Da. Danasnji covek je rob cak i odnosu na srednji vek.
“Džon Stujuart Mil je pisao da svi izumi za zamenu ljudskog rada nisu čoveku uštedeli nijedan sekund slobodnog vremena. “ — Bob Blek, Ukidanje rada
Pogledajmo kako se menjao obim rada, izražen u nedeljama, koji je prosečni engleski radnik morao da obavi da bi zadovoljio osnovne životne potrebe: 1495. godine – 10 nedelja; 1564 – 20; 1684 – 48; 1726 – 52 (Eyer & Sterling, Review of Radical Political Economics, 1977).
Bob Black Ukidanje rada 1985 Preveo Aleksa Golijanin, 2002. Ovaj prevod je prvi put objavljen u okviru zbirke, Bob Blek, Proleteri svih zemalja... OPUSTITE...
anarhisticka-biblioteka.net
Ukidanje rada
Niko ne bi trebalo da radi. Nikada. Rad je uzrok sve bede ovog sveta. Skoro svako zlo koje vam može pasti na pamet potiče od rada ili od života u svetu podređenom radu. Da bismo prestali da patimo, pre svega treba da prestanemo da radimo.
To ne znači da treba da prestanemo da se bavimo bilo čime. Treba stvoriti nov životni stil, zasnovan na igri. Drugim rečima, treba nam ludička
[1] revolucija. Kada kažem igra, mislim takođe na zabavu, kreativnost, druženje, zajednički život, možda čak i na umetnost. Ima mnogo vrsta igre, koje vrede bar koliko i ona dečja. Pozivam na zajedničku avanturu u uslovima opšteg uživanja i slobodno isprepletanih različitosti. Igra nije nešto pasivno. Svako od nas bi, bez obzira na prihode i zanimanje, sigurno voleo da ima više vremena za odmor nego što mu inače sleduje; ali, čim se malo oporavimo od rada, skoro svi želimo da radimo nešto. Oblomov i Stakanov su dve strane istog izlizanog novčića.
[2]
Ludički život je potpuno nepojmljiv u postojećoj stvarnosti. Utoliko gore po “stvarnost”, tu crnu rupu koja u sebe usisava i ono malo toga što život razlikuje od pukog preživljavanja.
Začudo, a možda i ne, sve stare ideologije su konzervativne jer veruju u rad. Neke od njih, poput marksizma i većine anarhističkih struja, toliko veruju u rad da se čovek pita nije li to možda zato što ne veruju ni u šta drugo.
Liberali nam poručuju da treba okončati diskriminaciju u zapošljavanju. A ja kažem da treba završiti sa zapošljavanjem. Konzervativci podržavaju “pravo na rad”. Sledeći misao svojeglavog Marksovog zeta Pola Lafarga, ja se zalažem za pravo na lenjost. Kao i nadrealisti, samo ozbiljno, zalažem se za punu nezaposlenost. Trockisti agituju u prilog permanentne revolucije. Ja sam za permanentno lumpovanje.
Ali, iako svi ideolozi zagovaraju ideju rada – i to ne samo zato što žele da nekom drugom uvale svoj deo posla – oni se ipak čudno ustežu da to priznaju. Spremni su da do besvesti pričaju o platama, dužini radnog vremena, radnim uslovima, eksploataciji, produktivnosti, profitabilnosti. Rado će pričati o bilo čemu, samo ne o sâmom radu.
Ti eksperti, koji se uvek nude da misle umesto nas, retko se odlučuju da s nama podele svoje zaključke o radu, iako smo mi ti kojima rad oduzima najveći deo života. Ali, zato će se između sebe uvek rado sporiti oko detalja. Sindikati i poslodavci su saglasni u tome da svoje živote treba da prodajemo u zamenu za preživljavanje; sporna je samo cena. Marksisti misle da ulogu gazde treba poveriti birokratama. Libertarijanci
[3] misle da to treba da budu poslovni ljudi. Feministkinje ne postavljaju pitanje ko je gazda, sve dok je gazda žensko. Naravno, među svim ovim ideodilerima postoje ozbiljna neslaganja oko toga kako bi trebalo podeliti plen vlasti. Kao što je jasno i da niko od njih ne dovodi u pitanje sâmu vlast i da svi oni žele da mi i dalje radimo.
Možda se pitate da li se šalim ili sam ozbiljan. I jedno i drugo. Biti ludista nije isto što i biti lud. Igra ne mora da bude neozbiljna, iako biti neozbiljan ne znači biti površan. Često je potrebno da se nešto na prvi pogled neozbiljno shvati ozbiljno. Voleo bih da život bude igra, ali da je ulog u toj igri visok. Voleo bih da ta igra traje večno.
Alternativa radu nije samo nerad. Biti ludista ne znači biti lenčuga. Iako veoma cenim zadovoljstvo dremanja, ono nikada nije tako prijatno kada prekida druga zadovoljstva i razonode, a ne samo rad; niti sam spreman da afirmišem onaj vremenski programirani, sigurnosni ventil zvani “slobodno vreme”. Daleko od toga. Slobodno vreme je nerad u funkciji rada. Slobodno vreme je vreme provedeno u oporavljanju od rada, u grozničavim i beznadežnim pokušajima da se zaboravi na rad. Mnogi ljudi vraćaju se sa odmora toliko iscrpljeni da jedva čekaju da se vrate na posao i malo dođu k sebi. Glavna razlika između rada i slobodnog vremena je u tome što ste na poslu barem plaćeni za svoje maltretiranje i umor.
