Ново „лице” Музеја науке и технике
Почиње обнова фасаде некадашње термоцентрале на Дорћолу, подигнуте пре безмало девет деценија, у којој је већ осам година смештено научно-техничко благо Србије. – Из касе Министарства културе за ревитализацију издвојено око 9,5 милиона динара
----------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
Фото Д. Ћирков
Фасада некадашње термоцентрале на Дорћолу, подигнуте пре безмало девет деценија, у којој су већ осам година смештене просторије Музеја науке и технике, ускоро ће засијати. На трошне спољашње зидове здања у Скендербеговој улици, са којих већ деценијама натенане отпада малтер, ових дана постављају се скеле.
Али, гвоздена скаламерија није само весник колосалних радова. Она је уједно и најава да ће раскошни фонд за који месец постати сигурнији дом за више од 10.000 предмета. За регулацију релативне влажности ваздуха као важног услова очувања музејског блага потребан је и систем за овлаживање. Његова набавка је у плану и биће постављен у галеријском простору.
У Министарству културе и информисања напомињу да је за прву фазу санације Музеја науке и технике планирано 20 милиона динара, док је нешто мање од половине ове суме одвојено за прву етапу рестаурације и ревитализације фасаде. Посао је предат фирми „АД Стандард” из Лесковца.
Под кровом здања које је подигнуто 1927. и тек делимично обновљено с пристизањем музејских драгоцености налазе се и нови депои. Они су у одличном стању, напомиње Иван Станић, кустос музејског одсека аутоматике и роботике, али нису једини. Надомак зграде су још два, „зрела” за реконструкцију.
– За сада је приоритет фасада чије би сређивање требало да се заврши за око два месеца, али на дужину радова могу да утичу и временске прилике. У следећој етапи могли би да се нађу и депои о чијем реновирању постоје најаве из министарства – истиче Станић.
На 2.500 квадрата, недовољних за потребе музеја, у неколико целина изложено је више од 400 експоната из богатих збирки које су прикупљане 25 година. Предмети су углавном поклон дародаваца, а најзначајнији међу њима је Владимир Арадски, заљубљеник у фототехнику. Музеју је поклонио чак 879 фотоапарата.
– Фото-техника је збирка са највише предмета, има их око 1.500. Поносни смо на фото и кино опрему, која датира од средине 19. века па наовамо. Најстарији су француски објективи „мон џамин дарлот” из 1860, поклон Ирене Лазић, кћерке Селимира Лончаревића, власника атељеа који је радио 30-их година. Од ње смо добили и немачки уређај за аутоматско фотографисање „фотоматон” из 1928 – набраја Душан Петровић, начелник одељења заштите.
На питање да ли у музеју можда има и угрожених предмета, Петровић напомиње да постоји благо које би свакако требало да се рестаурира, али да ниједан предмет није сасвим угрожен.
– Такви предмети и сад могу да се изложе јер су очувани. У депоу се тако налази локомобила из 1910. која је купљена пре шест-седам година. Није незаштићена, али би за њено дотеривање требало највише новца, можда чак и више од онога што музеј добије годишње – додаје начелник.
Научно-техничка и културна баштина Србије представљена је сталном поставком „Други круг”. Музејска посебност – оргуље из 1926. раде и данас. Стигле су у Београд из Беча, у католичку Цркву Светог Петра.
– Пре четири године поклоњене су музеју, али је занимљиво да су оне једине оргуље у Србији које су у функцији, а налазе се ван цркве. Постоје једне и у Дому синдиката, али не раде – открива Станић.
Музејски простор украшава и „даљинар земаљске артиљерије”, који је пре 104 године конструисао Мика Алас и одмах га патентирао у Патентном заводу Француске.
– Дичимо се и домаћим рачунаром „цер 10” из 1956-1960, који нам је поклонио Институт „Михајло Пупин”. Посебан је што је тих година проглашен четвртим најбржим у свету. Ван фонда налази се збирка од шест експоната. Музеј је издао решење о утврђивању тих предмета за културна добра изван музејског фонда. Ту су прва роботска рука „Београдска шака” из 1963. Направљена је на институту и када се појавила тражила ју је Наса, јер је у том тренутку била напреднија од америчке. Под заштитом је и домаћи „егзоскелет” из 1972, иначе први такав у свету. Један се чува у институту, а други у Москви – истиче Станић.
Посебан понос музејских радника је и збирка писаћих машина коју, између осталог, чине и типови машина на каквим су своја дела стварали Данило Киш, Исидора Секулић, Милош Црњански...
Слободанка Шибалић, кустос одсека комуникације, каже да је музеј пре извесног времена добио и личну машину Ериха Коша, српског писца и преводиоца.
– Најстарија у збирци је „смит премијер” из 1908-1910. Када су почела такмичења у слепом куцању и измишљен „шифт бар” на тастатури, ова лепотица са две тастатуре отишла је и историју. Поносни смо и на домаћу машину „бисер” из 70-их година, а имамо их укупно десетак. Пре пет година једну смо рестаурирали, па сада може на њој да се куца текст – открива Шибалићева.
Крива соба, свемирска вага, самодрживи мост…
„Хајде, упадајте! Знате како је лудо, вртеће вам се само мало у глави, а чим седнете биће вам лакше”, охрабривали су Андрија и Петар своје мајке да уђу у „криву собу”. На вратима необичног кутка пише да особе склоне вртоглавици припазе, али их то ипак није одвратило од уласка. Чим су крочиле, соба је почела да им се окреће пред очима, па су се ипак вратиле на сигурно.
А деца ко деца, наставила су да истражују „Научни центар” који се налази у приземљу зграде, одмах поред одељења намењеног најмлађима. Посетиоце најпре дочекују модели осам планета Сунчевог система, умањени неколико стотина хиљада пута. Мало даље је свемирска вага која открива разлику између масе и тежине.
– На Земљи, као и на Јупитеру, имам исту масу – 75 килограма, али ми је на највећој планети тежина ипак два и по пута већа, тако да бих тамо имала 187,5 њутна. Звучи ужасно! – у неверици примећује Маја.
Та справа претерано не интересује малишане који застају покрај најзанимљивијег експоната – самодрживог моста који је могуће изградити без везивних елемената. Много смеха изазва и калеидоскоп, тространа призма са огледалима. Свака страна рефлектује слику на остале и око госта се формира безброј рефлексија у свим правцима.
Из „Научног центра” најмлађи посетиоци не излазе без сазнања шта је Питагорина теорема. Овде је објашњена уз помоћ малих базена. У централном простору доминира и модел ДНК висок шест метара, као и специјални бицикл којим возач производи струју окретањем педала.
Подрекина идеја још на чекању
Борис Подрека, европски архитекта, рођен у Београду, пре седам година добио је прву прилику да остави печат у родном граду и преуреди Музеј науке и технике. На позив Министарства културе требало је да догради зграду у Скендербеговој. Идејни пројекат представио је у Скупштини града у мају 2007.
У простору лоцираном између дорћолске марине и луке требало је да буде смештено више од 11.000 квадрата, од чега је 4.000 резервисано за сталну поставку, а део за галерије, депое, библиотеку, архиву, кафиће и сувенирнице. Због недостатка новца стопирана је разрада главног пројекта.
– Као архитекту боли ме што се на обнову толико чека јер сам радио са великом снагом и имагинацијом и осећао већу одговорност него да стварам у Монтреалу. Тај музеј за мене има посебан значај – каже Подрека за „Политику”.
Д. М.
Марија Бракочевић
објављено: 19/10/2014
