Ово што се од јутрос дешава на форуму - да се јављају гласови разума који то нису - јесте потпуно неизбежна фаза када у Србији, земљи поданика и претежно, нажалост, рајетине, било која власт чини било шта што штети јавном добру.
То је иста она памет која пред изборе рационализује свој сулуди глас (или не-глас) резоном "они пре њих су били још гори", макар били и 200 пута бољи по свим параметрима (углавном се у таквим случајевима и потеже такав аргумент, као последњих година), памет опортунисте из домаћих филмова чији је феноменолошки израз реченица "ја сматрам да... , али..." (драга господо, а углавном сте мушкарци, јер су жене у Србији јаче конституције, то испред "али" се не важи), а логички израз такве памети - замена теза ("ти који су против укидања Главне се никада не возе возом" и сл. - ево, ја се возим возом кад год могу и кажем вам да морално још више ценим људе који се возом не возе никад, а имају исправан однос према железници. То је, ваљда, у складу са Кантовим категоричким императивом).
Ствари овде треба размотрити према сазнањима психологије. А она каже да је реч о фази негирања, која дуже траје, што је карактер слабији. Увек сам се као клинац чудио зашто сви аплаудирају кад онај каже My name is John and I`m an alcoholic. Аплаудирају му јер је смогао снаге да се суочи са истином, без "... , али мени не смета пола литра вискија дневно". Без механизама рационализације ("тако је одлучено пре 30 година" - није; "не плаче се за просутим млеком" - пази богати, кад ти умре родитељ, или неко драг, глупо је да плачеш, јер је ствар завршена, тј. млеко је просуто?!; "доста патетике" - кењажа о граду окованом шинама, или о спуштању Београда на реке управо су патетика, и то трула патетика у изворном значењу итд.), чија је психолошка функција да по личност субјекта делују као седатив, а социјална последица - да лоповима, манипулаторима и гмазовима сваке врсте олакшају њихов покварен начин владања над државом и њеним стадом. И богаћење које из тога следи.
У Срба, нажалост, фаза негирања, порицања, како устврди нпр. Мило Ломпар, толико траје и са толиким интензитетом да на крају често преузима и обличје самопорицања. Нихилизам - једна од сила која проистиче из речених постова - само је дериват такве личности. Способан антрополог би у оваквом, бедном писанију неких форумаша беобилдовских, могао да пронађе и смернице за одгонетање тајне о повеликом броју потурица и конвертита сваке врсте међ` нашим народом. У мојим очима, рецимо, однос истовремене тихе мржње и поштовања силе, који у три српске државе опстоји наспрам лупежа - Мила, Вучића и Додика - изазива осећање гађења и... дијареје.
Исто и ваша суштинска одбрана неодбрањивог - да Београд једини међ` градовима избацује железницу из центра града. Живели.