Ne želim da se ovde igram rečima. Kada kažem da rad treba ukinuti, onda to i mislim, samo što taj stav sada hoću da obrazložim na manje emotivan način. Moja minimalna definicija rada je prisilni rad, odnosno prinudna proizvodnja. Oba ova elementa su od suštinskog značaja. Rad je proizvodnja nametnuta ekonomskim ili političkim sredstvima, pomoću igre štapa i šargarepe (pri čemu je šargarepa samo drugi oblik štapa). Ali nije svako stvaranje rad. Rad nikada nije sam sebi svrha, već uvek ima za cilj neki proizvod ili neku korist koju proizvođač (a najčešće neko drugi) želi da izvuče iz njega. To je rad. Definisati ga znači prezreti ga. Ali rad je obično i nešto gore od toga. Dinamika dominacije svojstvene radu vremenom se razvijala. U razvijenim, na radu zasnovanim društvima, uključujuću tu sva industrijska društva, kapitalistička i “komunistička”, rad poprima svojstva koja dodatno naglašavaju njegovu odvratnost.
U kapitalističkim zemljama, u još većoj meri nego u “komunističkim”, gde je država skoro jedini poslodavac, rad znači zaposlenost, tj. najamni rad, prodavanje sebe u službi nekog plana. Tako 95% zaposlenih Amerikanaca radi za nekog drugog ili za nešto drugo. U SSSR, Kubi, Jugoslaviji, Nikaragvi ili u bilo kom drugom alternativnom modelu koji bi se mogao navesti, taj procenat iznosi skoro 100%. Jedino u večito uzburkanim seljačkim bastionima Trećeg sveta – Meksiku, Indiji, Brazilu, Turskoj – privremeno je očuvan značajan broj poljoprivrednika koji i dalje rade u nekoliko milenijuma starim, tradicionalnim aranžmanima, plaćajući porez državi ili zakup nekom parazitskom zemljoposedniku, u zamenu da budu ostavljeni na miru. Čak i ovaj grubi oblik poslovnog ugovora izgleda dobro u poređenju s položajem svih industrijskih (i administrativnih) radnika: svi oni rade u uslovima koji zahtevaju podanički odnos prema poslodavcu.
Ali, moderni oblici rada imaju još gore posledice. Ljudi ne samo da rade, oni imaju “radne zadatke”. Radnik je obučen da sve vreme obavlja samo jedan, određeni “zadatak”. Čak i ako taj zadatak sadrži trunku zanimljivosti (što nije slučaj sa sve većim brojem poslova), monotonija njegove obavezujuće ekskluzivnosti uništava sav njegov ludički potencijal. “Zadatak” u koji bi mogla biti uložena energija nekoliko ljudi, u razumno ograničenom vremenu i koji bi još mogao biti zabavan, postaje teret za one koji moraju da mu se posvete 40 sati nedeljno, bez prava da utiču na način njegovog izvršenja, u korist vlasnika koji sa samim procesom proizvodnje nema ništa. To je stvarnost sveta rada: svet birokratskog javašluka, seksualnog maltretiranja i diskriminacije, tupavih šefova koji iskorišćavaju i zloupotrebljavaju svoje potčinjene, koji bi po svim racionalno-tehničkim kriterijumima trebalo sami da vode posao. Ali, to je upravo ono na čemu kapitalizam u stvarnosti insistira: podređivanje racionalne maksimalizacije proizvodnje potrebi da se nad proizvodnjom ima potpuna organizaciona kontrola.
Degradacija koju većina radnika doživljava na poslu predstavlja specifičan zbir poniženja koji se naziva disciplina. Fuko je taj fenomen prikazao mnogo složenijim nego što zapravo jeste (
Nadzirati i kažnjavati: Rođenje zatvora, Prosveta, Beograd 1997; nap. prev.). Disciplina je skup totalitarnih tehnika kontrole primenjenih na radno mesto: nadzor, rutinske operacije, zadati radni tempo, proizvodne norme, zvono za početak i kraj radnog vremena, itd. Disciplina je ono što fabrika, kancelarija i prodavnica imaju zajedničko sa zatvorom, školom i azilom za umobolne. Reč je o istorijski originalnoj i nepojmljivo užasnoj pojavi, o nečemu što prevazilazi maštu čak i takvih demonskih diktatora iz prošlosti kao što su bili Neron, Džingis Kan i Ivan Grozni. Koliko god da su bili surovi, oni jednostavno nisu raspolagali mašinerijom za tako temeljnu kontrolu svojih podanika kakvom raspolažu moderni diktatori. Disciplina je izrazito dijaboličan oblik moderne kontrole, sasvim novi oblik prinude, koji bi trebalo što pre odbaciti.
nova.rs
