Šta je novo?

Posao i radna prava


Evo pravi manijaci.. i neću reći da su manijaci uticajni ljudi (a ne dostvljači) jer bi to bio stereotip, i neću vaš plašiti direktorima i odgovornim ljudima, ali ovo su manijaci na koje si prinuđen da ih gledaš i trpiš, a kad nema kamera i kad manijak ima samo sebi naklonjene svedoke, onda radnici ne preostaje ništa drugo nego da se pokupi odatle i što pre zaboravi na sve...
 

Dakle, sve je to zbog jednog dana kašnjenja zbog protesta, i što sam govorio na protestu i rekao da se tender za nabavku opreme odeće za radnike, radio po narudžbini za jednog dobavljača. Na protestu sam bio sa svojim kolegama, da se izborimo za bolje uslove rada i veće plate, ali je to za moje poslodavce prekršaj, a ne sloboda govora.

Jer meni je ta firma stvarno kao druga kuća, dok je njima samo krava muzara. Nisam tužio firmu kada nam nije isplaćivala pun iznos za topli obrok, nisam tužio ni za prekovremene sate koji se ne isplaćuju, i koji su manje plaćeni nego redovni. Ali me je sada ta ekipa naterala da podnosim tužbu protiv preduzeća – navodi Stefanović.

Trojica kolega, čija imena se znaju, unutrašnja kontrola je uhvatila da su u noćnoj smeni naplaćivali karte putnicima a karte nisu davali. Oni su samo premešteni u dnevnu smenu, bez drugih sankcija. Ali su bili zaštićeni od reprezentativnog Samostalnog sindikata.

On navodi i ime čoveka koji je fiktivno zaposlen u preduzeću ali da se tu ne pojavljuje, već njegovu karticu overavaju drugi, dok platu dele tri direktora. “On radi privatni posao, njemu ta plata nije potrebna ali mu treba staž i onda to tako funkcioniše”, tvrdi Stefanović.

Da ne bi plaćali penale, na silu izvoze neispravne autobuse, da bi ih bilo dovoljno. Ja lično sam odbio direktora svog pogona da isteram jedan autobus. On kaže: isteraj ga samo zbog brojnog stanja, ja sam rekao neću. On zna da je neispravan i opet pokušava. Direktori pogona znaju da vozila nisu ispravna i svesno ih šalju na ulice – priča iskustva Stefanović.

On dodaje da rukovodstvo ima bonus ako ne potroši novac za rezervne delove, te to maksimalno koristi.

– Dakle, ukoliko u tom mesecu ne potrošite novac predviđen za rezervne delove, dobijete bonifikaciju 20 ili 30 odsto na platu. Znači, uspešan direktor, nije potrošio novac, a ovamo što vozilo izlazi neispravno, to nema veze. Nema veze što putnici uđu u autobus gde od tri osovine, koči samo srednji desni točak. a putnici to ne znaju, tvrdi Stefanović.

Nas vozača je oko 2.500, a vrlo malo je onih koji su spremni na otkaz i pretnje i premeštaje i mobing. Neću da prepustim lopovima moje preduzeće, i zato se borim. Spreman sam bio ja na ovo (otkaz) , već kod prvog protesta. Samo nisam očekivao tako brzo. Ali se nadam i da će novi gradonačelnik da ispuni obećanje da će da očisti GSP od rukovodilaca koji zloupotrebljavaju položaj.


Ne nadaj se... ali je dobro što si progovorio, jer se bezmalo identična priča ponavlja svuda, gazi ih na sudu... Za njih je nadležan sud ili ulica i motka ako već pravde nema, a ne marioneta Šapić...
 
Sve je vise korporacija (fasistickih) koje primoravaju ljude da opet "dolaze na posao", da vise ne rade od kuce iako je to tehnoloski moguce.
Pozivam sve ljude da se odupru ponizenju odlaska na posao!
 
Uh, ne mogu da baš da lajkujem "poniženje odlaska na posao" ali da, podržavam da ako je moguć rad od kuće da onda bude i sproveden...

