Ambassador
Advanced
Najbolje je kad je za Bozic 2008 u jednoj beogradskoj prodavnici u Knez Mihajlovoj stajao sledeci natpis: "Hristo se rodi"...
Religija
- Začetnik teme bigvlada
- Datum pokretanja
Одвратно ми је да чујем/видим када новинари/водитељи (дакле људи који су ,,школовани" да правилно говоре/пишу) користе реч Ускрс за Православни Васкрс!!! Христос није ускрсао него васкрсао, па се празник не зове Ускрс него Васкрс!!!
Слушам нпр. дневник РТС-а...мало Ускрс, мало Васкрс...Срамота!!!
Обзиром да католици говоре Ускрс (нпр. католички надбискуп или како се већ зове звање, честита католички Ускрс и помиње ускрснуће), вероватно је одатле та реч ископана и пуштена у ,,промет"...
Слушам нпр. дневник РТС-а...мало Ускрс, мало Васкрс...Срамота!!!
Обзиром да католици говоре Ускрс (нпр. католички надбискуп или како се већ зове звање, честита католички Ускрс и помиње ускрснуће), вероватно је одатле та реч ископана и пуштена у ,,промет"...
jovanovm
Advanced
@Ambassador
Vaistinu Hristo...?
P.S. retardinjo, Uskrs je na srpskom (jer mi kažemo u a ne vo), a Vaskrs na crkvenoslovenskom. Pošto jezički status bogosluženja još nije sasvim jasan (koristi se mešavina srpskog i crkvenoslovenskog), onda zato ljudi koriste dva termina.
Vaistinu Hristo...?
P.S. retardinjo, Uskrs je na srpskom (jer mi kažemo u a ne vo), a Vaskrs na crkvenoslovenskom. Pošto jezički status bogosluženja još nije sasvim jasan (koristi se mešavina srpskog i crkvenoslovenskog), onda zato ljudi koriste dva termina.
У цркви сви свештеници говоре Васкрс, у посланици се говори Васкрс, календару...Ти људи су много школованији од свих нас, заједно са новинарима, тако да знају шта раде и шта је исправно...jovanovm":2d9a174t je napisao(la):
http://www.spc.rs/sr/vaskrsnja_poslanica_2009_godine
Нпр, католички надбискуп честита Ускрс, а патријарх Павле Васкрс...Како то објашњаваш и који израз мислиш да је прикладнији?
Ti po svaku cenu želiš u srednji vek. Reci mi samo da li poštuješ delo Vuka Karadžića. Ako je odgovor da, onda govori normalno, a ako je odgovor ne - onda piši lepo glagoljicom i govori crkvenim jezikom i uči njihove škole. I imam još jedno pitanje:
Kog datuma pada "srpska" nova godina?
Kog datuma pada "srpska" nova godina?
jovanovm
Advanced
Od mene nisu.
To objašnjavam time što je u katoličkoj crkvi od 1960 do skorije u upotrebi svetovni jezik umesto liturgijskog, tj. latinskog. U našoj crkvi do takve odluke još nije došlo, mada presedan postoji od ranije (kada je sa grčkog prebačen na slovenski-rani srpski)... Mislim da je ispravno koristiti Vaskrs u duhovnim okolnostima (crkva, liturgija, poslanica, verski običaji), a Uskrs u svetovnim okolnostima (spominjanje datuma, definisanje praznika, itd itd). U suštini nisam jezički purista, i mislim da za nas hrišćane nije važno koji izraz koristimo, već da li razumemo filozofsku, ljudsku, i društvenu suštinu ovog praznika, kao i odnos vaskrsnuća Gospodnjeg prema našoj veri.
Ambassador
Advanced
:bash: :bash: :bash:retardinjo":16a8eyr8 je napisao(la):
edit: @jovanovm a moze biti i Hristo Botev, ko bi ga znao.. To ta Evropa pokusava da se uvuce u najsitnije pore istinskog srbskog duha...
@јовановм
Да, слажем се да је за нас православне хришћане најбитније да разумемо суштину овог празника, али мислим да је јако битно и да правилно изговарамо тако битне речи.
Било би ми јако непријатно да негде чујем Христос Ускрсе...срећом, то још нисам чуо, али ми је опет јако лоше кад чујем да се поред тако лепог поздрава Христос васкрсе и одговора Ваистину васкрсе, уместо Васкрса провлачи реч Ускрс...
Кад кажем: ,,Ти људи су много школованији од свих нас..." мислим на комплетно ,,људство" СПЦ које ипак изговара Васкрс ...где има доста људи са више докторских титула из различитих области...Ја сам почаствован, ако си школованији од њих...поготово по овом питању.
Ја нисам и зато слушам онога ко јесте, тј, онога за кога мислим да је у праву.
На страну све ово, свиђа ми се код тебе што када исказујеш своје мишљење, никад не ,,истрчаваш пред руду", не вређаш не истомишљенике и водиш рачуна да аргументујеш у одговорима...ја то поштујем, иако мислим да се не слажемо у много тога...:kk:
@гоје
Говорим српским језиком, пишем слова азбуке, самим тим поштујем писмо и језик.
Исто тако, ако они који су нпр. срочили Васкршњу посланицу, а који су много паметнији и школованији од мене, изговарају Васкрс, изговараћу тако и ја, а исто мислим да је прикладније и за новинаре, водитеље...као и све Србе православце.
Православна нова година ,,пада" првог јануара исто као и католичка...
Хехе...какве то сад везе има са Васкрсом...
Да, слажем се да је за нас православне хришћане најбитније да разумемо суштину овог празника, али мислим да је јако битно и да правилно изговарамо тако битне речи.
Било би ми јако непријатно да негде чујем Христос Ускрсе...срећом, то још нисам чуо, али ми је опет јако лоше кад чујем да се поред тако лепог поздрава Христос васкрсе и одговора Ваистину васкрсе, уместо Васкрса провлачи реч Ускрс...
Кад кажем: ,,Ти људи су много школованији од свих нас..." мислим на комплетно ,,људство" СПЦ које ипак изговара Васкрс ...где има доста људи са више докторских титула из различитих области...Ја сам почаствован, ако си школованији од њих...поготово по овом питању.
Ја нисам и зато слушам онога ко јесте, тј, онога за кога мислим да је у праву.
На страну све ово, свиђа ми се код тебе што када исказујеш своје мишљење, никад не ,,истрчаваш пред руду", не вређаш не истомишљенике и водиш рачуна да аргументујеш у одговорима...ја то поштујем, иако мислим да се не слажемо у много тога...:kk:
@гоје
Говорим српским језиком, пишем слова азбуке, самим тим поштујем писмо и језик.
Исто тако, ако они који су нпр. срочили Васкршњу посланицу, а који су много паметнији и школованији од мене, изговарају Васкрс, изговараћу тако и ја, а исто мислим да је прикладније и за новинаре, водитеље...као и све Србе православце.
Православна нова година ,,пада" првог јануара исто као и католичка...
Хехе...какве то сад везе има са Васкрсом...
jovanovm
Advanced
^^^ Pozdrav i za tebe, očigledno politički pripadamo različitim strujama, ali mislim da ipak možemo da komuniciramo i cilj nam je neki boljitak, što je i najvažnije. :kk: U ovoj zemlji će svima nama biti bolje kad svi shvatimo da smo zajedno u istom sosu i krenemo da razgovaramo jedni sa drugima, a ne da se borimo jedni protiv drugih.
Mislim da smo se razumeli, na kraju krajeva nemam ništa protiv toga da govoriš onako kako ti odgovara, samo kažem da jezički (etimološki) su oba naziva potpuno ispravna i u duhu srpskog jezika. Meni je neprirodno da govorim Uskrs, ali sigurno neću diskriminisati protiv ljudi koji koriste taj izraz (neki stari sa juga Srbije i Kosova su npr. govorili Pasha, toga se sećam kao mali...). U sv. slučaju mislim da se mnogo polemiše o ritualu i o tome kako i šta treba da se radi, a ne o suštini, i u tome je veliki problem. Nadam se ozbiljnijim emisijama na tu temu, mislim da diskusije u emisiji Agape na Studiju B su prilično plodne. Žao mi je što nema više ozbiljnih razgovora kako između verskih zajednica tako i u samoj SPC. Mislim da od veće otvorenosti ka vernicima ne može biti nikakve štete...
