Zanimljiv tekst.. Kako ide ona Nojmolerova?
Prvo su došli po komuniste,
a ja se nisam pobunio jer nisam bio komunista.
Zatim su došli po Jevreje,
a ja se nisam pobunio jer nisam bio Jevrejin.
Zatim su došli po sindikalce,
a ja se nisam pobunio jer nisam bio sindikalac.
Zatim su došli po katolike,
a ja se nisam pobunio jer sam bio protestant.
Zatim su došli po mene,
ali tada više nikoga nije bilo da se pobuni.
Otvoreno pismo Rabinu Isaku
Jovan Byford
16.03.2009.
Poštovani gospodine Rabine,
Nedavno sam bio u prilici da pogledam snimak Vašeg gostovanja u emisiji “Da, možda, ne”, emitovanoj na Radio televiziji Srbije, u sredu, jedanestog marta 2009. Tema emisije, u kojoj su pored Vas učestvovali vladika Irinej Bulović, nadbiskup Stanislav Hočevar i muftija Muhamed Jusufspahić, bila je odluka vlade Srbije da na zahtev predstavnika "tradicionalnih" verskih zajednica iz skupštinske procedure povuče predlog Zakona o zabrani diskriminacije. Javne kritike tog postupka (od značajanog dela javnog mnjenja u Srbiji ocenjenog kao pokušaj ugrožavanja prinicipa sekularne države) najvećim delom su upućivane Srpskoj pravoslavnoj crkvi. Što je razumljivo, s obzirom da je ona kao najbrojnija i najuticajnija verska zajednica u zemlji sigurno bila i glavni inicijator zahteva za povlačenje antidiskriminacionog zakona. To potvrđuje i činjenica da je vladika Irinej Bulović bio taj koji je veče pre slanja zakona u skupštinsku proceduru, interevenisao kod predstavnika Vlade i izdejstvovao njegovu "doradu". Mala je verovatnoća da bi zakon bio povučen sa takvom ekspeditivnošću da je u Vladu Srbije poziv stigao od Vas ili gospode Hočevara i Jusufspahića. Stoga je “zasluga” Srpske pravoslavne crkve da ovaj zakon osporavanjem dođe u žižu javnosti svakako najveća. Ali, time što su učesnici emisije "Da, možda, ne" RTS-a, ovu inicijativu javnosti nedvosmisleno prikazali kao jednistven front, smatram da je neophodno da i predstavnici manjinskih verskih zajednica koje su Srpsku pravoslavnu crkvu podržali u najnovijoj inicijativi, preuzmu deo odgovornosti i shodno tome budu ravnopravno izloženi kritici javnosti.
Ono što me je podstaklo da se obratim upravo Vama jeste to što se, kao što Vam je poznato, već skoro deset godina, kroz naučni rad, bavim pitanjima vezanim za položaj jevrejske zajednice u Srbiji, uključujući i probleme i iskušenja sa kojima se ona suočava. Tu pre svega mislim na kontinuirano prisustvo antisemitizma u srpskom društvu, i činjenicu da je jevrejska zajednica žrtva duboko uvreženih predrasuda, nerazumevanja, kleveta i govora mržnje. Upravo zato me je iznenadilo, a pomalo i razočaralo, Vaše učešće u povlačenju jednog zakona koji, kao što njegov naziv govori, ima za cilj sprečavanje upravo ovakvih pojava, usmerenih, u ovom konkretnom slučaju, prema jednoj drugoj manjini.