Nekad je nemoguće disciplinu i koncentraciju držati kod kuće, za takve je uvek bolje da se spreme i odu na posao... + faktor žive interakcije sa drugim ljudima ne smemo zaboraviti kao nešto dobro 😉
 
Rad od kuće je efikasan i dobar za svega 10 do 20% populacije. Iako mnogi ubeđuju i sebe i druge da je to nešto fantastično i da je lek i rešenje za sve probleme.
Uglavnom samotnjaci i introverti vole rad od kuće.
 
Postoji velika razlika između slobode čoveka i totalne anarhije.

U čemu je problem da neko dolazi na posao?
Pogotovo što je takav ugovor o radu zaključio.
 
Ne želim da ulazim u prednosti, mane i mogućnosti jer je duga tema a dan je lep za provesti ga napolju... 😄

Ja sam introvertniji i nije nešto čega se stidim... Voleo sam odlaske na posao i bilo mi je blizu plus je kolektiv bio ogroman preko 1000 zaposlenih u ogromnoj zgradurini tako da je bilo lako pobeći i naći ladovinu...

Najviše mi je smetalo što je pauza fiksna pola sata... Više bih voleo da kad se ima posla radi se, a posle ako treba da relaksiram mozak u zelenilu idem napolje da ručam i provedem i duže od pola sata... Uvek sam na vezi sa direktorom i kolegama i blizu zgrade ako nešto bude hitno... Ovako smo bili 7.5 sati lišeni slobode i obavezno unutar zgrade... Ne može ni minut više od pola sata i ne može da se pola sata podeli u 2 dela...

Srećom pa smo u samoj zgradi imali puno različitih sadržaja i prostora za odmor...

Dodao bih još i da sam za to da radna nedelja bude smanjena na 4 radna dana... Gde bi 5. mogao da bude ili slobodan ili rad od kuće u zavisnosti od mogućnosti naravno, vrste posla i tsl.

Treba izaći u susret zaposlenom i naći fleksibilno rešenje uvek kad može...
 

„Kolektivnim ugovorom radimo 40 sati nedeljno, ali nas primoravaju da radimo i duže, jer nema vozača, šest dana po osam sati bez pauze koju nam dopišu na kraju smene. I dok prođem pranje ja dnevno radim devet sati, šest dana u nedelji. Topli obrok nije plaćen za rad na slobodan dan, a prekovremeni sat je plaćen manje od redovnog jer „bonus“ od 30 odsto dobijamo samo na redovan rad. Sa jedne strane nam kažu da nismo u obavezi da radimo na slobodan dan, a sa druge strane nas primoravaju. Na kraju godine mi smo radili 14 meseci po broju sati“, kaže Šarik.

Kad bi i oni što nisu dobili otkaze progovorili o nepravilnostima gde bi nam kraj bio. Ali redovna situacija u svakom kolektivu je: ćutim dok je meni dobro... ;)
 
Pa kako nije problem. Probudis se sa zenom ujutro, hocete se.s, a ono morate ne posao.
Bedno.
Maloumno, sramno ponizavajuce.

Zamisli sve te tuizne kolone ljudi po prevozima. Zasto oni odlaze iz kuce? Sigurno ne zato sto vole.
Radi se o uceni, O poslusnosti i kondicioniranju.
Nesrecni ljudi sede po kioscima, u kancelarijama.

Covek je svesno i kreativno bice, ali radi na kasi ili radi u marketingu. Danas bi 2-3 dana patnje bila dovoljna, ali kapitalisti traze da ljudi rade sve vise i vise.
Ljudi sve manje spavaju i je..u se.

