica mlađa od godinu dana, a da je u nekim starosnim skupinama bilo deset puta više dečaka nego devojčica. Skoro je izvesno da devojčice nisu bile ubijane: one samo nisu dobijale hranu.
Većina vernika objavljenih religija su nesvesni konfučijanci, odani tradiciji pre nego specifičnim verskim idejnim sadržajima. Kada država poziva na solidarnost, ona tretira verujuće ljude i njihove zajednice kao religiozne virtuoze spasenja. Ovo je naivno: u sadašnjoj nečovečnoj Srbiji realno ne može biti mesta za solidarnost. Čovečnost je u Indiji bila nemoguća zbog kastinske struture društva i njenog verskog opravdanja; u Srbiji je solidarnost nerealna zbog krize „kazino kapitalizma“ i zamora stanovništva. Predstavnici vlasti ne smeju da od verskih zajednica traže da rade posao države. A solidarno društvo mogu da stvore samo realne društvene snage.
Izvor: Danas
http://www.danas.rs/vesti/dijalog/m...ozemaljskim_problemima.46.html?news_id=158586
Mogu li crkve pomoći ljudima u ovozemaljskim problemima
LIČNI STAV
Autor: Vladimir Ilić
Državni organi pozivaju na solidarnost u nailazećem vučjem vremenu. Ponekad, kao u slučaju nasilnog raseljavanja Roma sa Novog Beograda, izričito traže pomoć crkvi. S obzirom na ustavnu razdvojenost od države, crkve izvesno nisu dužne da se ovakvim pozivima odazovu.
Mada većina njih priznaje značaj karitativnih delatnosti, osnovna poruka objavljenih religija je, od vremena jevrejskog egzila, poziv na spasenje, a ne obećanje dugog i srećnog života na ovome svetu.
Objavljene religije imaju svoje probleme, uvek iste - njihov bog je jedinstvo stvaralačkog principa i moralnog načela, a ovaj svet je prepun nepravde i patnje. Bog je svemoćan i dobar, a svet ne valja. Potrebno je opravdavanje boga. On se za zlo u svetu ne može opravdati u skladu sa vrednostima humanističke tradicije - teodiceje su bitno iracionalne, čak i kad poprimaju vrhunski filozofsko-mistički i literarni oblik kao u Knjizi o Jovu. Nijedno opravdavanje boga nije u skladu sa proklamovanom neutilitarnom etikom bratske ljubavi; sve teodiceje čuvaju spasenje samo za izabrane. Puritanski protestantizam izražava konsekventno učenje o predestinaciji; hinduizam čuva spasenje za one koji ispunjavaju svoju darmu, makar bili i parije. Indijske religije ne poznaju pojam krivice, ali ni čovečnosti, egoistične su, „pripitomljavaju podanike“, njihove vernike zanima samo vlastita izvesnost spasenja. Veber je primetio da se u indijskoj civilizaciji, koja je prezirala zemljoradnju zbog njoj svojstvenog uništavanja živih bića, u nekim selima na deset hiljada stanovnika nije mogla naći nijedna devojčica mlađa od godinu dana, a da je u nekim starosnim skupinama bilo deset puta više dečaka nego devojčica. Skoro je izvesno da devojčice nisu bile ubijane: one samo nisu dobijale hranu.
Većina vernika objavljenih religija su nesvesni konfučijanci, odani tradiciji pre nego specifičnim verskim idejnim sadržajima. Kada država poziva na solidarnost, ona tretira verujuće ljude i njihove zajednice kao religiozne virtuoze spasenja. Ovo je naivno: u sadašnjoj nečovečnoj Srbiji realno ne može biti mesta za solidarnost. Čovečnost je u Indiji bila nemoguća zbog kastinske struture društva i njenog verskog opravdanja; u Srbiji je solidarnost nerealna zbog krize „kazino kapitalizma“ i zamora stanovništva. Predstavnici vlasti ne smeju da od verskih zajednica traže da rade posao države. A solidarno društvo mogu da stvore samo realne društvene snage.