Najpre bih želeo da Vam skrenem pažnju na propust koji ste napravili prilikom gostovanja u emisiji “Da, možda, ne”. Od samog početka celog slučaja sa povlačenjem Zakona o sprečavanju diskriminacije, bilo je jasno da je u srži ove zajedničke akcije "tradicionalnih" verskih zajednica protivljenje izričitoj zabrani diskriminacije bazirane na seksualnoj orijentaciji koju ovaj zakon predviđa. Kod predstavnika "tradicionalnih" vera javila se bojazan da su pojedini članovi ovog zakona u koliziji sa njihovim dogmatskim stavovima po kojima se seksualnost (ili bar njeno "javno ispoljavanje", ma šta to značilo) odobrava izključivo u "tradicionalnom", heteroseksualnom obliku, kroz odnos muskarca i žene u okviru od verskih institucija sankcionisane bračne veze. Na samom početku emisije, Vi ste čak citirali Treću knjigu Mojsijevu, gde se za homoseksualni odnos među muškarcima kaže da je "gadan Gospodu". Iz načina na koji ste izneli ovaj citat dalo bi se zaključiti da je homoseksualnost u suprotnosti sa osnovnim načelima judaizma. Ovo je kod gledalaca emisije moglo proizvesti utisak da religija koju propovedate, baš kao i pravoslavno hrišćanstvo, katoličanstvo ili islam, ima veoma rigidan stav prema homoseksualnosti i da ga tretira kao "greh" ili "bolest". Smatram, međutim, da je gledaocima javnog servisa svakako trebalo skrenuti pažnju na činjenicu da judaizam zapravo nije monolitna religija, i da u okviru njenih različitih oblika i pravaca postoje, izmedu ostalog i različita mišljenja po pitanju istopolnih veza i braka gej i lezbejskih parova. Naime, strogi zakoni i stavovi koje ste izneli u emisiji, ograničeni su na ortodoksnu i konzervativnu struju u judaizmu, mada i u okviru njih danas nalazimo nesuglasje po pitanju odnosa prema istopolnim vezama. Nasuprot njima, već stotinak godina postoji veoma aktivna reformistička, liberalna struja koja danas okuplja oko 1.200 sinagoga i gotovo dva miliona članova širom sveta. Reformisti, koji nastoje da jevrejsku veru i tradiciju prilagode savremenom životu, ne samo da smatraju da su svi Jevreji, nezavisno od seksualne orijentacije, sa stanovišta vere jednaki, već je pripadnicima gej i lezbejske populacije u okviru reformskog judaizma omogućeno da se školuju kao rabini i vrše crkvene obrede. U nekim reformskim sinagogama postoji čak i mogućnost sankcionisanja istpolnih veza verskim obredom.
Prema tome, mislim da ste propustili priliku da radi informisanja šire javnosti u Srbiji tokom emisije istaknete da u okviru savremenog judaizma (za razliku od ostalih verskih zajednica zastupljenih u diskusiji) zapravo ima prostora za slobodno izražavanje seksualnog identiteta, kao i to da postoje rabini, Vaše kolege, koji s Vama dele pravo da u skladu sa svojim znanjem i savešću tumače i propovedaju jevrejsku veru, koji u antidiskriminacionom zakonu, onakvom kako je on prvobitno formulisan od strane predlagača, verovatno ne bi videli ništa sporno. Naprotiv.
Deo Vašeg izlaganja koji me je posebno motivisao da Vam se obratim, jeste onaj koji ste izneli na samom početku emisije. Braneći zajednički vrednosni sistem "tradicionalnih" vera, koji je, kako ste rekli, "uokviren" u svetim knjigama hrišćanstva, judaizma i islama, zapitali ste se da li jedan duhovnik, kada citira neku svetu knjigu, bilo da je u pitanju Tora, Novi zavet ili Kuran, može biti okrivljen za govor mržnje. Navodeći već pomenuti citat iz Treće knjige Mojsijeve, gde se kaže "neka ne leže muškarac sa muškarcem kao sa ženom, gadno je Gospodu", upitali ste da li bi ovaj stav, izrečen na času veronauke, potpao pod udar novog zakona protiv diskriminacije. Da li bi vrednosni stav o homoseksualnosti zasnovan na tumačenju svetih knjiga mogao biti okarakterisan kao homofobija, ili diskriminacija na osnovu seksualne orijentacije? Ovo pitanje bi se, u proširenoj i pojednostavljenoj verziji, moglo formulisati i na sledeći način: Da li doktrinarni stavovi tradicionalnih verskih zajednica u Srbiji, zasnovani na svetom pismu, mogu biti predmet bilo kakve pravne regulative, ili bi tako nešto predstavljalo mešanje države u neotuđivo pravo na propovedanje vere?