Trebalo bi da prihvatimo da na poslu nema nista lepo da je to sramna nuznost, da se en zavaravamo, kako je pisao Haksli:
(izvinite na google translate-u)

„Rad, jevanđelje rada, svetost rada, laborare est orare – sve te gluposti i gluposti. 'Radi!' jednom je prezrivo izbio protiv razumnih ekspostulacija Filipa Kvorlsa: „rad nije ništa vredniji od alkohola, i služi potpuno istoj svrsi: samo odvlači pažnju, tera čoveka da se zaboravi. Posao je jednostavno droga, to je sve. Ponižavajuće je da ljudi ne mogu da žive bez droge, trezveno; ponižavajuće je da ne bi trebalo da imaju hrabrosti da vide svet i sebe onakvima kakvi zaista jesu. Moraju se opijati poslom. To je glupo. Jevanđelje rada je samo jevanđelje gluposti i fanka. Rad može biti molitva; ali to je i skrivanje glave u pesku, to je i tolika galama i prašina da čovek ne može da čuje sebe kako govori niti da vidi svoju ruku pred svojim licem. To je skrivanje sebe od sebe. Nije ni čudo što su Samuel Smileses i veliki biznismeni toliki entuzijasti za posao. Rad im daje utešnu iluziju postojanja, čak i važnosti. Ako bi prestali da rade, shvatili bi da ih, većina njih, jednostavno uopšte nema. Samo rupe u vazduhu, to je sve. Rupe sa možda prilično gadnim mirisom. Mislim da većina nasmejskih duša mora da smrdi prilično gadno. Nije ni čudo što ne prestaju da rade. Možda će saznati šta oni zaista jesu, ili bolje rečeno, nisu. To je rizik koji nemaju hrabrosti da preuzmu.”

 
Ne želim da ulazim u prednosti, mane i mogućnosti jer je duga tema a dan je lep za provesti ga napolju... 😄

Ja sam introvertniji i nije nešto čega se stidim... Voleo sam odlaske na posao i bilo mi je blizu plus je kolektiv bio ogroman preko 1000 zaposlenih u ogromnoj zgradurini tako da je bilo lako pobeći i naći ladovinu...

Najviše mi je smetalo što je pauza fiksna pola sata... Više bih voleo da kad se ima posla radi se, a posle ako treba da relaksiram mozak u zelenilu idem napolje da ručam i provedem i duže od pola sata... Uvek sam na vezi sa direktorom i kolegama i blizu zgrade ako nešto bude hitno... Ovako smo bili 7.5 sati lišeni slobode i obavezno unutar zgrade... Ne može ni minut više od pola sata i ne može da se pola sata podeli u 2 dela...

Srećom pa smo u samoj zgradi imali puno različitih sadržaja i prostora za odmor...

Dodao bih još i da sam za to da radna nedelja bude smanjena na 4 radna dana... Gde bi 5. mogao da bude ili slobodan ili rad od kuće u zavisnosti od mogućnosti naravno, vrste posla i tsl.

Treba izaći u susret zaposlenom i naći fleksibilno rešenje uvek kad može...

Radio sa i ja u takvom kolektivu, ali nije bilo gde napolju da se pobegne.
Krio sam se u WC-u.
To je bilo jedino mesto, gde sam uz sustavi zvuk vodokotlica ima malo mira od svakovrsnih menadzera, od "mladihi uspesnih" itd.
Vec 6 godina radim od kuce i nisam zazalio.
 
Sad cuh insajdesrku vest kako direktori i poslovodjeu javnim preduzecima iznajmljuju radnike da u radno vrem,e rade na gradilistima.
Radnici bivajui casceni na neki nacin, npr turistickim putovanjima.
 