Izvor: Danas
http://www.danas.rs/vesti/dijalog/m...ozemaljskim_problemima.46.html?news_id=158586
bigvlada
Advanced
Uskršnje navijačke igrice
Autor: I. Borišić
Samo nedelju dana pošto je cela Evropa zapadno-hrišćanske orijentacije proslavila najradosniji dan - Uskrs, takoreći na stadionima, „brojni“ navijači u Srbiji su digli glas i istakli da ne žele da dolaze na utakmice za vreme ovog praznika, pa ni na Veliku subotu, na koju se igralo celo kolo domaćeg fudbalskog prvenstva.
Meču centru pažnje 26. kola Jelen Super lige igrao se na beogradskoj Marakani, gde je Crvena zvezda pred potpuno praznim tribinama dočekala Vojvodinu, glavnog konkurenta za drugo mesto u ligi koje vodi u Kup UEFA. Novi derbi mečnacionalnog prvenstva odigran je samo dva kola nakon večitog derbija, na kojem su „delije“ gotovo potpuno zapalile severnu tribinu Partizanovog stadiona, a disciplinska komisija Fudbalskog saveza Srbije je zbog tog incidenta najavila stroge kazne učesnicima. Kazne su i usledile, ali i ovoga puta su donete kasno, oprezno i uz brojne kalkulacije i kompenzacije, koje su najopasnije i izazivaju kontraefekat. Partizan je kažnjen novčano, zbog propusta u organizaciji, a Crvena zvezda jednom utakmicom igranja pred praznim tribinama. To bi možda i bila prihvatljiva kazna, doduše preblaga, da nije usledila nekoliko dana pošto su Zvezdini navijači najavili da će i tako bojkotovati mečna Veliku subotu.
Teološki gledano, navijači su u pravu, ali samo pod uslovom da se mečizmeđu Zvezde i Vojvodine igrao sredinom XIX veka, a ne „posle dvehiljadite“. U trenutku kada životni tempo i društveni razvoj diktiraju takve uslove, po kojima je i gubitak nekoliko sati veliki poslovni i naučni deficit, potpuno neradna cela uskršnja sedmica (koja se po verskom kalendaru praznuje), prilično je nezamisliva. Međutim, izgleda da je „tvrda vera“ prisutna samo u Srbiji, ali nažalost kao i mnogo puta do sada, proizilazi iz tradicionalne zajedničke osobine, koja je donela dosta negativnog ovom narodu, a ima je samo u našem jeziku i zove se - inat.
U inat nećemo da gledamo ništa što se igra na Uskrs, pa makar to radili i vatreni vernici Španci, koji su veći deo 31. kola odigrali baš na najveći verski praznik (12. aprila). Italijani su takođe „slaboverni“ jer su sve mečeve pred punim stadionima igrali u subotu, a jedan od najinteresantnijih, između Ređine i Udinezea, odigran je u jednom od najvećih katoličkih gradova na Apeninskom poluostrvu, Ređo Kalabriji, baš na Uskrs. Ako nećemo da se „ugledamo“ na zapadne-hrišćane, da pogledamo kako na ovaj „problem“ gledaju pravoslavci. Peto kolo Premijer lige Rusije, odigrano je baš na istočno-hrišćanski datum Uskrsa (19. aprila), koje je „gle čuda“ obeležio Srbin, Miloš Krasić. Na periferiji Moskve, Krasićje sam porazio Himki, postigavši tri gola domaćinu, što je ujedno bio njegov prvi het-trik od kada igra u Rusiji (pet godina). Oko tri hiljade navijača CSKA koji su na najveći verski praznik otišli da bodre svoj tim, na nogama je pratilo bravure srpskog reprezentativca i dugo skandiralo njegovo ime. Krasićje intervju medijima počeo ruskim (ili srpskim, sve jedno) rečima: „Slava Bogu...“. Ima tu nešto.
Navijači Partizana nisu odskakali od odluke o bojkotu. U subotnjem meču koji je odigran u Beogradu, na stadionu Partizana u 16 časova gostovao je Javor, a „grobara“ nije bilo, pa se cifra gledalaca svela na oko 1000. Samo nekoliko sati kasnije u Beogradskoj areni odigrano je finale Jadranske lige između Partizana i Cibone. Nešto više od 13.000 „grobara“ vatreno (možda i previše) bodrilo je svoj tim protiv Hrvata, u odbrani treće uzastopne titule najboljeg tima na Jadranu. Licemerno, nema šta.
