Ja sam vise puta procitao raspravu izmedju
@Noki i
@mariks i mogu reci da su mi prijale te konstruktivne rasprave, ko da gledam skupstinu.
Razumem da je Noki osoba koja veoma drzi do sebe, karijerista, ali veoma ponosan, i da evo vec vise od 4 godine ne radi (sto je jako dug period).
Skoro mi je receno, ljudi koji imaju dostojanstvo su veoma skupi i nepotkupljivi. Jesce ako treba samo hleba i vode da ne izgube samog sebe. I to je fakat.
Siguran sam da bi Noki bio veoma uspesna osoba da kojim slucajem zivi u inostranstvu, gde ti clanska kartica ne treba, gde suvi kvalitet dolazi do izrazaja.
Nece da se uclani u sindikat, a ovde se zna u Srbiji kako funkcionisu stvari. Pa, ovde mora ponekad da se polize djon i da se cuti ne bi li se dobio posao za stalno. I da se proguta slajmara kad zatreba.
Drzavu nikako ne mozes dobiti ako si unapred svestan da su sanse minimalne (radio si vredno i marljivo, ugovor istekao, a nemas ga na stalno), ceo sistem radi za nju, sigurno jedan saraf nece okrenuti ledja celoj masineriji.
Ne kapiram zaista, a zivot prolazi. Vreme.... Ono je najskuplji resurs. Najgore je ne raditi par meseci, a tek godine da ne spominjem.
Udjes u sivilo, lenjost, nonsalanciju i letargiju. Zivis od privatnih kombinacija ili kirije. Od danas za sutra, ili danas za danas.
Tako sam ja bio radio kad sam imao 20 godina, i direktno mi je savetovano da to nije ispravan put.
Da imas pasivne prihode od kirije, pa i neki posao sa strane - prava stvar. Ali glavni, svakodnevni posao se mora imati.
Zato sto zivot ne moze da ceka. Kome ces trebati kad budes imao 35 godina? Ili 45? Ili 50?
Za
@mariks
Vezano za posedovanje nekretnine i izdavanje... pa odakle da pocnem.
Postoje ljudi koji imaju svoju firmu, preko 15 godina ali uopste nisu bili u fazonu da kupuju svoj stan, vec su pare ulagali u robu, pa vrteli, preprodavali, i tek posle mnogo godina kupili stan za spreman kes u totalu, ili uz ogromno ucesce. Oni su imali procenu da ce vise zaraditi od preprodaje robe nego od vlasnistva stana, plus izdavanje (ili da zive u njemu).
Svako ko se bavi biznisom, sam odlucuje gde ce plasirati svoj kapital.
Moj pokojni đed dok je bio predsednik Suda u Podgorici, a za vreme Informbiroa, nije ništa ni rekao kad su Titovi ispitivači došli, imao je problem samo zato što je ovlaš poznavao (!) pogrešne ljude, a onda brzo ide i gubitak funkcije, sabijanje cele porodice iz trosobnog stana u garsonjeru. To je osećaj kada s konja padneš na magarca, bukvalno.
A zatim i višegodišnji "odmor" na Golom Otoku, tipično za većinu Crnogoraca... inteligencija je dosta hapšena, a najviše pravoslavni živalj u celoj YU.
Znači tad su imali nešto, a onda sve od nule. Pa kad se to završilo, kad su prestali Udbaši da mi uhode i babu i đeda, onda se malo lakše disalo. Priđu babi i kažu joj: "Gospodjo, ja sam vas pratila u zadnjih 10 godina".
Para je bilo malo, ali se ulagalo u nekretnine. I taj keš se skupljao 10-15 godina.
U porodici su mi onda svi bili mršavi i loše obučeni, dok se neko drugi, možda super oblačio, i bunde i kapute po zadnjoj modi, i bolje hranio i mogao da se kur*či kako dobro živi, a nema imovine... a moji su od svojih plata ulagali, skupljali pa su vremenom sredjivali kuću za izdavanje i postali rentijeri. Tek kad se stvorio neki kapital, počelo je bolje da se hrani, ali je oblačenje bilo tu i tamo.
Na kraju krajeva, rentijerstvo nije uvek profitabilan iznos. Nekad stanari nemaju da plate, pa kukaju, mole, odlažu... sve to sam prošao, i da mi studentkinje nude seks iliti plaćanje u naturi, što ja lično ne volim, hoću pare i to je to. Danas je sreća imati nekog normalnog i da su svakog meseca svi računi plaćeni.
Nas narod najvise voli da ulaze u nekretnine, jer jednostavno ne zna gde bi drugde.
Ja sam da 1.5 ne radi niko sem neophodnih službi, a to trgovine nisu...
