Postoji razlika. U postupku eksproprijacije ti si praktično prinuđen da prodaš nekretninu, a cena može biti sporna. Pošto je Beograd na vodi lex specijalisom uzdignut na nivo projekta od državnog interesa, stvoren je osnov da se i oni malobrojni koji imaju vlasništvo nad nekretninama nateraju na prodaju. A imam informaciju iz onog poslednjeg autoservisa u Branka Krsmanovića da im se nudi trocifren broj evra po kvadratu (što je u slučaju prizemnog objekta jednako kvadratu zemljišta u Beogradu na vodi, pa vi vidite koliko je to bogata nadoknada). Naravno, uz rizik da te bager sruši preko noći, posle čega tek nema šanse da te ikada isplate bolje nego što je neko predvideo za eksproprijaciju.
Što se teme tiče, država je izgleda eksproprisala izgleda i ove u partajama iznada Maksima Gorkog, odnosno samo one koji ulaze u trasu ulice. Tu je verovatno bilo i obeštećenja u naturi, u vidu recimo stanova za raseljavanje za one koji su bili smešteni u 15 ili 30 kvadrata (ili će kešom sebi da uzimaju nove garsonjere, ne znam).
E sad, oni koji su ostali iza ulice, oni ne podležu eksproprijaciji. To znači da oni mogu ili ne moraju da prodaju investitoru, ukoliko se ovaj pojavi. Drugo je pitanje koliko se kod nas osilila mafija da eventualno sprovodi prinudni otkup. Čuo sam lično za neke slučajeve vrlo snažnih pritisaka na iseljavanje, ali sam čuo da su takvi pritisci uglavnom praćeni i relativno razumnim ponudama (tipa zaštićenim stanarima zamenski stan u vlasništvo itd.)