Neko će reći da se sve ovo radi zbog vere i tradicije, koja se veoma poštuje u našem narodu. Međutim, kada je tradicionalizam u pitanju, poznato je u mnogim krajevima Srbije, da su stari ljudi pričali da se baš na Uskrs pomalo treba pozabaviti nekim poslovima. Naročito onim koje radimo i za koje nam je stalo da ih i u budućnosti uspešno obavljamo. Pa tako učenik da nešto pročita, poljoprivrednik da nešto izrilja, a logično onda, fudbaler da malo pimpuje loptu, a košarkaš da pokuša da je ubaci u koš, navijačda navija, itd...
Mi to bojkotujemo, možda nam zato ništa i ne ide...
Izvor: Danas
http://www.danas.rs/vesti/sport/fudbal/uskrsnje_navijacke_igrice.74.html?news_id=159267
Autor: I. Borišić
Samo nedelju dana pošto je cela Evropa zapadno-hrišćanske orijentacije proslavila najradosniji dan - Uskrs, takoreći na stadionima, „brojni“ navijači u Srbiji su digli glas i istakli da ne žele da dolaze na utakmice za vreme ovog praznika, pa ni na Veliku subotu, na koju se igralo celo kolo domaćeg fudbalskog prvenstva.
Meču centru pažnje 26. kola Jelen Super lige igrao se na beogradskoj Marakani, gde je Crvena zvezda pred potpuno praznim tribinama dočekala Vojvodinu, glavnog konkurenta za drugo mesto u ligi koje vodi u Kup UEFA. Novi derbi mečnacionalnog prvenstva odigran je samo dva kola nakon večitog derbija, na kojem su „delije“ gotovo potpuno zapalile severnu tribinu Partizanovog stadiona, a disciplinska komisija Fudbalskog saveza Srbije je zbog tog incidenta najavila stroge kazne učesnicima. Kazne su i usledile, ali i ovoga puta su donete kasno, oprezno i uz brojne kalkulacije i kompenzacije, koje su najopasnije i izazivaju kontraefekat. Partizan je kažnjen novčano, zbog propusta u organizaciji, a Crvena zvezda jednom utakmicom igranja pred praznim tribinama. To bi možda i bila prihvatljiva kazna, doduše preblaga, da nije usledila nekoliko dana pošto su Zvezdini navijači najavili da će i tako bojkotovati mečna Veliku subotu.
Teološki gledano, navijači su u pravu, ali samo pod uslovom da se mečizmeđu Zvezde i Vojvodine igrao sredinom XIX veka, a ne „posle dvehiljadite“. U trenutku kada životni tempo i društveni razvoj diktiraju takve uslove, po kojima je i gubitak nekoliko sati veliki poslovni i naučni deficit, potpuno neradna cela uskršnja sedmica (koja se po verskom kalendaru praznuje), prilično je nezamisliva. Međutim, izgleda da je „tvrda vera“ prisutna samo u Srbiji, ali nažalost kao i mnogo puta do sada, proizilazi iz tradicionalne zajedničke osobine, koja je donela dosta negativnog ovom narodu, a ima je samo u našem jeziku i zove se - inat.
U inat nećemo da gledamo ništa što se igra na Uskrs, pa makar to radili i vatreni vernici Španci, koji su veći deo 31. kola odigrali baš na najveći verski praznik (12. aprila). Italijani su takođe „slaboverni“ jer su sve mečeve pred punim stadionima igrali u subotu, a jedan od najinteresantnijih, između Ređine i Udinezea, odigran je u jednom od najvećih katoličkih gradova na Apeninskom poluostrvu, Ređo Kalabriji, baš na Uskrs. Ako nećemo da se „ugledamo“ na zapadne-hrišćane, da pogledamo kako na ovaj „problem“ gledaju pravoslavci. Peto kolo Premijer lige Rusije, odigrano je baš na istočno-hrišćanski datum Uskrsa (19. aprila), koje je „gle čuda“ obeležio Srbin, Miloš Krasić. Na periferiji Moskve, Krasićje sam porazio Himki, postigavši tri gola domaćinu, što je ujedno bio njegov prvi het-trik od kada igra u Rusiji (pet godina). Oko tri hiljade navijača CSKA koji su na najveći verski praznik otišli da bodre svoj tim, na nogama je pratilo bravure srpskog reprezentativca i dugo skandiralo njegovo ime. Krasićje intervju medijima počeo ruskim (ili srpskim, sve jedno) rečima: „Slava Bogu...“. Ima tu nešto.