У Клиници за психијатријске болести “Др Лаза Лазревић” влада хаос. О незавидној атмосфери у којој ради особље, а пацијенти се лече, јавност је сазнала тек пре неколико дана. Наиме, испред зграде болнице јуче око 14 сати, окупили су се запослени из ове установе на протесту упозорења, јер већ пет година ћуте и трпе мобинг, вербално насиље, бесмислене премештаје од стране директорке Иване Сташевић Карличић, а оно што додатно погоршава ситуацију, су услови у којима живе хоспитализовани пацијенти, о којима су њихови лекари тек сад проговорили.​


До пре три године, причају лекари, пацијенти у болници “Др Лаза Лазаревић” били су задовољни оброцима, а онда се нешто променило.
“Директорка Сташевић Карличић од пре три године, из необјашњивих разлога, тражи све мање и мање порције за оболеле. То се на крају свело на доручак који се састоји од два парчета саламе и две коцке сира, са две танке кришке хлеба. Потом за ручак добију један тањир чорбе са врло мало меса, а за вечеру исто као и за доручак. Наша кухиња у Падинској скели шаље нам количину хране у зависности од потражње директорке. То је довело до тога да нам се пацијенти свакодневно жале да су гладни. Мршави су и неухрањени, али директорку то, очигледно, не занима”, прича докторка, психијатар у овој клиници, која је замолила да остане анонимна, а јуче је учествовала у протесту упозорења.



Tipicna radikalska pljacka.
 
Pravim software tj ERP sve ispocetka.

Interesuje me po Zakonu o radu kaze da postoji puno i nepuno radno vreme. Interesuje me situacija u kojoj zaposleni potpise Ugovor na puno radno vreme ali radi manje od toga (na primer remote) i jednostavno ne moze vise. Sta se onda radi u tim situacijama? Jel mu obracunam
sate koje je radio pa onda po tome?


2. Puno i nepuno radno vreme

Član 51

Puno radno vreme iznosi 40 časova nedeljno, ako ovim zakonom nije drukčije određeno.

Opštim aktom može da se utvrdi da puno radno vreme bude kraće od 40 časova nedeljno, ali ne kraće od 36 časova nedeljno.

Zaposleni iz stava 2. ovog člana ostvaruje sva prava iz radnog odnosa kao da radi sa punim radnim vremenom.

Nepuno radno vreme, u smislu ovog zakona, jeste radno vreme kraće od punog radnog vremena.
 
Onda mu obračunavaš sate koje je radio po karnetu tj po evidenciji rada ili najjednostavnije sklopiš ugovor sa nepunim radnim vremenom pa platiš više po satima. U oba slučaja plaćaš poreze i doprinose kao da je radio puno radno vreme tj nešto nebitno manje poreza što pada na tvoj teret. Uglavnom, kao što možda znaš, ti porezi su još malo pa isti i teže da budu veći od same plate radnika pa se tek u retkim slučajevima isplati nepuno radno vreme.
 
Onda mu obračunavaš sate koje je radio po karnetu tj po evidenciji rada ili najjednostavnije sklopiš ugovor sa nepunim radnim vremenom pa platiš više po satima. U oba slučaja plaćaš poreze i doprinose kao da je radio puno radno vreme tj nešto nebitno manje poreza što pada na tvoj teret. Uglavnom, kao što možda znaš, ti porezi su još malo pa isti i teže da budu veći od same plate radnika pa se tek u retkim slučajevima isplati nepuno radno vreme.
To sam mislio. Znaci samo da potvrdim bez menjanja ugovora uzmem recimo ako mu je Bruto2 / “broj sati u mesecu” i onda dobijem satnicu i umanjim mu bruto 2 i bruto 1 i neto iznos za te sate koje nije radio?
 
Tako nekako. Cenu radnog sata mu obračunavaš po ugovoru, prekovremeno je satnica +26%, rad na praznike +110%. Uglavnom sve će ti knjigovodja objasniti jer mu ti ne možeš obračunavati platu.
 
Ja pravim ERP software da automatizujem knjigovodju a ovlasceni racunovodja ce samo da uradi zavrsni racun. :)

Znas sta je glupo u ugovoru mu pise ukupna bruto zarada a sad se vracamo na sate. To mi je malo nelogicno ali ok kako je tako je.
 
U ugovoru pise bruto zarada zasnovana na odredjen broj sati mesečno, sem ako nisi drugačije formulisao ugovor, tako da mu je satnica zarada podeljeno sa brojem radnih sati.
 