Mislim da smo se razumeli, na kraju krajeva nemam ništa protiv toga da govoriš onako kako ti odgovara, samo kažem da jezički (etimološki) su oba naziva potpuno ispravna i u duhu srpskog jezika. Meni je neprirodno da govorim Uskrs, ali sigurno neću diskriminisati protiv ljudi koji koriste taj izraz (neki stari sa juga Srbije i Kosova su npr. govorili Pasha, toga se sećam kao mali...). U sv. slučaju mislim da se mnogo polemiše o ritualu i o tome kako i šta treba da se radi, a ne o suštini, i u tome je veliki problem. Nadam se ozbiljnijim emisijama na tu temu, mislim da diskusije u emisiji Agape na Studiju B su prilično plodne. Žao mi je što nema više ozbiljnih razgovora kako između verskih zajednica tako i u samoj SPC. Mislim da od veće otvorenosti ka vernicima ne može biti nikakve štete...
Ja kad sam bio mali svi ljudi oko mene su govorili Hristos uskrs a tako se bice govorilo i pre Rata a do velikog pomodarstva 90-ih koje nam je donelo i proslavu slava na splavovima. Tako se kaze na nasem lepom srpskom jeziku u kome crkvenoslovesnkom (citaj bugarskom/makedonskom) v' (v+tvrdi znak) odgovara nase u. Potpuno me ne zanima sta se govori u crkvi, jer je liturgijski jezik nase crkve - od skora uz standardni srpski - ruskoslovenski, a ne srpskoslovenski. Ne vidim zasto bi govorio ruskoslovenskim jezikom.
i ne budi tako siguran da su ti koji tako izgovaraju pametniji od tebe.
(btw. Jovanovm, postove smo istovremeno poslali, nisam imao nameru tebi da protivurecim)
i ne budi tako siguran da su ti koji tako izgovaraju pametniji od tebe.
(btw. Jovanovm, postove smo istovremeno poslali, nisam imao nameru tebi da protivurecim)
jovanovm
Advanced
^^^ Opušteno, nisam to tako ni shvatio...
Не припадам ни једној политичкој ,,струји" јер ми се не свиђа политика и прошлост ни једне од понуђених политичких странака...већ доста година на бирачком листићу узмем и прецртам све...
Једина ,,струја" која ми је симпатична је електрична...хехе, диплома ми је таква...
Да, Владета Јеротић је фантастичан!!! Тај човек је толико књига прочитао да је то невероватно!!! +невероватна скромност, смиреност...
Нешто што ми је остало забележено у мозгу, што је он рекао и трудим се да се увек подсећам на то је (немам цитат, али ово је суштина):
Честице се увек крећу...на пример овај сто испред мене је добро излакиран и тиме успорено његово старење, али и даље стари, тј. нешто се дешава...исто је и са човечијим мозгом...када га не допуњујемо знањем ми назадујемо јер се у погрешном смеру одвија кретање честица у њему, нисмо их усмерили где треба...
Ако се неко сећа прецизније његових речи, баш бих волео да се боље подсетим...
Генијалац!
Једина ,,струја" која ми је симпатична је електрична...хехе, диплома ми је таква...
Да, Владета Јеротић је фантастичан!!! Тај човек је толико књига прочитао да је то невероватно!!! +невероватна скромност, смиреност...
Нешто што ми је остало забележено у мозгу, што је он рекао и трудим се да се увек подсећам на то је (немам цитат, али ово је суштина):
Честице се увек крећу...на пример овај сто испред мене је добро излакиран и тиме успорено његово старење, али и даље стари, тј. нешто се дешава...исто је и са човечијим мозгом...када га не допуњујемо знањем ми назадујемо јер се у погрешном смеру одвија кретање честица у њему, нисмо их усмерили где треба...
Ако се неко сећа прецизније његових речи, баш бих волео да се боље подсетим...
Генијалац!
mitadigimon
Intermediate
Nasmeja me sa ovim "elektricna"... :kk:
Elem, jedan, koji vec sest godina nije medju nama, govorio je takodje jako pametne stvari, ali ga je nazalost retko ko slusao... Ima na javnoj sceni Srbije mnogo pametnih i nacitanih ljudi (pojedini naucnici, umetnici, par novinara, neki ljudi od vere, cak i politicari), samo sto tesko dolaze do izrazaja u svojoj skromnosti i smirenosti. Dok se bukadzije i neznalice razmnozavaju kao pacovi. je*******iga...
Elem, jedan, koji vec sest godina nije medju nama, govorio je takodje jako pametne stvari, ali ga je nazalost retko ko slusao... Ima na javnoj sceni Srbije mnogo pametnih i nacitanih ljudi (pojedini naucnici, umetnici, par novinara, neki ljudi od vere, cak i politicari), samo sto tesko dolaze do izrazaja u svojoj skromnosti i smirenosti. Dok se bukadzije i neznalice razmnozavaju kao pacovi. je*******iga...
E vidiš retardinjo, da može da se normalno priča kad se priča o suštini a ne o trivijalnostima. Razmisli malo kako bismo svi mi danas pričali i pisali da je Vuk Karadžić slušao "školovanije" od sebe. Takođe, da li bi smatraš da je bitnije šta priča katolički nadbiskup od normalnog srpskog jezika. Ostavi se malo tih detalja i sve će biti u redu.
Na žalost u SPC ima dosta onih koji bi voleli da se Vuk nikada nije dogodio, još kad dodaš na to nadasve fantastične srpske novinare i medije, a i novopronađene turbovernike, dobiješ pravu papazjaniju.
Iako sam apsolutni nevernik (u smislu bilo koje zvanične religije ili sekte), snažno podržavam neke tradicionalne vrednosti i uživam u Vladeti Jerotiću, @jovanovm..... ima tu dosta pametnog da se čuje, i da se stalno preispituje ili učvršćuje sopstveno stanovište.
Identitet naroda je jako bitan i zato treba čuvati tradiciju, ali na neki normalan i plemenit način, a ne na bežanjem u ekstreme i prihvatanjem crkvenog jezika (na primer).
Na žalost u SPC ima dosta onih koji bi voleli da se Vuk nikada nije dogodio, još kad dodaš na to nadasve fantastične srpske novinare i medije, a i novopronađene turbovernike, dobiješ pravu papazjaniju.
Iako sam apsolutni nevernik (u smislu bilo koje zvanične religije ili sekte), snažno podržavam neke tradicionalne vrednosti i uživam u Vladeti Jerotiću, @jovanovm..... ima tu dosta pametnog da se čuje, i da se stalno preispituje ili učvršćuje sopstveno stanovište.
Identitet naroda je jako bitan i zato treba čuvati tradiciju, ali na neki normalan i plemenit način, a ne na bežanjem u ekstreme i prihvatanjem crkvenog jezika (na primer).
Lepo rečeno :kk:jovanovm":3hy0k0zt je napisao(la):
Inače, meni smeta što mnogi ljudi ovde, recimo povodom Uskrsa ili Božića, kad sretnu nekog odmah po automatizmu čestitaju praznik, bez razmišljanja o tome da li je taj neko uopšte vernik, i ako jeste, da li je pravoslavne vere...
Ja se u takvim situacijama najčešće lepo zahvalim, uzvratim čestitke, što je čini mi se bolje i jednostavnije od objašnjavanja da nisam vernik, i da to uopšte i nije moj praznik...
GOJE":1zqllddz je napisao(la):
a kad smo vec kod jezika i crkve, pravi lingvocid nad nasim jezikom vrsi trenutno katolicka crkva u Srbiji. Ona naima koristi u svom bogosluzenju hrvatski jezik iako je Hrvatima koji su odrasli u Srbiji maternji jezik mahom srpski. No dok bi u Vojvodini mogla hrvatska katolicka zajednica da ima svoje misije kao sto ih ima i po drugim zemljama, dotle nema nikakvog opravdanja da se u beogradskim crkvama u koje dolaze potomci beogrdskih nemaca i stranci koji zive u nasem gradu govori o "tjednu", "blagdanu"... Za mene je to skandal!