Iz načina na koji ste u emisiji postavili ovo pitanje, dalo se zaključiti da smatrate da odgovor na njegov prvi deo treba da glasi "ne", odnosno da kada je reč o stavovima i vrednosnim sudovima utemeljenim na svetim knjigama i tradiciji, verskim zajednicama mora biti zagarantovana apsolutna sloboda. Poštujući, naravno, Vaše pravo da zastupate i javno izražavate ovakav stav, pokušaću da Vam ukažem na neke neželjene posledice koje bi iz njega mogle proisteći.
Zamislite na trenutak sledeću hipotetičku situaciju. Na času pravoslavne veronauke u jednoj školi u Srbiji, veroučitelj odlučuje da poslednjih desetak minuta jednog časa posveti "najvećem Srbinu posle Svetog Save", Svetom vladiki Nikolaju Velimiroviću. Iz torbe vadi vladičinu knjigu "Reči srpskom narodu kroz tamnički prozor", i objašnjava, sve citirajući mitropolita Amfilohija Radovića, da je u pitanju jedan proročanski spis Vladike Nikolaja u kome se on obraća, izmedu ostalih i budućim generacijama "srpskih mladića i srpskih devojaka", dakle njima, učenicima. On zatim nasumice otvara knjigu, i počinje da čita poglavlje u kome Vladika Nikolaj o Jevrejima govori kao o bogoubicama, kao deci đavola, kao borcima protiv "dece svetlosti, protiv sledbenika Jevandelja, i života večnoga", pripisujući, pritom, sve probleme savremenog sveta mahinacijama "Židova i njihova oca, đavola". Nekoliko dana kasnije, roditelj jednog učenika ili učenice, o sadržaju spornog časa veronauke obaveštava nadležne organe koji podnose tužbu protiv škole i veroučitelja, zbog raspirivanja mržnje. Ceo slučaj ubrzo izlazi pred sud, gde mladi katiheta iznosi svoju odbranu. Kao prvo, on tvrdi da nije znao da u ovom delu Vladike Nikolaja ima bilo čega spornog. Pročitao je sve što je od strane crkve objavljeno o Svetom vladiki, i nigde nije našao da je bilo ko iz Srpske pravoslavne crkve ikada rekao da je vladika antisemita ili da tu knjigu ne treba čitati. Štavise, o predrasudama, širenju mržnje ili antisemizmu, u ovom slučaju ne može biti govora, jer Vladika Nikolaj u knjizi samo citira ili prafrazira stavove iz Svetog pisma. Na suđenju se, u svojstvu svedoka, pojavljuje nekoliko istaknutih vladika i teologa Srpske pravoslavne crkve koji, svi do jednog, potvrđuju ovo tumačenje. Jednodušno i "saborski", oni objasnjavaju da Velimirovićev stav možda deluje grubo onima koji nisu upoznati sa proročanskim stilom izražavanja, ali da je suština njegove poruke u potpunosti u skladu sa Svetim pismom i tradicionalnim učenjem Srpske pravoslavne crkve. Uostalom, u Svetom pismu, u Jevanđelju po Mateji, jasno piše da na pitanje Pontija Pilata "A šta ću činiti s Isusom prozvanim Hristom?, narod, dakle Jevreji, izgovara "Da se razapne" i "Krv njegova na nas i našu decu". Dakle, srpske vladike i teolozi, doslovno citirajući Jevanđelje, potvrđuju da Jevreji jesu razapeli Hrista. Pošto tako piše u Jevanđelju, ne postoji zemaljski sud koji može dokazati da to nije tako ili to proglasiti za "govor mržnje". Na pitanje tužioca da li postoji mogućnost da Srpska pravoslavna crkva pođe stopama katoličke crkve i u dogledno vreme izmeni ovaj doktrinarni stav i ukine optužbu protiv Jevreja za bogoubistvo, jedan od stručnih svedoka