Kako zive radnici koji obezbedjuju neke od osnovnih potreba gradjanske klase (recimo beli secer).

 
aMEGvAR_460swp.webp
 
  • Sviđa mi se
Reagovanja: MC_
Da. Danasnji covek je rob cak i odnosu na srednji vek.


“Džon Stujuart Mil je pisao da svi izumi za zamenu ljudskog rada nisu čoveku uštedeli nijedan sekund slobodnog vremena. “ — Bob Blek, Ukidanje rada
Pogledajmo kako se menjao obim rada, izražen u nedeljama, koji je prosečni engleski radnik morao da obavi da bi zadovoljio osnovne životne potrebe: 1495. godine – 10 nedelja; 1564 – 20; 1684 – 48; 1726 – 52 (Eyer & Sterling, Review of Radical Political Economics, 1977).



Ukidanje rada​


Niko ne bi trebalo da radi. Nikada. Rad je uzrok sve bede ovog sveta. Skoro svako zlo koje vam može pasti na pamet potiče od rada ili od života u svetu podređenom radu. Da bismo prestali da patimo, pre svega treba da prestanemo da radimo.


To ne znači da treba da prestanemo da se bavimo bilo čime. Treba stvoriti nov životni stil, zasnovan na igri. Drugim rečima, treba nam ludička[1] revolucija. Kada kažem igra, mislim takođe na zabavu, kreativnost, druženje, zajednički život, možda čak i na umetnost. Ima mnogo vrsta igre, koje vrede bar koliko i ona dečja. Pozivam na zajedničku avanturu u uslovima opšteg uživanja i slobodno isprepletanih različitosti. Igra nije nešto pasivno. Svako od nas bi, bez obzira na prihode i zanimanje, sigurno voleo da ima više vremena za odmor nego što mu inače sleduje; ali, čim se malo oporavimo od rada, skoro svi želimo da radimo nešto. Oblomov i Stakanov su dve strane istog izlizanog novčića.[2]


Ludički život je potpuno nepojmljiv u postojećoj stvarnosti. Utoliko gore po “stvarnost”, tu crnu rupu koja u sebe usisava i ono malo toga što život razlikuje od pukog preživljavanja.


Začudo, a možda i ne, sve stare ideologije su konzervativne jer veruju u rad. Neke od njih, poput marksizma i većine anarhističkih struja, toliko veruju u rad da se čovek pita nije li to možda zato što ne veruju ni u šta drugo.


Liberali nam poručuju da treba okončati diskriminaciju u zapošljavanju. A ja kažem da treba završiti sa zapošljavanjem. Konzervativci podržavaju “pravo na rad”. Sledeći misao svojeglavog Marksovog zeta Pola Lafarga, ja se zalažem za pravo na lenjost. Kao i nadrealisti, samo ozbiljno, zalažem se za punu nezaposlenost. Trockisti agituju u prilog permanentne revolucije. Ja sam za permanentno lumpovanje.


Ali, iako svi ideolozi zagovaraju ideju rada – i to ne samo zato što žele da nekom drugom uvale svoj deo posla – oni se ipak čudno ustežu da to priznaju. Spremni su da do besvesti pričaju o platama, dužini radnog vremena, radnim uslovima, eksploataciji, produktivnosti, profitabilnosti. Rado će pričati o bilo čemu, samo ne o sâmom radu.


Ti eksperti, koji se uvek nude da misle umesto nas, retko se odlučuju da s nama podele svoje zaključke o radu, iako smo mi ti kojima rad oduzima najveći deo života. Ali, zato će se između sebe uvek rado sporiti oko detalja. Sindikati i poslodavci su saglasni u tome da svoje živote treba da prodajemo u zamenu za preživljavanje; sporna je samo cena. Marksisti misle da ulogu gazde treba poveriti birokratama. Libertarijanci[3] misle da to treba da budu poslovni ljudi. Feministkinje ne postavljaju pitanje ko je gazda, sve dok je gazda žensko. Naravno, među svim ovim ideodilerima postoje ozbiljna neslaganja oko toga kako bi trebalo podeliti plen vlasti. Kao što je jasno i da niko od njih ne dovodi u pitanje sâmu vlast i da svi oni žele da mi i dalje radimo.