Ambassador
Advanced
Zapravo RKC koristi originalane staroslavenske nazive meseci, a ne polatinjene kao mi... :laugh: Nije li Balkan izvor vecne zabave, da nije toliko sve tragicno, zaista bi bili Montipajtonovci..
bigvlada
Advanced
to su se popovi navukli na Alana Forda :lol:
bigvlada
Advanced
25/05/2009 20:04
„Slučaj“ Crna Reka
Komentar
Autor: Redacijski komentar
Snimak batinanja zavisnika od droge u Pravoslavno -misionarsko-duhovno-rehabilitacionom centaru Crna Reka, koji se nalazi u blizini i nosi ime poznatog srednjovekovnog manastira u Ibarskom Kolašinu, a čiji je upravnik sveštenik Eparhije raško-prizrenske, izazvao je medijsku „lančanu reakciju“. U nju se odmah, takoreći sa prve sednice u novom sazivu uključio i Sveti arhijerejski sinod SPC, pa je zbog sumnji upravnika Centra i nadležnog episkopa raško-prizrenskog Artemija „slučaj“ dobio i obrise nove crkvene afere sa političkom pozadinom.
Tvrdnje da u Centru Crna Reka za lečenje od narkomanije zavisnike tuku, jedan beogradski nedeljnik dokumentovao je video zapisom starim nekoliko godina. Roditelji mladića koji se nalazi na snimku najavljuju krivične prijave protiv svih koji su tukli njihovog sina, iako većina roditelja 210 štićenika koji se trenutno nalaze u Crnoj Reci traže da se Centar ne zatvara i podržavaju metode koje se u ovoj ustanovi primenjuju. U Centru tvrde da „batine nisu vaspitni metod, niti obavezan deo terapije“, kako to prikazuju mediji, ali ne kriju da se primenjuju radi očuvanja mira i discipline, sa čim su upoznati i roditelji i štićenici. Spornim metodama u Crnoj Reci mediji su se bavili i pre nekoliko godina, ali se od tada ni država, ni srpsko društvo u kojem je broj narkomana sve veći, a starosna granica ulaska u svet droge sve niža, nisu pretrgli u institucionalnoj brizi o narko zavisnicima.
Medijsko podgrevanje „slučaja“ Crna Reka poklopilo se sa novim, u prvom redu političkim neslaganjem između vladike Artemija i dela episkopa oko posete potpredsednika SAD manastiru Visoki Dečani, za koju je, očigledno, pristanak bez znanja nadležnog episkopa dao neko iz vrha SPC. Time je dodatno produbljen višegodišnji unutarcrkveni spor oko obnove crkava i manastira na Kosovu i Metohiji, a u javnosti je stvorena slika da je vladika Artemije glavni buntovnik u SPC. Novi sastav Sinoda koji neki nazivaju „reformatorskim“, povodom snimka iz Crne Reke pokazao je i smisao za „disciplinovanje“ posebno, kako se u delu SPC sumnja, kad su za to zainteresovane državne vlasti i centri političke moći. Narkomani bi, nažalost, mogli da budu samo kolateralna šteta.
Izvor: Danas
http://www.danas.rs/vesti/dijalog/slucaj_crna_reka.46.html?news_id=162081
Pa onda recite da batina nije iz raja izašla.
„Slučaj“ Crna Reka
Komentar
Autor: Redacijski komentar
Snimak batinanja zavisnika od droge u Pravoslavno -misionarsko-duhovno-rehabilitacionom centaru Crna Reka, koji se nalazi u blizini i nosi ime poznatog srednjovekovnog manastira u Ibarskom Kolašinu, a čiji je upravnik sveštenik Eparhije raško-prizrenske, izazvao je medijsku „lančanu reakciju“. U nju se odmah, takoreći sa prve sednice u novom sazivu uključio i Sveti arhijerejski sinod SPC, pa je zbog sumnji upravnika Centra i nadležnog episkopa raško-prizrenskog Artemija „slučaj“ dobio i obrise nove crkvene afere sa političkom pozadinom.
Tvrdnje da u Centru Crna Reka za lečenje od narkomanije zavisnike tuku, jedan beogradski nedeljnik dokumentovao je video zapisom starim nekoliko godina. Roditelji mladića koji se nalazi na snimku najavljuju krivične prijave protiv svih koji su tukli njihovog sina, iako većina roditelja 210 štićenika koji se trenutno nalaze u Crnoj Reci traže da se Centar ne zatvara i podržavaju metode koje se u ovoj ustanovi primenjuju. U Centru tvrde da „batine nisu vaspitni metod, niti obavezan deo terapije“, kako to prikazuju mediji, ali ne kriju da se primenjuju radi očuvanja mira i discipline, sa čim su upoznati i roditelji i štićenici. Spornim metodama u Crnoj Reci mediji su se bavili i pre nekoliko godina, ali se od tada ni država, ni srpsko društvo u kojem je broj narkomana sve veći, a starosna granica ulaska u svet droge sve niža, nisu pretrgli u institucionalnoj brizi o narko zavisnicima.
Medijsko podgrevanje „slučaja“ Crna Reka poklopilo se sa novim, u prvom redu političkim neslaganjem između vladike Artemija i dela episkopa oko posete potpredsednika SAD manastiru Visoki Dečani, za koju je, očigledno, pristanak bez znanja nadležnog episkopa dao neko iz vrha SPC. Time je dodatno produbljen višegodišnji unutarcrkveni spor oko obnove crkava i manastira na Kosovu i Metohiji, a u javnosti je stvorena slika da je vladika Artemije glavni buntovnik u SPC. Novi sastav Sinoda koji neki nazivaju „reformatorskim“, povodom snimka iz Crne Reke pokazao je i smisao za „disciplinovanje“ posebno, kako se u delu SPC sumnja, kad su za to zainteresovane državne vlasti i centri političke moći. Narkomani bi, nažalost, mogli da budu samo kolateralna šteta.
Izvor: Danas
http://www.danas.rs/vesti/dijalog/slucaj_crna_reka.46.html?news_id=162081
Pa onda recite da batina nije iz raja izašla.
bigvlada
Advanced
heh, sada videh i ovo, nije batina nego lopata.
24/05/2009 19:59
SLUŽBENA BELEŠKA
Šta je iz raja izašlo?
Autor: Miloš Vasić
Lopata ili strpljenje? To sam hteo da vas pitam, jer sam se setio poslovice koju sam čuo od jednog mudrog čoveka iz Stoca i koja glasi: „Sabur (strpljenje) je iz dženeta (raja) izašao.“ Pa odatle i lepo žensko ime Sabira (strpljiva), ali i naše Trpko i hrvatsko Trpimir, mada su oba nešto izašla iz mode.
Šta je to, dakle, što se može postići lopatom, a ne može strpljenjem? Lečenje zavisnosti o heroinu? To sigurno ne. Dopuštam, sasvim politički nekorektno, da par vrućih šamara - pogotovo na javnom mestu - mogu da imaju terapeutski učinak kad baš ništa drugo ne pomaže, ali to su prilike retke i specifične.
Svi sada znamo isuviše dobro šta se to radilo godinama u toj „duhovnoj rehabilitaciji“ u Crnoj reci kod Raške. Neki su to znali i ranije, da ne kažem od početka, ali su ćutali. Ćutali su svako iz svog razloga: jedni jer su mislili, a misle i dan danas, da „to treba tući“; drugi jer nisu hteli da znaju, mada je o njihovoj deci reč; treći jer ih je bilo strah da kažu. Onima najvažnijima bio je najvažniji novac koji su porodice plaćale samo da ne gledaju svoju decu, a vi s njima radite šta znate.
Nisu sluge Božje iz te Crne Reke jedini, bez brige: po celom svetu mogu se naći „duhovni iscelitelji“ od heroinske zavisnosti, ali drugačijih, kako da kažemo, denominacija, onih koje Srpska pravoslavna crkva naziva „sektama“ i nad njima se odgovarajuće užasava. Mlate i oni, hvala na pitanju i bilo je onoliko skandala oko toga, pa čak i „pacijenata“ koji su od grdne „duhovnosti“ preminuli u Gospodu. Procenat „izlečenja“ od takve „terapije“ nije nam poznat.