Navijači Partizana nisu odskakali od odluke o bojkotu. U subotnjem meču koji je odigran u Beogradu, na stadionu Partizana u 16 časova gostovao je Javor, a „grobara“ nije bilo, pa se cifra gledalaca svela na oko 1000. Samo nekoliko sati kasnije u Beogradskoj areni odigrano je finale Jadranske lige između Partizana i Cibone. Nešto više od 13.000 „grobara“ vatreno (možda i previše) bodrilo je svoj tim protiv Hrvata, u odbrani treće uzastopne titule najboljeg tima na Jadranu. Licemerno, nema šta.
Neko će reći da se sve ovo radi zbog vere i tradicije, koja se veoma poštuje u našem narodu. Međutim, kada je tradicionalizam u pitanju, poznato je u mnogim krajevima Srbije, da su stari ljudi pričali da se baš na Uskrs pomalo treba pozabaviti nekim poslovima. Naročito onim koje radimo i za koje nam je stalo da ih i u budućnosti uspešno obavljamo. Pa tako učenik da nešto pročita, poljoprivrednik da nešto izrilja, a logično onda, fudbaler da malo pimpuje loptu, a košarkaš da pokuša da je ubaci u koš, navijačda navija, itd...
Mi to bojkotujemo, možda nam zato ništa i ne ide...
Izvor: Danas
http://www.danas.rs/vesti/sport/fudbal/uskrsnje_navijacke_igrice.74.html?news_id=159267
bigvlada
Advanced
20/04/2009 18:48
Turbo Uskrs
SLUŽBENA BELEŠKA
Autor: Miloš Vasić
„HRISTOS VASKRS!“ pojavilo se ogromnim slovima nasred ekrana pred početak Pinkove „Piramide“ u nedelju predveče, na Uskrs. Onda je razdragani voditelj pozdravio sve sa „Vaistinu dobar dan!“.
Niti je TV Pink tu kriva, niti je taj naslov bio štamparska greška, a još je manje voditelj imao nameru da se sprda sa „najradosnijim hrišćanskim praznikom“. „Hristos vaskrs!“ je dizelaški, da ne kažem zemunski oblik čestitanja. Ostalo je samo neizbežni izraz degradacije vere svedene na puki ritual koji treba „odraditi“, naravno preko one stvari. Reč je, dakle, o plitkosti i površnosti, pomodnosti koja je socijalno poželjna, a koju i država i politika i mediji promovišu jer misle da tako treba iz razloga koji nisu u stanju da objasne.
Takvo stanje onda opet neizbežno podstiče oblike divlje kreativnosti nastale u pukoj praznini gde vere nema. Danima kruže SMS čestitke neopevano blesave (sa sve onim), trivijalno egzaltirane do dirljivosti, katkad nehotice bezazleno nadahnute, ali veštačke, isprazne i ritualne. Samo se forvarduju, sa drugim potpisom. Ima tu i krug sastavljača tih porukica za Božić i za Uskrs; nazire se ista ruka. Pa se tako čestitaju - za svaki slučaj - i Badnji dan i Veliki petak, ali bez onog :-( , što je svakome ko se imalo zamislio nad duhom i porukom hrišćanstva nezamislivo.
