Ja sam se, ako se ne varam, davno deklarisao kao pripadnik zajednice na ovom forumu, i stojim iza toga. Kada bi svaka osoba imala snage i uslova da se javno deklariše, bilo da je gej, bi, ili šta god drugo, mislim da biste se svi vi iz "većine" kolektivno šokirali koliko ste zaista okruženi tim "malim brojem ljudi" i koliko ih poznajete a da niste ni svesni.
Ne dao bre vama bog da proživite ono što pripadnici LGBT zajednice prožive ovde. Znam šta sam doslovno otkad znam za sebe, i proveo sam celo svoje detinjstvo panično skrivajući sebe od svih, svestan da je to nešto zbog čega bih bio zlostavljan i isključen iz društva. Iako sam odrastao u progresivnoj kući, celo svoje detinjstvo sam proveo osvrćući se preko ramena, pazeći šta govorim, glumeći da sam nešto što nisam, iz straha da ne ostanem bez prijatelja i da ne razočaram roditelje. Mogu samo da mislim kako je onima koji od najmlađih dana slušaju kako bi im rođeni majka i otac ubili takve kao što su oni. Sa 12 godina sam uplakan gledao u nebo i pitao se zašto mi je ovo dodeljeno u životu, zašto moram da se suočavam sa tim i da li bi bilo lakše da me nema. Sa 15 godina me je u autobusu u centru grada odrastao čovek zviznuo u glavu jer "zvučim kao pederčina" dok sam pričao na telefonu. Iz istog sam momentalno pobegao dok su ga drugi ljudi hvala bogu zgrabili. I tako redom, dok su se druga deca igrala, istraživala i odrastala postepeno, ja i meni slični smo odrasli jako rano, jako brzo, i svoje detinjstvo smo proveli u strahu, sumnji i preispitivanju svrhe odrastanja ako će ceo život da bude mučan. Svaki odnos koji sam imao u životu - sa rodbinom, sa prijateljima, sa mentorima, sa kolegama - prisiljen sam da preispitujem i da se pitam da li će saznanje o tome koga volim u očima te osobe da poništi sve ostalo o meni i da nam prekine odnos. Ako se stvari ne promene, svestan sam da to znači da ću jednog dana živeti sa "cimerom", da nećemo imati pravo na kredite, zajedničku imovinu, posete u bolnici, nasleđivanje ili bilo šta slično, te da ćemo živeti kao građani drugog reda u zemlji u kojoj smo rođeni.
Ako mislite da je normalno da neko tako odrasta, da oseti prezir i mržnju umesto ljubavi od svojih roditelja, da sluša kako bi oni streljali takve, da se oseća nedobrodošlo na mestu na kom se rodio, da trpi fizičko nasilje kao dete zbog boje glasa, načina hodanja ili bilo čega sličnog - onda zaista ne znam kako možete da tvrdite da se zalažete za decu, da tvrdite da predstavljate ljubav i porodicu.
A kad u septembru izađemo na ulicu, izlazimo na ulicu ne samo da bismo zahtevali da se stane na put svemu ovome što sam gore naveo, već i da bismo pokazali svima onima koji se osećaju uplašeno, isključeno i nedobrodošlo, koji počinju da misle da je najlakše da ih nema - da postoji zajednica njima sličnih u kojoj su dobrodošli i u kojoj će biti voljeni i prihvaćeni, kako možda nikad nisu bili voljeni ili prihvaćeni.
Zabole me za Vučića, za EU, za Rusiju, za crkvu i za to šta ćete svi vi ostali da radite u svojim životima, iskreno. Ali umoran sam bre više od toga da ja treba da krijem sebe od sveta i živim u senci kao insekt da se neko drugi ne bi slučajno uvredio. Imamo apsolutno isto pravo na postojanje kao i svako drugi u ovoj državi, krajnje je vreme.