Dublja je i mnogo duža ta priča, braćo moja i sestre u Hristu, nego što se to onom protojereju na motociklu čini. Ukratko, pomoć heroinskom zavisniku ima dve osnovne faze: prolazak kroz period apstinencije, uskraćivanja; a zatim ono najteže - čime ispuniti tu ogromnu rupu koja iza heroina (ali i alkohola!) ostaje u čoveku. Potrebno je nešto zaista veliko; samopoštovanje i uverenje u neku svoju svrhu na svetu, na primer; uvažavanje rada i svog poziva na svetu; ljubav, roditeljstvo; pa i vera, naravno, ako je prava, unutrašnja. Nešto mi se ne čini da je protojerej teške ruke u stanju da pravu veru utera u svoje „pacijente“ - pa makar i lopatom, a o ostalim vrednostima i da ne govorimo. Kad vidimo koga je zaposlio u svom „stacionaru“, kako ga Crkva od milja zove, stvari su jasnije: bivši ovi, bivši oni, što reče kolega Karanović iz „Vremena“ koji je celu aferu i otkrio javnosti, „nema tog bivšeg, a da ga tamo nećete naći“. Bitne su, međutim, pare - kao i obično. Tu je, naime, reč o jednom ugovornom odnosu čija se prava priroda iz razloga delikatnosti ne pominje, jer je sramotna. Porodice nemaju više ni snage, ni volje, ni ljubavi, ni strpljenja da se bore sa zavisnošću o heroinu svog deteta, jer to je strašno teško. Znanja pogotovo nemaju, a nudi im se naizgled lako rešenje: sveta matera Crkva uzeće - za određenu novčanu naknadu - na sebe problematično dete i „duhovnošću“ će ga „izlečiti“. Uloga lopate tu se nekako podrazumeva bez pominjanja - samo da neko drugi uzme na sebe njihovu muku.
Sada, kad je skandal pukao, dešavaju se neke zanimljive stvari: protojerej-bajker odmah je sazvao roditelje i „štićenike“ da sastave saopštenje u kome, naravno, podržavaju i protojereja i metode „lečenja“. Skoro pa da je cela priča ispala još jedan „napad na Srpsku pravoslavnu crkvu“. Crkva se, međutim, prekontala i oprala ruke od cele te priče, prepustivši je državnim vlastima da se bave. Samo im je još to falilo posle Pahomija, Ilariona i ostaloga. Državne su se vlasti odmah prenule: zaštitnik građana podneo je krivične prijave, Ministarstvo zdravlja poslalo je inspekciju, javnost se zgranula, političari su - osim nekih - pustili odgovarajuće zvukove. Stručnjaci su pokušali da objasne o čemu je reč i koliko je ta priča složena i duboka, ali plašimo se da je sve ostalo na nivou pukog skandala i senzacije. Problem je preveliki za ovo društvo, još uvek preveliki, plašimo se. Ovisnicima o heroinu i dalje će pomagati dobri i strpljivi ljudi, rezignirani ali i dalje strpljivi, svesni da političari i javnost o tome ne žele da znaju, jer problem je - ponavljam - prevelik, težak i bolan.
Ima tu još jedan detalj: kolega Karanović iz „Vremena“ kaže, a zna šta govori, da je heroin u Novom Pazaru (i Sandžaku uopšte) jevtiniji od marihuane. Dostupan je, kao što je dostupan svuda. Dostupan je jer je politička ekonomija heroina takva: potražnja je stalna i imperativna, a profitne su stope ogromne. Da nisu, ne bi heroin odigrao ovoliku ulogu u ovim našim ratovima; ne bi Državna bezbednost čuvala i pazila zaplenjeni heroin, prenosila ga s mesta na mesto kao mačka mačiće i trgovala njime; ne bi gangsteri kojima je heroin glavna delatnost bili tako bliski sa vlastima. Zbog tih profitnih stopa do dana današnjeg ne gone se čak ni oni za koje znamo da su policijski, pa i sudski, uglavljeni šverceri i trgovci heroinom - i to sa državne strane. Zato državu ne zanimaju ovisnici i njihovi izvori narkotika: oni su samo logički kraj tog lanca u kojemu se svi bogate, osim seljaka koji gaji mak negde u Afganistanu za male pare i uličnog džankija koji ga plaća velikim parama. Još živ džanki pada na teret prvo roditeljima, pa posle i drugima, uključujući i ove iz Crne Reke, pa neka se bave. Za mrtvog džankija ne brine se niko: spakuju ga u crnu vreću i slegnu ramenima. Pojaviće se novi da ga zameni, to je sigurno, promet neće trpeti, pa ni profit. Policija je umorna i rezignirana, a ima zaista važniji posao od mrtvog narkomana: da lovi žive trgovce i švercere.
Još živ ovisnik prepušten je onima kojima je stalo da mu pomognu. Porodica može koliko može, a zna malo. Ima, međutim, ljudi odanih i strpljivih - bez „duhovne“ lopate - koji hoće da pomognu. Oni su strpljivi, humani, vole to što rade i znaju kako se to radi, bez „duhovnog“ hohštapleraja i sakrivanja iza autoriteta Crkve. Da: prognoza nije najbolja, ali to je priroda heroinske zavisnosti i s tim se treba pomiriti. Ali, svaki sačuvani život, „skinut“ s heroina do daljnjega, pa koliko potraje, vredi toga napora i strpljenja.
Izvor: Danas
http://www.danas.rs/vesti/drustvo/sta_je_iz_raja_izaslo.55.html?news_id=161995
24/05/2009 19:59
SLUŽBENA BELEŠKA
Šta je iz raja izašlo?
Autor: Miloš Vasić
Lopata ili strpljenje? To sam hteo da vas pitam, jer sam se setio poslovice koju sam čuo od jednog mudrog čoveka iz Stoca i koja glasi: „Sabur (strpljenje) je iz dženeta (raja) izašao.“ Pa odatle i lepo žensko ime Sabira (strpljiva), ali i naše Trpko i hrvatsko Trpimir, mada su oba nešto izašla iz mode.
Šta je to, dakle, što se može postići lopatom, a ne može strpljenjem? Lečenje zavisnosti o heroinu? To sigurno ne. Dopuštam, sasvim politički nekorektno, da par vrućih šamara - pogotovo na javnom mestu - mogu da imaju terapeutski učinak kad baš ništa drugo ne pomaže, ali to su prilike retke i specifične.
Svi sada znamo isuviše dobro šta se to radilo godinama u toj „duhovnoj rehabilitaciji“ u Crnoj reci kod Raške. Neki su to znali i ranije, da ne kažem od početka, ali su ćutali. Ćutali su svako iz svog razloga: jedni jer su mislili, a misle i dan danas, da „to treba tući“; drugi jer nisu hteli da znaju, mada je o njihovoj deci reč; treći jer ih je bilo strah da kažu. Onima najvažnijima bio je najvažniji novac koji su porodice plaćale samo da ne gledaju svoju decu, a vi s njima radite šta znate.
Nisu sluge Božje iz te Crne Reke jedini, bez brige: po celom svetu mogu se naći „duhovni iscelitelji“ od heroinske zavisnosti, ali drugačijih, kako da kažemo, denominacija, onih koje Srpska pravoslavna crkva naziva „sektama“ i nad njima se odgovarajuće užasava. Mlate i oni, hvala na pitanju i bilo je onoliko skandala oko toga, pa čak i „pacijenata“ koji su od grdne „duhovnosti“ preminuli u Gospodu. Procenat „izlečenja“ od takve „terapije“ nije nam poznat.