Naivno umetničko nadahnuće, kazaće neko; neodoljiva potreba za poetskim izrazom u povišenom osećajnom stanju zbog tako važnih praznika? Hm, ovaj: religiozno nadahnuće, kad je istinsko, stvara mnogo kvalitetniju umetnost, čak i „naivnu“. Ovo što vidimo proizvod je puke i ritualne religiozne praznine, nečega nad čime bi Crkva u Srba morala da se zamisli. U toj praznini rađa se podivljala običajnost i širi se kao korov - ili maligna neoplazma - obrastajući temelje vere i religioznog nasleđa. Crkva se, međutim, ne brine za to: njoj je važno da se osloni na statistički podatak da se, ne znam, 90 odsto stanovništva izjašnjava kao „pravoslavni hrišćani“; podatak da samo oko 10 odsto nešto o hrišćanstvu uopšte zna Crkva uspeva da ne pominje. Isus je, da podsetimo, bičem rasterivao trgovce iz Solomonovog hrama u Jerusalimu, mada je bio disident i reformator i osporavao je judejske verske dogme. Ko bi rekao da je Crkva u stvari toliko moderna da vodi računa o javnom mnjenju i sopstvenom rejtingu, ali i o sopstvenim finansijama?
Kad je moda novokomponovane turbo-pobožnosti počela da se razmahuje, sredinom osamdesetih, žalio mi se jedan paroh iz centra Beograda (gde, po definiciji, živi „crna i slavska reakcija“, baza prvo SPO, a onda i Koštuničina) da mora da angažuje dopunske crkvenjake čiji je posao bio da skreću pažnji da se u crkvi ne puši. Pričali smo o divljanju novokomponovanih pogrebnih običaja. Uostalom, svratite do groblja u Malom mokrom lugu, pored autoputa, tamo na vrhu uzbrdice: biće vam sve jasno. Gos’n popa, obrazovan i pametan čovek, bio je zabrinut, ali se Crkva nije potrudila da svome stadu objasni šta se valja, a šta se ne valja i šta je u skladu s jevanđeljskom porukom, a šta nije. Njima je tada, ali i danas, bilo važnije da im nijedna ovčica ne umakne iz statistike.
Tako smo došli do razularene i nadrealističke situacije u kojoj svako, mimo Crkve i kanona, izmišlja „tradiciju“ i „običaj“. Matori konji i kobile krste se i venčavaju i u crkvi pod starost. Izmišljaju se novi postovi, novokomponovani bogomoljci takmiče se u vrstama postova i sve je to odvratno nalik na licemerje. Običan narod je zbunjen. Pre neku godinu došla nam je u Lici delegacija lokalnih babaca da nas, kao Beograđane, pita da li je istina da mrtvaca treba sahraniti sa svim dugmetima otkopčanim (da se duša ne muči u odlasku), jer da tako tvrdi neka baba iz Dubrava. E, sad: moja je porodica banatska i paorsko-majstorska; deda Nika bio je pojac i predsednik crkvene opštine i običaji su se poštovali, ali za to sa dugmetima nikada nismo čuli. Valjda sam im objasnio, mada sumnjam: babe su otišle zamišljene; jesam ja iz pravoslavne familije, ama ta baba iz Dubrava je njihova. Posle sam se raspitivao: niko u Lici nije čuo za to sa dugmetima, čak ni ono malo popova što je preteklo kad je mitropolit Jovan bez zemlje i vascele Italije onomad pobegao od svog stada.
Ima tu i tragikomična dimenzija: kao najveći poznavaoci „tradicije“ i „običaja“ sada se guraju isti oni prjamalinjejni članovi Partije koji su prvi otišli u četnike, ustaše i u islamske radikale. Poznavao sam jednog gospodina, lekara, u Sarajevu, iskrenog vernika i mudrog čoveka; 1994, za vreme opsade, rekao mi je da više ne ide u džamiju, jer mu se gadi od novokomponovanih muslimana, bivših partijskih aktivista; to se zvalo „merhabaši“ (zato što se deru „Merhaba!“, da ih svi čuju) ili „muslimani M-92“; jasno je.
Tu smo, dakle, u situaciji sličnoj do krize dozreloj krizi judaizma u Isusovo vreme, ali Isusa smo imali samo jednom (Bog ništa ne radi dvaput, kažu Jevreji). Imamo licemerje, isprazno i površno „odrađivanje“ rituala, ali i potpunu samovolju u proizvodnji „tradicije“ i „običaja“. Uskoro ćemo umesto molbi pisati „molebane“ za ličnu kartu, pasoš, kredit ili nešto drugo; čekajte samo. Krstače oko vrata ili ispod retrovizora već su dostigle punu veličinu.