Možda se pitate da li se šalim ili sam ozbiljan. I jedno i drugo. Biti ludista nije isto što i biti lud. Igra ne mora da bude neozbiljna, iako biti neozbiljan ne znači biti površan. Često je potrebno da se nešto na prvi pogled neozbiljno shvati ozbiljno. Voleo bih da život bude igra, ali da je ulog u toj igri visok. Voleo bih da ta igra traje večno.


Alternativa radu nije samo nerad. Biti ludista ne znači biti lenčuga. Iako veoma cenim zadovoljstvo dremanja, ono nikada nije tako prijatno kada prekida druga zadovoljstva i razonode, a ne samo rad; niti sam spreman da afirmišem onaj vremenski programirani, sigurnosni ventil zvani “slobodno vreme”. Daleko od toga. Slobodno vreme je nerad u funkciji rada. Slobodno vreme je vreme provedeno u oporavljanju od rada, u grozničavim i beznadežnim pokušajima da se zaboravi na rad. Mnogi ljudi vraćaju se sa odmora toliko iscrpljeni da jedva čekaju da se vrate na posao i malo dođu k sebi. Glavna razlika između rada i slobodnog vremena je u tome što ste na poslu barem plaćeni za svoje maltretiranje i umor.


Ne želim da se ovde igram rečima. Kada kažem da rad treba ukinuti, onda to i mislim, samo što taj stav sada hoću da obrazložim na manje emotivan način. Moja minimalna definicija rada je prisilni rad, odnosno prinudna proizvodnja. Oba ova elementa su od suštinskog značaja. Rad je proizvodnja nametnuta ekonomskim ili političkim sredstvima, pomoću igre štapa i šargarepe (pri čemu je šargarepa samo drugi oblik štapa). Ali nije svako stvaranje rad. Rad nikada nije sam sebi svrha, već uvek ima za cilj neki proizvod ili neku korist koju proizvođač (a najčešće neko drugi) želi da izvuče iz njega. To je rad. Definisati ga znači prezreti ga. Ali rad je obično i nešto gore od toga. Dinamika dominacije svojstvene radu vremenom se razvijala. U razvijenim, na radu zasnovanim društvima, uključujuću tu sva industrijska društva, kapitalistička i “komunistička”, rad poprima svojstva koja dodatno naglašavaju njegovu odvratnost.


U kapitalističkim zemljama, u još većoj meri nego u “komunističkim”, gde je država skoro jedini poslodavac, rad znači zaposlenost, tj. najamni rad, prodavanje sebe u službi nekog plana. Tako 95% zaposlenih Amerikanaca radi za nekog drugog ili za nešto drugo. U SSSR, Kubi, Jugoslaviji, Nikaragvi ili u bilo kom drugom alternativnom modelu koji bi se mogao navesti, taj procenat iznosi skoro 100%. Jedino u večito uzburkanim seljačkim bastionima Trećeg sveta – Meksiku, Indiji, Brazilu, Turskoj – privremeno je očuvan značajan broj poljoprivrednika koji i dalje rade u nekoliko milenijuma starim, tradicionalnim aranžmanima, plaćajući porez državi ili zakup nekom parazitskom zemljoposedniku, u zamenu da budu ostavljeni na miru. Čak i ovaj grubi oblik poslovnog ugovora izgleda dobro u poređenju s položajem svih industrijskih (i administrativnih) radnika: svi oni rade u uslovima koji zahtevaju podanički odnos prema poslodavcu.