Dublja je i mnogo duža ta priča, braćo moja i sestre u Hristu, nego što se to onom protojereju na motociklu čini. Ukratko, pomoć heroinskom zavisniku ima dve osnovne faze: prolazak kroz period apstinencije, uskraćivanja; a zatim ono najteže - čime ispuniti tu ogromnu rupu koja iza heroina (ali i alkohola!) ostaje u čoveku. Potrebno je nešto zaista veliko; samopoštovanje i uverenje u neku svoju svrhu na svetu, na primer; uvažavanje rada i svog poziva na svetu; ljubav, roditeljstvo; pa i vera, naravno, ako je prava, unutrašnja. Nešto mi se ne čini da je protojerej teške ruke u stanju da pravu veru utera u svoje „pacijente“ - pa makar i lopatom, a o ostalim vrednostima i da ne govorimo. Kad vidimo koga je zaposlio u svom „stacionaru“, kako ga Crkva od milja zove, stvari su jasnije: bivši ovi, bivši oni, što reče kolega Karanović iz „Vremena“ koji je celu aferu i otkrio javnosti, „nema tog bivšeg, a da ga tamo nećete naći“. Bitne su, međutim, pare - kao i obično. Tu je, naime, reč o jednom ugovornom odnosu čija se prava priroda iz razloga delikatnosti ne pominje, jer je sramotna. Porodice nemaju više ni snage, ni volje, ni ljubavi, ni strpljenja da se bore sa zavisnošću o heroinu svog deteta, jer to je strašno teško. Znanja pogotovo nemaju, a nudi im se naizgled lako rešenje: sveta matera Crkva uzeće - za određenu novčanu naknadu - na sebe problematično dete i „duhovnošću“ će ga „izlečiti“. Uloga lopate tu se nekako podrazumeva bez pominjanja - samo da neko drugi uzme na sebe njihovu muku.
Sada, kad je skandal pukao, dešavaju se neke zanimljive stvari: protojerej-bajker odmah je sazvao roditelje i „štićenike“ da sastave saopštenje u kome, naravno, podržavaju i protojereja i metode „lečenja“. Skoro pa da je cela priča ispala još jedan „napad na Srpsku pravoslavnu crkvu“. Crkva se, međutim, prekontala i oprala ruke od cele te priče, prepustivši je državnim vlastima da se bave. Samo im je još to falilo posle Pahomija, Ilariona i ostaloga. Državne su se vlasti odmah prenule: zaštitnik građana podneo je krivične prijave, Ministarstvo zdravlja poslalo je inspekciju, javnost se zgranula, političari su - osim nekih - pustili odgovarajuće zvukove. Stručnjaci su pokušali da objasne o čemu je reč i koliko je ta priča složena i duboka, ali plašimo se da je sve ostalo na nivou pukog skandala i senzacije. Problem je preveliki za ovo društvo, još uvek preveliki, plašimo se. Ovisnicima o heroinu i dalje će pomagati dobri i strpljivi ljudi, rezignirani ali i dalje strpljivi, svesni da političari i javnost o tome ne žele da znaju, jer problem je - ponavljam - prevelik, težak i bolan.
Ima tu još jedan detalj: kolega Karanović iz „Vremena“ kaže, a zna šta govori, da je heroin u Novom Pazaru (i Sandžaku uopšte) jevtiniji od marihuane. Dostupan je, kao što je dostupan svuda. Dostupan je jer je politička ekonomija heroina takva: potražnja je stalna i imperativna, a profitne su stope ogromne. Da nisu, ne bi heroin odigrao ovoliku ulogu u ovim našim ratovima; ne bi Državna bezbednost čuvala i pazila zaplenjeni heroin, prenosila ga s mesta na mesto kao mačka mačiće i trgovala njime; ne bi gangsteri kojima je heroin glavna delatnost bili tako bliski sa vlastima. Zbog tih profitnih stopa do dana današnjeg ne gone se čak ni oni za koje znamo da su policijski, pa i sudski, uglavljeni šverceri i trgovci heroinom - i to sa državne strane. Zato državu ne zanimaju ovisnici i njihovi izvori narkotika: oni su samo logički kraj tog lanca u kojemu se svi bogate, osim seljaka koji gaji mak negde u Afganistanu za male pare i uličnog džankija koji ga plaća velikim parama. Još živ džanki pada na teret prvo roditeljima, pa posle i drugima, uključujući i ove iz Crne Reke, pa neka se bave. Za mrtvog džankija ne brine se niko: spakuju ga u crnu vreću i slegnu ramenima. Pojaviće se novi da ga zameni, to je sigurno, promet neće trpeti, pa ni profit. Policija je umorna i rezignirana, a ima zaista važniji posao od mrtvog narkomana: da lovi žive trgovce i švercere.
Još živ ovisnik prepušten je onima kojima je stalo da mu pomognu. Porodica može koliko može, a zna malo. Ima, međutim, ljudi odanih i strpljivih - bez „duhovne“ lopate - koji hoće da pomognu. Oni su strpljivi, humani, vole to što rade i znaju kako se to radi, bez „duhovnog“ hohštapleraja i sakrivanja iza autoriteta Crkve. Da: prognoza nije najbolja, ali to je priroda heroinske zavisnosti i s tim se treba pomiriti. Ali, svaki sačuvani život, „skinut“ s heroina do daljnjega, pa koliko potraje, vredi toga napora i strpljenja.
Izvor: Danas
http://www.danas.rs/vesti/drustvo/sta_je_iz_raja_izaslo.55.html?news_id=161995
bigvlada
Advanced
Nepoželjna kritika religije
DRUŠTVOSLOVLJE
Autor: Aleksej Kišjuhas
Drugog novembra 2004. godine, na ulicama Amsterdama i po sunčanom danu, brutalno je ubijen režiser Teo Van Gog. Ovaj čukun-unuk i imenjak Vinsentovog brata bio je harizmatični i slobodoumni, ali i kontroverzni i posve nezgodni umetnik i društveni radnik. U svojim filmovima, pištolje je stavljao u ženske genitalije, a mačiće u veš mašinu pod centrifugom.
Oglasite se na www.danas.rs
Strastveno je pušio, pio, te konzumirao narkotike. Svesno je objavljivao politički izuzetno nekorektne kolumne, branio nuklearno naoružanje, američku invaziju na Irak, i uopšte sve na šta se fini ljudi mršte. Drugim rečima, bio je profesionalni provokator, ali i gorljivi branilac slobode govora i slobode štampe. Glave i oštrog jezika mu je, međutim, došlo to što je bio ateista spreman da priča o tome. Ubijen je zato što je kritikovao religiju.
U svom poslednjem filmu, „Potčinjavanje: Prvi deo“ (2004), koji čine četiri scene u 11 minuta, Teo Van Gog je želeo pokazati kako islam može biti upotrebljen za opravdavanje nasilja nad ženama. Likovi u filmu su zlostavljane žene, a na njihovom nagom telu režiser Van Gog naslikao je stihove iz Kurana. Uzgred, film je napisala vatrena ateistkinja Ajan Hirsi Ali, koja je od ugovorenog braka pobegla iz Somalije u Holandiju i vremenom postala poslanica u holandskom parlamentu. Film je 2004. godine prikazan na holandskoj televiziji. Ubrzo posle, Teo Van Gog je ubijen na ulici, dok je, amsterdamski uobičajeno, vozio bicikl. Njegov 27-godišnji ubica, Muhamed Bujeri, ispalio je osam metaka u Van Goga, nožem mu prerezao grkljan, i dva noža ostavio zabodena u njegovim grudima. Tokom dana, usred gužve. Zašto? Odgovor ne treba daleko tražiti: ubica ga je napisao u pismu takođe zabodenom u telo Tea Van Goga. Ubijen je zato što je bio nevernik koji je kritikovao religiju. Njegov ubica Bujeri na sudu izjavljuje da je to učinio braneći islam, i da bi to uradio opet.
Pa ipak, sa naopakim idejama koje stoje iza ovog groznog ubistva slažu se - Ujedinjene nacije. Naime, Savet Ujedinjenih nacija za ljudska prava je u martu ove godine usvojio rezoluciju koja „klevetu religije“ naziva kršenjem ljudskih prava. Ovu rezoluciju, pod geslom „borbe protiv klevete religija“ promoviše Organizacija islamske konferencije sa ciljem da kritiku religije podvede pod zločin koji ima zaslužiti sankciju. Klevetati ili kritikovati religiju proglašeno je nepoželjnim, nazadnim i za iskorenjivanje spremnim. Sve u ružičastom celofanu ljudskih prava. Da li to znači da je radikalni klevetnik religije Teo Van Gog zaslužio metak? Ili, civilizovanije, zatvorsku ćeliju? Društveno koristan rad? Milionsku novčanu kaznu možda? Prinudne časove veronauke barem? A da je Muhamed Bujeri, iako prekoračivši ovlašćenja, zapravo ustao u odbranu ljudskih prava?