A sada glavno: jedan moj drug čiji je to posao prodavao je na Veliki petak pržene girice po ceni od hiljadu dinara kilogram; prodao je sve. Kad ga je kafanski konzilijum ukorio zbog toga, čovek je rekao da mu je savest mirna, jer ti koji ribu jedu dva do tri puta godišnje (Sv. Nikola, Badnji dan i Veliki petak) treba i da plate. Vaistinu je tako: u te dane jedu ribu, a odmah zatim vizitiraju „I špajzove, gde salame besno vise usred tame“ (A. Vučo, onaj stariji). A onda pričešćuju „licemeri licemere“ (Đura Jakšić).
Vaistinu dobar dan i Hristos vaskrs!
Izvor: Danas
http://www.danas.rs/vesti/dijalog/turbo_uskrs.46.html?news_id=159170
Turbo Uskrs
SLUŽBENA BELEŠKA
Autor: Miloš Vasić
„HRISTOS VASKRS!“ pojavilo se ogromnim slovima nasred ekrana pred početak Pinkove „Piramide“ u nedelju predveče, na Uskrs. Onda je razdragani voditelj pozdravio sve sa „Vaistinu dobar dan!“.
Niti je TV Pink tu kriva, niti je taj naslov bio štamparska greška, a još je manje voditelj imao nameru da se sprda sa „najradosnijim hrišćanskim praznikom“. „Hristos vaskrs!“ je dizelaški, da ne kažem zemunski oblik čestitanja. Ostalo je samo neizbežni izraz degradacije vere svedene na puki ritual koji treba „odraditi“, naravno preko one stvari. Reč je, dakle, o plitkosti i površnosti, pomodnosti koja je socijalno poželjna, a koju i država i politika i mediji promovišu jer misle da tako treba iz razloga koji nisu u stanju da objasne.
Takvo stanje onda opet neizbežno podstiče oblike divlje kreativnosti nastale u pukoj praznini gde vere nema. Danima kruže SMS čestitke neopevano blesave (sa sve onim
), trivijalno egzaltirane do dirljivosti, katkad nehotice bezazleno nadahnute, ali veštačke, isprazne i ritualne. Samo se forvarduju, sa drugim potpisom. Ima tu i krug sastavljača tih porukica za Božić i za Uskrs; nazire se ista ruka. Pa se tako čestitaju - za svaki slučaj - i Badnji dan i Veliki petak, ali bez onog :-( , što je svakome ko se imalo zamislio nad duhom i porukom hrišćanstva nezamislivo. Naivno umetničko nadahnuće, kazaće neko; neodoljiva potreba za poetskim izrazom u povišenom osećajnom stanju zbog tako važnih praznika? Hm, ovaj: religiozno nadahnuće, kad je istinsko, stvara mnogo kvalitetniju umetnost, čak i „naivnu“. Ovo što vidimo proizvod je puke i ritualne religiozne praznine, nečega nad čime bi Crkva u Srba morala da se zamisli. U toj praznini rađa se podivljala običajnost i širi se kao korov - ili maligna neoplazma - obrastajući temelje vere i religioznog nasleđa. Crkva se, međutim, ne brine za to: njoj je važno da se osloni na statistički podatak da se, ne znam, 90 odsto stanovništva izjašnjava kao „pravoslavni hrišćani“; podatak da samo oko 10 odsto nešto o hrišćanstvu uopšte zna Crkva uspeva da ne pominje. Isus je, da podsetimo, bičem rasterivao trgovce iz Solomonovog hrama u Jerusalimu, mada je bio disident i reformator i osporavao je judejske verske dogme. Ko bi rekao da je Crkva u stvari toliko moderna da vodi računa o javnom mnjenju i sopstvenom rejtingu, ali i o sopstvenim finansijama?