Ali, moderni oblici rada imaju još gore posledice. Ljudi ne samo da rade, oni imaju “radne zadatke”. Radnik je obučen da sve vreme obavlja samo jedan, određeni “zadatak”. Čak i ako taj zadatak sadrži trunku zanimljivosti (što nije slučaj sa sve većim brojem poslova), monotonija njegove obavezujuće ekskluzivnosti uništava sav njegov ludički potencijal. “Zadatak” u koji bi mogla biti uložena energija nekoliko ljudi, u razumno ograničenom vremenu i koji bi još mogao biti zabavan, postaje teret za one koji moraju da mu se posvete 40 sati nedeljno, bez prava da utiču na način njegovog izvršenja, u korist vlasnika koji sa samim procesom proizvodnje nema ništa. To je stvarnost sveta rada: svet birokratskog javašluka, seksualnog maltretiranja i diskriminacije, tupavih šefova koji iskorišćavaju i zloupotrebljavaju svoje potčinjene, koji bi po svim racionalno-tehničkim kriterijumima trebalo sami da vode posao. Ali, to je upravo ono na čemu kapitalizam u stvarnosti insistira: podređivanje racionalne maksimalizacije proizvodnje potrebi da se nad proizvodnjom ima potpuna organizaciona kontrola.


Degradacija koju većina radnika doživljava na poslu predstavlja specifičan zbir poniženja koji se naziva disciplina. Fuko je taj fenomen prikazao mnogo složenijim nego što zapravo jeste (Nadzirati i kažnjavati: Rođenje zatvora, Prosveta, Beograd 1997; nap. prev.). Disciplina je skup totalitarnih tehnika kontrole primenjenih na radno mesto: nadzor, rutinske operacije, zadati radni tempo, proizvodne norme, zvono za početak i kraj radnog vremena, itd. Disciplina je ono što fabrika, kancelarija i prodavnica imaju zajedničko sa zatvorom, školom i azilom za umobolne. Reč je o istorijski originalnoj i nepojmljivo užasnoj pojavi, o nečemu što prevazilazi maštu čak i takvih demonskih diktatora iz prošlosti kao što su bili Neron, Džingis Kan i Ivan Grozni. Koliko god da su bili surovi, oni jednostavno nisu raspolagali mašinerijom za tako temeljnu kontrolu svojih podanika kakvom raspolažu moderni diktatori. Disciplina je izrazito dijaboličan oblik moderne kontrole, sasvim novi oblik prinude, koji bi trebalo što pre odbaciti.
 
Utopijsko trabunjanje anarholevičara, nek objasni nekom rudaru da treba da se poigra malo u smeni.

Sistem kakav imamo je najefikasniji do sada, problem je u raspodeli!
 
Mislim da se tekst ne zalaze za lenjost nego odustajanje od verovanja u rad kao svetu ljudsku delatnost.
Rad je nuzno zlo.

Rad moze da se pretvori u igru. Nekoliko godina radio sam u firmi ciji je vlasnik bio u inostranstvu.
Zezali smo se, kuvali rucak, o pijali se, cuvali decu na poslu....
Izvrgli smo ruglu sve postavke svaremenog managementa. Ja sam bio kvazisef te grupe.
Uspeli smo da napravimo vrhunski proizvod iako smo mrzeli rad, karijeru i posao.
 
To je u redu, čak dosta uspešne firme tako i funkcionišu. Mene niko ne pita da li kuvam ručak, čuvam decu, a vala se dešavalo i da mi bude greota da ne iskoristim lep, sunčan zimski dan. Ipak, na kraju dana posao mora biti gotov, ako ne, sankcije se znaju i tako treba da bude. Da niste imali proizvod i rezultate, pojavio bi vam se taj vlasnik brže nego što misliš! Nemaju svi taj luksuz, hirurg ne može na dežustvu da ode u šetnjicu po lepom danu i ne može da shvati to kao zezanje i mora da dođe odmoran na posao!

Ponavljam, ovo je najbolji sistem mogući do sada, problem je samo raspodele, tj da ljudi budu adekvatno nagrađeni za svoj rad, da postoji neka srazmera prinosa od kapitala i rada...

Sve ostalo je komunjarska utopija, milion puta dokazano ne funkcioniše.
 
Vrh