odgovara da crkva "nije buvljak", da nema cenjkanja i politikantstva. Odluka te vrste bi se eventualno mogla doneti na vaseljenskom saboru, ali poslednji takav skup je održan u osmom veku. Dok se ne organizuje sledeći, optužba za bogoubistvo ostaje deo zvanične doktrine, zasnovane na Svetom pismu, na Jevandelju. Nakon ovih iskaza sveštenika i teologa, koji su, uostalom, jedini pozvani da tumače svete spise i doktrinu pravoslavne crkve, sud se izjašnjava da je, u slučaju okrivljenog bogoučitelja, zakonska odredba o širenju mrznje u jasnoj koliziji sa ustavom zagarantovanom pravom na slobodu veroispovesti. Prema tome, nema mržnje, nema predrasude, nema krivičnog dela, i naravno nema odgovornosti.
U ovoj hipotetičkoj priči nisam izmislio ni jedan "argument" odbrane. Sve navedeno je u poslednjih dvadesetak godina izrečeno od strane istaknutih predstavnika Srpske pravoslavne crkve, u okviru polemike o liku i delu Nikolaja Velimirovića. Učestalost ovih argumenata samo potvrduje zaključak Jurija Tabaka, poznavaoca hrišćansko-jevrejskih odnosa u Rusiji, koji je jednom prilikom primetio da u pravoslavnom svetu "najekstremniji antisemiti mogu logično da tvrde da su njihove monstruozne pogrde na račun Jevreja zasnovane na 'učenju crkve'. Ovde, međutim, nije reč samo o odnosu Srpske pravoslavne crkve prema Jevrejima. Pravoslavni veroučitelj iz gorepomenutog primera bi se lako mogao zameniti i nekim učiteljem iz islamske zajednice, koji bi, na primer, mogao da krene stopama svojih kolega iz Sirije, Egipta i Irana, i na času veronauke u Srbiji deci čita delove Kurana u kojima se za Jevreje kaže da su prevaranti i licemeri, i da su izrodi svinja i majmuna. Uostalom, svetim knjigama se sve može opravdati. Kao što je Šekspir napisao u “Mletačkom trgovcu”: "Mark you this, Bassanio, The devil can cite Scripture for his purpose".
Pitanje je, dakle, da li biste kao građanin, teolog, i duhovnik, i u navedenom slučaju branili pravo tradicionalnih verskih zajednica na apsolutnu slobodu propovedanja vere. Da li smatrate da javno ispoljavanje optužbe za deicid, koja opstaje u učenjima nekih hrišćanskih crkava (uključujući i Srpsku pravoslavnu crkvu), ili izražavanje stereotipa i kleveta iz Kurana, takođe treba da budu izopšteni iz anti-diskriminacionih zakona, samo zato što su bazirani na bukvalnim tumačenjima citata iz nekada i više hiljada godina starih svetih knjiga, ili se mogu, u okviru crkvenih učenja, njima pravdati?
Siguran sam da biste se složili sa mnom da bi tako nešto bilo neprihvatljivo. Ali, ako je tako, i ako za određene stavove iz Jevanđelja, ili Kurana, nema mesta u školi, u medijima, ili javnom govoru, zato što oni vređaju ili kleveću Jevreje, zašto se treba držati stavova koji vređaju jednu drugu populaciju, odnosno gejeve i lezbejke, biseksualce i trans-rodne osobe. Sama činjenica da su u slučaju gej populacije predstavnici "tradicionalnih" vera našli zajednički jezik, i nastupili pred javnošću uvereni u "univerzalnost" sopstvenih predrasuda, nipošto ne znači da su u pravu. Uostalom, zakon protiv diskriminacije je po prirodi takav da mora podjednako da štiti sve manjine, inače bi i sam bio baziran na principu diskriminacije.