Ovaj događaj je duboko potresao holandsku javnost i društvo. I tektonske ploče holandske tolerancije i multikulturalnosti pomerio udesno. Rezultat je jačanje konzervativne politike u zemlji koja je evropski simbol individualnih sloboda, i društvu u kojem se relativno slobodno osećaju i homoseksualci, i konzumenti lakih droga, i dame koje svoju ljubav naplaćuju u gotovini i odmah. I koji je motiv tako sjajnih dijaloga, poput razgovora Tarantinovih junaka Džulsa Vinfilda i Vinsenta Vege u „Petparačkim pričama“ iz 1994. godine. Nažalost, danas mnogi holandski građani sve češće preispituju ovo nasleđe ličnih sloboda i tolerancije svega i svačega, a političari ih u tome prate. Ili obrnuto. Iako današnji turistički sinonimi za Amsterdam, poput kofi-šopova i neonki crvene boje, nisu nevažni, ulog u konzervativnoj reakciji na Van Gogovo ubistvo je mnogo važniji. A ime mu je: pravo na kritiku religije. Bilo zbog straha od verskog fundamentalizma, bilo zbog pogrešno protumačene verske tolerancije, kritika religije sve češće postaje politički nekorektna. Teo Van Gog je to znao i bolno osetio, a Ujedinjene nacije prepoznale i ozvaničile.
Kritika religije je izuzetno važno nasleđe holandskog društva. Naime, najveći evropski filozofi i društveni teoretičari, kada su pisali nešto protiv sopstvene države i crkve, svoja dela su objavljivali u Holandiji, tokom njenog „zlatnog“ perioda (16. i 17. vek). Rene Dekart je najznačajniji deo svog radnog života, oprezno razumno i razumno oprezno, proveo u Holandiji. Tomas Hobs je svoje knjige takođe objavljivao u Holandiji. Džon Lok je u Holandiji našao skrovište tokom petogodišnje konzervativne reakcije u Engleskoj. Tomas Mor je, nešto ranije, svoju „Utopiju“ pisao u domu Erazma Roterdamskog. Doduše, Baruhu Spinozi je bilo nešto teže, ali bi u drugim državama završio poput Tea Van Goga. Holandija je bila društvo slobode filozofske misli, i društvo bez progona jeretika. Najveći evropski filozofi liberalizma živeli su u Engleskoj i Francuskoj, ali je Holandija bila dom za njihove ideje. Drugim rečima, istorija filozofije i socijalnih teorija bila bi posve drugačija i posve siromašnija da nije bilo ove oaze slobode. I zato, Evropa bi trebalo da se podseti, a ne da odustane, od svoje ponosne i hrabre prosvetiteljske, slobodoumne, sekularne i antiklerikalne tradicije koja je gorela po njenim marginama. Tolerancija kritike religije u jednom društvu čovečanstvu je podarila dela Dekarta, Hobsa, Loka, Spinoze i drugih. A ova su dela večno zadužila čovečanstvo: od naučnog i materijalističkog pogleda na svet do liberalne demokratije. I zato, kada Holanđani počnu da preispituju sopstvenu slobodoumnost, svi treba da se zabrinemo.
Izvor: Danas
http://www.danas.rs/vesti/dijalog/nepozeljna_kritika_religije.46.html?news_id=170897
Ovo je jako, jako loše. Srednjeročno gledano dobićemo institucionalnu panreligijsku inkviziciju na planetarnom nivou. Dakle, ako nekome ukažete na to da to u šta veruje ne postoji (niti može da dokaže da je postojalo) u budućnosti bi mogli da popijete i zatvor zbog kršenja ljudskih prava.
DRUŠTVOSLOVLJE
Autor: Aleksej Kišjuhas
Drugog novembra 2004. godine, na ulicama Amsterdama i po sunčanom danu, brutalno je ubijen režiser Teo Van Gog. Ovaj čukun-unuk i imenjak Vinsentovog brata bio je harizmatični i slobodoumni, ali i kontroverzni i posve nezgodni umetnik i društveni radnik. U svojim filmovima, pištolje je stavljao u ženske genitalije, a mačiće u veš mašinu pod centrifugom.
Oglasite se na www.danas.rs
Strastveno je pušio, pio, te konzumirao narkotike. Svesno je objavljivao politički izuzetno nekorektne kolumne, branio nuklearno naoružanje, američku invaziju na Irak, i uopšte sve na šta se fini ljudi mršte. Drugim rečima, bio je profesionalni provokator, ali i gorljivi branilac slobode govora i slobode štampe. Glave i oštrog jezika mu je, međutim, došlo to što je bio ateista spreman da priča o tome. Ubijen je zato što je kritikovao religiju.
U svom poslednjem filmu, „Potčinjavanje: Prvi deo“ (2004), koji čine četiri scene u 11 minuta, Teo Van Gog je želeo pokazati kako islam može biti upotrebljen za opravdavanje nasilja nad ženama. Likovi u filmu su zlostavljane žene, a na njihovom nagom telu režiser Van Gog naslikao je stihove iz Kurana. Uzgred, film je napisala vatrena ateistkinja Ajan Hirsi Ali, koja je od ugovorenog braka pobegla iz Somalije u Holandiju i vremenom postala poslanica u holandskom parlamentu. Film je 2004. godine prikazan na holandskoj televiziji. Ubrzo posle, Teo Van Gog je ubijen na ulici, dok je, amsterdamski uobičajeno, vozio bicikl. Njegov 27-godišnji ubica, Muhamed Bujeri, ispalio je osam metaka u Van Goga, nožem mu prerezao grkljan, i dva noža ostavio zabodena u njegovim grudima. Tokom dana, usred gužve. Zašto? Odgovor ne treba daleko tražiti: ubica ga je napisao u pismu takođe zabodenom u telo Tea Van Goga. Ubijen je zato što je bio nevernik koji je kritikovao religiju. Njegov ubica Bujeri na sudu izjavljuje da je to učinio braneći islam, i da bi to uradio opet.
Pa ipak, sa naopakim idejama koje stoje iza ovog groznog ubistva slažu se - Ujedinjene nacije. Naime, Savet Ujedinjenih nacija za ljudska prava je u martu ove godine usvojio rezoluciju koja „klevetu religije“ naziva kršenjem ljudskih prava. Ovu rezoluciju, pod geslom „borbe protiv klevete religija“ promoviše Organizacija islamske konferencije sa ciljem da kritiku religije podvede pod zločin koji ima zaslužiti sankciju. Klevetati ili kritikovati religiju proglašeno je nepoželjnim, nazadnim i za iskorenjivanje spremnim. Sve u ružičastom celofanu ljudskih prava. Da li to znači da je radikalni klevetnik religije Teo Van Gog zaslužio metak? Ili, civilizovanije, zatvorsku ćeliju? Društveno koristan rad? Milionsku novčanu kaznu možda? Prinudne časove veronauke barem? A da je Muhamed Bujeri, iako prekoračivši ovlašćenja, zapravo ustao u odbranu ljudskih prava?
Ovaj događaj je duboko potresao holandsku javnost i društvo. I tektonske ploče holandske tolerancije i multikulturalnosti pomerio udesno. Rezultat je jačanje konzervativne politike u zemlji koja je evropski simbol individualnih sloboda, i društvu u kojem se relativno slobodno osećaju i homoseksualci, i konzumenti lakih droga, i dame koje svoju ljubav naplaćuju u gotovini i odmah. I koji je motiv tako sjajnih dijaloga, poput razgovora Tarantinovih junaka Džulsa Vinfilda i Vinsenta Vege u „Petparačkim pričama“ iz 1994. godine. Nažalost, danas mnogi holandski građani sve češće preispituju ovo nasleđe ličnih sloboda i tolerancije svega i svačega, a političari ih u tome prate. Ili obrnuto. Iako današnji turistički sinonimi za Amsterdam, poput kofi-šopova i neonki crvene boje, nisu nevažni, ulog u konzervativnoj reakciji na Van Gogovo ubistvo je mnogo važniji. A ime mu je: pravo na kritiku religije. Bilo zbog straha od verskog fundamentalizma, bilo zbog pogrešno protumačene verske tolerancije, kritika religije sve češće postaje politički nekorektna. Teo Van Gog je to znao i bolno osetio, a Ujedinjene nacije prepoznale i ozvaničile.