Kad je moda novokomponovane turbo-pobožnosti počela da se razmahuje, sredinom osamdesetih, žalio mi se jedan paroh iz centra Beograda (gde, po definiciji, živi „crna i slavska reakcija“, baza prvo SPO, a onda i Koštuničina) da mora da angažuje dopunske crkvenjake čiji je posao bio da skreću pažnji da se u crkvi ne puši. Pričali smo o divljanju novokomponovanih pogrebnih običaja. Uostalom, svratite do groblja u Malom mokrom lugu, pored autoputa, tamo na vrhu uzbrdice: biće vam sve jasno. Gos’n popa, obrazovan i pametan čovek, bio je zabrinut, ali se Crkva nije potrudila da svome stadu objasni šta se valja, a šta se ne valja i šta je u skladu s jevanđeljskom porukom, a šta nije. Njima je tada, ali i danas, bilo važnije da im nijedna ovčica ne umakne iz statistike.
Tako smo došli do razularene i nadrealističke situacije u kojoj svako, mimo Crkve i kanona, izmišlja „tradiciju“ i „običaj“. Matori konji i kobile krste se i venčavaju i u crkvi pod starost. Izmišljaju se novi postovi, novokomponovani bogomoljci takmiče se u vrstama postova i sve je to odvratno nalik na licemerje. Običan narod je zbunjen. Pre neku godinu došla nam je u Lici delegacija lokalnih babaca da nas, kao Beograđane, pita da li je istina da mrtvaca treba sahraniti sa svim dugmetima otkopčanim (da se duša ne muči u odlasku), jer da tako tvrdi neka baba iz Dubrava. E, sad: moja je porodica banatska i paorsko-majstorska; deda Nika bio je pojac i predsednik crkvene opštine i običaji su se poštovali, ali za to sa dugmetima nikada nismo čuli. Valjda sam im objasnio, mada sumnjam: babe su otišle zamišljene; jesam ja iz pravoslavne familije, ama ta baba iz Dubrava je njihova. Posle sam se raspitivao: niko u Lici nije čuo za to sa dugmetima, čak ni ono malo popova što je preteklo kad je mitropolit Jovan bez zemlje i vascele Italije onomad pobegao od svog stada.
Ima tu i tragikomična dimenzija: kao najveći poznavaoci „tradicije“ i „običaja“ sada se guraju isti oni prjamalinjejni članovi Partije koji su prvi otišli u četnike, ustaše i u islamske radikale. Poznavao sam jednog gospodina, lekara, u Sarajevu, iskrenog vernika i mudrog čoveka; 1994, za vreme opsade, rekao mi je da više ne ide u džamiju, jer mu se gadi od novokomponovanih muslimana, bivših partijskih aktivista; to se zvalo „merhabaši“ (zato što se deru „Merhaba!“, da ih svi čuju) ili „muslimani M-92“; jasno je.
Tu smo, dakle, u situaciji sličnoj do krize dozreloj krizi judaizma u Isusovo vreme, ali Isusa smo imali samo jednom (Bog ništa ne radi dvaput, kažu Jevreji). Imamo licemerje, isprazno i površno „odrađivanje“ rituala, ali i potpunu samovolju u proizvodnji „tradicije“ i „običaja“. Uskoro ćemo umesto molbi pisati „molebane“ za ličnu kartu, pasoš, kredit ili nešto drugo; čekajte samo. Krstače oko vrata ili ispod retrovizora već su dostigle punu veličinu.
A sada glavno: jedan moj drug čiji je to posao prodavao je na Veliki petak pržene girice po ceni od hiljadu dinara kilogram; prodao je sve. Kad ga je kafanski konzilijum ukorio zbog toga, čovek je rekao da mu je savest mirna, jer ti koji ribu jedu dva do tri puta godišnje (Sv. Nikola, Badnji dan i Veliki petak) treba i da plate. Vaistinu je tako: u te dane jedu ribu, a odmah zatim vizitiraju „I špajzove, gde salame besno vise usred tame“ (A. Vučo, onaj stariji). A onda pričešćuju „licemeri licemere“ (Đura Jakšić).
Vaistinu dobar dan i Hristos vaskrs!
Izvor: Danas
http://www.danas.rs/vesti/dijalog/turbo_uskrs.46.html?news_id=159170