Ono što je u celoj stvari najvažnije jeste to što princip za koji se zalažete, a koji se svodi na pravo "tradicionalnih" crkava na predrasudu prema nekoj manjinskoj grupi, podrazumeva da, u ime slobode ispovedanja vere, društvo te predrasude treba da prihvati kao neminovnost i ćutke ih tolerise. Nepoželjnost ovakvog principa, sigurno ćete se složiti, postaje očigledna kada se primeni na slučaj pravoslavno-jevrejskih odnosa. Svakome ko poznaje problem antisemitizma u Srbiji jasno je da odbijanje Srpske pravoslavne crkve da se suoči sa kontinuiranim prisustvom antisemitizma u sopstvenim redovima, predstavlja najsnažniji ideološki izvor anti-jevrejskih predrasuda. Ako bi društvo bilo prinuđeno da prihvati neizbežnost hrišćanskog antisemitizma i pristupi mu kao nečemu što se mora tolerisati u ime verskih sloboda, onda i nema prostora za međuverski dijalog. Jer, ako postoji pravo na predrasudu, onda se preispitivanje doktrinarnog stava prema Jevrejima od strane Srpske pravoslavne crkve može trajno isključiti iz dnevnog reda pravoslavno-jevrejskog dijaloga. Uostalom, ako Vi, kao rabin, zadržavate pravo na predrasudu prema gej, lezbejskoj ili biseksualnoj populaciji zato što tvrdite da vam to Vaša vera nalaže, onda nema osnove po kojoj bi mogli da se zalažete da jedan pravoslavni vladika ili sveštenik odbaci svoju predrasudu prema Jevrejima, za koju isto tako veruje da je utemeljena na Jevanđelju, i da je zbog toga prihvatljiva.
Konačno, na mene je vrlo neprijatan utisak ostavio deo emisije u kome ste se Vi, rabin jevrejske zajednice u Srbiji, u ime tradicionalnih verskih zajednica javno distancirali ("mi se distanciramo") od "fašističkih falangi koje prebijaju homoseksualce na ulici". Uz to ste se posebno ogradili od sveštenika Žarka Gavrilovića, napominjući, da ima onih, koji sasvim pogrešno, ekstremiste i nasilnike poput Gavrilovića, dovode u vezu sa "celokupnim učenjem". Smatram da je poražavajuće da ste dozvolili da budete dovedeni u situaciju da se upravo Vi, jevrejski rabin, ograđujete od čoveka koji je u proteklih petnaest godina nebrojeno puta izrekao najgore pogrde upravo na račun zajednice kojoj pripadate. Ako je iko trebalo da izrekne tu osudu, onda je to Vladika Irinej i to samo u ime crkve koju predstavlja. Jer Gavrilović je sveštenik njegove crkve, a u pomenutim "falangama", sasvim sigurno nema ni Jevreja, ni katolika, ni muslimana.
I da zaključim, to što ste uopšte osetili potrebu da se eksplicitno i javno distancirate od onih koji, sa citatima iz Biblije na usnama, predvode “fašističke falange” u pohod na predstavnike gej i lezbejske populacije, ukazuje na to da ste i sami svesni da bi neko mogao vaše stavove poistovetiti sa njihovima. Da li uopšte postoji bolji argument u prilog tvrdnji da za stavove iznete u emisiji “Da, možda, ne” nema mesta u demokratskom društvu zasnovanom na principima jednakosti i ravnopravnosti za sve?
S poštovanjem,
Jovan Byford
Izvor: peščanik.net
Link:
http://www.pescanik.net/content/view/2854/130/
Али ово није за смејање...
ko zna dokle ovo moze da dogura.