Kritika religije je izuzetno važno nasleđe holandskog društva. Naime, najveći evropski filozofi i društveni teoretičari, kada su pisali nešto protiv sopstvene države i crkve, svoja dela su objavljivali u Holandiji, tokom njenog „zlatnog“ perioda (16. i 17. vek). Rene Dekart je najznačajniji deo svog radnog života, oprezno razumno i razumno oprezno, proveo u Holandiji. Tomas Hobs je svoje knjige takođe objavljivao u Holandiji. Džon Lok je u Holandiji našao skrovište tokom petogodišnje konzervativne reakcije u Engleskoj. Tomas Mor je, nešto ranije, svoju „Utopiju“ pisao u domu Erazma Roterdamskog. Doduše, Baruhu Spinozi je bilo nešto teže, ali bi u drugim državama završio poput Tea Van Goga. Holandija je bila društvo slobode filozofske misli, i društvo bez progona jeretika. Najveći evropski filozofi liberalizma živeli su u Engleskoj i Francuskoj, ali je Holandija bila dom za njihove ideje. Drugim rečima, istorija filozofije i socijalnih teorija bila bi posve drugačija i posve siromašnija da nije bilo ove oaze slobode. I zato, Evropa bi trebalo da se podseti, a ne da odustane, od svoje ponosne i hrabre prosvetiteljske, slobodoumne, sekularne i antiklerikalne tradicije koja je gorela po njenim marginama. Tolerancija kritike religije u jednom društvu čovečanstvu je podarila dela Dekarta, Hobsa, Loka, Spinoze i drugih. A ova su dela večno zadužila čovečanstvo: od naučnog i materijalističkog pogleda na svet do liberalne demokratije. I zato, kada Holanđani počnu da preispituju sopstvenu slobodoumnost, svi treba da se zabrinemo.
Izvor: Danas
http://www.danas.rs/vesti/dijalog/nepozeljna_kritika_religije.46.html?news_id=170897
Ovo je jako, jako loše. Srednjeročno gledano dobićemo institucionalnu panreligijsku inkviziciju na planetarnom nivou. Dakle, ako nekome ukažete na to da to u šta veruje ne postoji (niti može da dokaže da je postojalo) u budućnosti bi mogli da popijete i zatvor zbog kršenja ljudskih prava.
bigvlada
Advanced
03/09/2009 | Li Heris
Projekt zajednice a ne pojedinca
Autor: Li Heris
Odgovor leži u onom što Endru Bostom zove „istorijski jedinstvenom institucijom džihada“ – institucijom koju njegova fascinantna i provokativna knjiga ispituje iz više različitih perspektiva. Prateći razvoj koncepta džihada od njegovih početaka u Kuranu, Bostom posvećuje stotine stranica svoje knjige antologiji različitih muslimanskih komentatora, od Ibn Abi Zaid al Kajravanija u X veku, preko Ibn-Halduna i Al-Gazalija, do Saida Kutba u XX stoleću.
Puštajući ove muslimanske mislioce i učenjake da govore sopstvenim rečima, Bostom izvan svake sumnje može dokazati da istorijska institucija džihada nije značila ličnu i pojedinačnu borbu protiv zla ili nenasilno sprovođenje nekog pravednog cilja, kao što neki danas tvrde, već kolektivnu i nasilnu borbu čitave muslimanske zajednice protiv autsajdera koji nisu bili muslimani. Džihad je, drugim rečima, bio projekt čitave zajednice, a ne nekog pojedinca.
Ali kakva je vrsta kolektivne borbe bio islamski džihad?
E. V. Lejn, u svojoj knjizi Moderni Egipćani, objašnjava da je nekad mislio da je džihad bio čisti agresivni rat, ali da je nakon razmatranja tog pitanja s jednim lokalnim muslimanskim učenjakom ubedio sebe da je džihad značio ono što smo mi na Zapadu, od vremena svetog Tome Akvinskog, nazivali pravednim ratom. Zanimljivo je da u jednom od najubedljivijih eseja u Bostomovoj knjizi francuski naučnik Žak Elil obrazlaže da je u stvari srednjovekovni koncept pravednog rata kao takav izveden iz islamskog shvatanja džihada i da su krstaški ratovi jednostavno bili džihad koji su hrišćani vodili protiv svojih nevernika, to jest, muslimana. Za Elila, međutim, i pravedni ratovi i krstaški ratovi bili su podjednako izdaja prave hrišćanske etike, koja je zahtevala potpuno odbacivanje bilo kojeg oblika nasilja, uključujući nasilje takozvanih pravednih ratova.
No, da li je islamski džihad bio ono isto što su srednjovekovni i potonji evropski mislioci smatrali pravednim ratom?
Bostomova knjiga i tu potpuno odbacuje predstavu da je džihad samo rat u smislu koji priznaju sve evropske nacije. Islamski džihad je, od svog početka, odbijao da prizna zakonitost bilo kojeg statusa kvo, osim onog što je ostvaren u Dar el-Islamu, ili u carstvu mira. Izvan carstva mira postojalo je samo carstvo rata, to jest, zakon džungle, a tu se nijedan entitet nije mogao nadati da bude tretiran kao predstavnik legitimnog poretka, iz jednostavnog razloga što nijedan poredak koji se nije zasnivao na islamskom zakonu u očima muslimana nikad nije mogao biti priznat kao legitiman. Baš kao što su francuski revlucionari odbijali da priznaju legitimitet evropskog statusa kvo u njihovo vreme i pozivali narode Evrope da zbace svoje ancien režime kako bi svoje kulture transformisali u replike Francuske, tako su i muslimanski džihadisti odbijali da priznaju zakonitost bilo kojeg političkog statusa kvo što su ga uspostavili nevernici i pozivali ih, nevernike, da pređu na islam i priključe se muslimanskom carstvu mira – jedinom statusu kvo koji može biti zaista pravi, pošto su svi ljudi rođeni sa svrhom da žive kao muslimani.
Koncept džihada, stoga, odbacuje raširenu paradigmu o „sukobu civilizacija“ koja se često koristi da opiše konflikt između islama i Zapada. U modelu sukoba civilizacija svaki će igrač pokušavati da poboljša svoj položaj u okviru nekog određenog poretka, ali nijedan neće nastojati da poruši i ukine taj okvir. Neka će nacija povesti rat protiv druge da bi ostvarila izvesne političke ciljeve koji se ne mogu postići na drugi način, kao što je tvrdio Klauzevic. Ali nijedna nacija ne samo da neće krenuti putem potpunog pokoravanja druge nacije, već ni putem transformisanja njene kulture u sopstvenu repliku. A upravo je to cilj džihada – uništiti status kvo onih koji su izvan carstva islama, da bi stvorili proširivanje tog carstva – carstva u kojem će muslimanska kultura potpuno transformisati stare kulturne tradicije, kao što se događalo u više navrata tokom perioda muslimanske ekspanzije. Jer, to je još jedna jedinstvena odlika džihada: Islam nije osvajao teritorije da stvori neko kolonijalno carstvo, već da proširi svoje carstvo u čovečanstvu.
Carstva, po samoj svojoj prirodi, zahtevaju visoki stepen tolerancije razlika. Od potčinjenog stanovništva se očekuju poslušnost i mir, a ne nemiri i pobuna. Otuda, savršeno je smisleno da bi na vrhuncu islamskih imperija njihovi vladari promišljeno i politički mudro tolerisali različite narode i kulture kojima su vladali – baš kao što su to radili Rimljani vekovima pre njih i kao što će raditi Britanci stolećima posle njih. Ali, ako su oni što su upravljali islamskim imperijama i mogli želeti da zasnuju normalno carstvo, izgrađeno na jasnoj razlici između vladalaca i lokalnih žitelja, jedinstvena institucija džihada delovala je protiv prirodne multikulturne tolerancije koju su mudro usvojila praktično sva druga velika carstva. Da je džihad bio samo zamišljen da pokori ljude kako bi ih pretvorio u robove i podanike koji plaćaju danak, u njemu onda ne bi bilo ničeg osobenog. Ali svrha džihada nije bila samo osvajanje – bila je preobraćanje. Njegov cilj nije bio da vlada nad multikulturnim carstvom, već da stvori samo jednu jednobraznu kulturu pod islamom, a u izvršavanju te misije džihad je bio zadivljujuće uspešan. Kad bi islamska kultura jednom prevladala, nijedan strani kulturni uticaj praktično nije mogao da postigne napredak protiv nje – i tu opet možemo videti koliko se ona duboko razlikuje od onih prolaznih vojnih osvajanja što zauzimaju teritoriju, ali ne mogu da osvoje srca i duše onih koji su pokoreni.
Izvor: Danas
http://www.danas.rs/vesti/feljton/projekt_zajednice_a_ne_pojedinca.24.html?news_id=170973
Projekt zajednice a ne pojedinca
Autor: Li Heris
Odgovor leži u onom što Endru Bostom zove „istorijski jedinstvenom institucijom džihada“ – institucijom koju njegova fascinantna i provokativna knjiga ispituje iz više različitih perspektiva. Prateći razvoj koncepta džihada od njegovih početaka u Kuranu, Bostom posvećuje stotine stranica svoje knjige antologiji različitih muslimanskih komentatora, od Ibn Abi Zaid al Kajravanija u X veku, preko Ibn-Halduna i Al-Gazalija, do Saida Kutba u XX stoleću.
Puštajući ove muslimanske mislioce i učenjake da govore sopstvenim rečima, Bostom izvan svake sumnje može dokazati da istorijska institucija džihada nije značila ličnu i pojedinačnu borbu protiv zla ili nenasilno sprovođenje nekog pravednog cilja, kao što neki danas tvrde, već kolektivnu i nasilnu borbu čitave muslimanske zajednice protiv autsajdera koji nisu bili muslimani. Džihad je, drugim rečima, bio projekt čitave zajednice, a ne nekog pojedinca.
Ali kakva je vrsta kolektivne borbe bio islamski džihad?
E. V. Lejn, u svojoj knjizi Moderni Egipćani, objašnjava da je nekad mislio da je džihad bio čisti agresivni rat, ali da je nakon razmatranja tog pitanja s jednim lokalnim muslimanskim učenjakom ubedio sebe da je džihad značio ono što smo mi na Zapadu, od vremena svetog Tome Akvinskog, nazivali pravednim ratom. Zanimljivo je da u jednom od najubedljivijih eseja u Bostomovoj knjizi francuski naučnik Žak Elil obrazlaže da je u stvari srednjovekovni koncept pravednog rata kao takav izveden iz islamskog shvatanja džihada i da su krstaški ratovi jednostavno bili džihad koji su hrišćani vodili protiv svojih nevernika, to jest, muslimana. Za Elila, međutim, i pravedni ratovi i krstaški ratovi bili su podjednako izdaja prave hrišćanske etike, koja je zahtevala potpuno odbacivanje bilo kojeg oblika nasilja, uključujući nasilje takozvanih pravednih ratova.
No, da li je islamski džihad bio ono isto što su srednjovekovni i potonji evropski mislioci smatrali pravednim ratom?
Bostomova knjiga i tu potpuno odbacuje predstavu da je džihad samo rat u smislu koji priznaju sve evropske nacije. Islamski džihad je, od svog početka, odbijao da prizna zakonitost bilo kojeg statusa kvo, osim onog što je ostvaren u Dar el-Islamu, ili u carstvu mira. Izvan carstva mira postojalo je samo carstvo rata, to jest, zakon džungle, a tu se nijedan entitet nije mogao nadati da bude tretiran kao predstavnik legitimnog poretka, iz jednostavnog razloga što nijedan poredak koji se nije zasnivao na islamskom zakonu u očima muslimana nikad nije mogao biti priznat kao legitiman. Baš kao što su francuski revlucionari odbijali da priznaju legitimitet evropskog statusa kvo u njihovo vreme i pozivali narode Evrope da zbace svoje ancien režime kako bi svoje kulture transformisali u replike Francuske, tako su i muslimanski džihadisti odbijali da priznaju zakonitost bilo kojeg političkog statusa kvo što su ga uspostavili nevernici i pozivali ih, nevernike, da pređu na islam i priključe se muslimanskom carstvu mira – jedinom statusu kvo koji može biti zaista pravi, pošto su svi ljudi rođeni sa svrhom da žive kao muslimani.
Koncept džihada, stoga, odbacuje raširenu paradigmu o „sukobu civilizacija“ koja se često koristi da opiše konflikt između islama i Zapada. U modelu sukoba civilizacija svaki će igrač pokušavati da poboljša svoj položaj u okviru nekog određenog poretka, ali nijedan neće nastojati da poruši i ukine taj okvir. Neka će nacija povesti rat protiv druge da bi ostvarila izvesne političke ciljeve koji se ne mogu postići na drugi način, kao što je tvrdio Klauzevic. Ali nijedna nacija ne samo da neće krenuti putem potpunog pokoravanja druge nacije, već ni putem transformisanja njene kulture u sopstvenu repliku. A upravo je to cilj džihada – uništiti status kvo onih koji su izvan carstva islama, da bi stvorili proširivanje tog carstva – carstva u kojem će muslimanska kultura potpuno transformisati stare kulturne tradicije, kao što se događalo u više navrata tokom perioda muslimanske ekspanzije. Jer, to je još jedna jedinstvena odlika džihada: Islam nije osvajao teritorije da stvori neko kolonijalno carstvo, već da proširi svoje carstvo u čovečanstvu.
Carstva, po samoj svojoj prirodi, zahtevaju visoki stepen tolerancije razlika. Od potčinjenog stanovništva se očekuju poslušnost i mir, a ne nemiri i pobuna. Otuda, savršeno je smisleno da bi na vrhuncu islamskih imperija njihovi vladari promišljeno i politički mudro tolerisali različite narode i kulture kojima su vladali – baš kao što su to radili Rimljani vekovima pre njih i kao što će raditi Britanci stolećima posle njih. Ali, ako su oni što su upravljali islamskim imperijama i mogli želeti da zasnuju normalno carstvo, izgrađeno na jasnoj razlici između vladalaca i lokalnih žitelja, jedinstvena institucija džihada delovala je protiv prirodne multikulturne tolerancije koju su mudro usvojila praktično sva druga velika carstva. Da je džihad bio samo zamišljen da pokori ljude kako bi ih pretvorio u robove i podanike koji plaćaju danak, u njemu onda ne bi bilo ničeg osobenog. Ali svrha džihada nije bila samo osvajanje – bila je preobraćanje. Njegov cilj nije bio da vlada nad multikulturnim carstvom, već da stvori samo jednu jednobraznu kulturu pod islamom, a u izvršavanju te misije džihad je bio zadivljujuće uspešan. Kad bi islamska kultura jednom prevladala, nijedan strani kulturni uticaj praktično nije mogao da postigne napredak protiv nje – i tu opet možemo videti koliko se ona duboko razlikuje od onih prolaznih vojnih osvajanja što zauzimaju teritoriju, ali ne mogu da osvoje srca i duše onih koji su pokoreni.
Izvor: Danas
http://www.danas.rs/vesti/feljton/projekt_zajednice_a_ne_pojedinca.24.html?news_id=170973
jovanovm
Advanced
Loš tekst, knjigu nisam pročitao... Dar ul-Islam = Carstvo mira? ... Koja glupost. NIti je lepo ispitan koncept pravednog rata (prva aluzija, na akcije NATO Milosrdni anđeo i Iračka sloboda uopšte nije ispitana, što je veoma tužno)... niti je lepo objavljena debata između različitih islamskih civilizacija o tome šta je ustvari džihad.