Metro vozila imaju mnogo varijabilnije cene nego LRT vozila jer LRT su "heavily standardized" dok su metro vozila "heavily customized", bar što se gabarita tiče. Stoga je kod LRT vozila cistomizacija u svim poljima (posebno fensi estetski) uzela maha gde prednjači upravo Alstom sa Citadisom i njegovim custom maskama poput mobilnih telefona. Znači vidimo prisutno čisto pomodarstvo a ne realnu potrebu bar što se tiče korišćenja takvih vozila na nezavisnim a posebno podzemnim trasama umesno na ulicama gde su vozila jako uočljiva.
LRT vozila za korišćenje po bilo kakvoj trasi sa iole dužim podzemnim deonicama imaju standardizovane dimenzije koje su nešto veće od uličnih LRT vozila - tramvaja, koji inače imaju varijacije. Tramvaji postoje u širinama od 2,3m, 2,4m, 2,65m. Dakle najširi tramvaj bi predstavljao standardizovan LRV.
Osim ako nisu oni Indijski tramvaji koji su u svakom smislu te reči Streetcar, odnosno ulični vagon. Ali da se vratimo na Evropu u kojoj se nalazimo. Tako je naš CAF 2,4m širine a onaj iz Saragose 2,65. I Severnoamerički Siemens S70 je 2,65m. Tako postoje dužine sa 5 ili 7 modula, no postoje custom verzije poput Budimpeštanskog Combina, ali to je prava retkost upravo zbog standardizacije koja je produkt potrebe za kapacitetom individualnih vozila.
Upravo se zato formira kompozicija kada je potrebno umesto korišćenja jednog dugačkog. To predstavlja fleksiblnost u prilagođavanju potreba što se oslikava u boljoj ekonomičnosti. Međutim i metro vozila mogu imati osnovne jedinice (married pair) tako da ta fleksibilnost ne predstavlja eksluzivno LRT prednost. To je prvenstveno svojstvo šinskih sistema u koje spadaju i LRT i metro.
Sada je Avenio proširio gamu pa postoje kako skraćene tako i različite produžene verzije. Čak je i Alstom primoran na skraćenu verziju Citadisa za tramvaje u manjim gradovima, a na Regio Citadis i Dualis za korišćenje u ruralno-urbanim aglomeracijama.
I pored tolike standardizacije koja je bitan faktor u brzom opadanju cene mnoga metro vozila su i dalje jeftinija od mnogih LRT vozila. To znači da je danas opšte prisutno preklapanje cena ova dva tipa vozila.
Kod metro vozila vi imate daleko veću fleksibilnost za dimenzionisanje korelacije gabarit-mogućnosti(cena projekta).
Tu uskaču varijante poput Tubea i metroa malog profila (Berliniski Kleinprofil na primer). Ove varijante ne samo što omogućuju finansijsku fleksibilnost već podižu imidž grada u kome se grade jer više predstavljaju gradski sistem nego "mainline gabarit". Zato London poredi Subsurface Stock sa Mainline Stock koji se koristi za National Rail dok je Tube "pravi gradski metro".
Primera radi u Srbiji su Beovoz/Bg:Voz RVR garniture Mainline Stock, isto bi to bio i Desiro, i Coradia ali Boga mi i Alstom Metropolis ili Bombardier Movia. Dok na primer Tube Stock ili Berlinski HK ne bi spadali u tu klasu. Vozila manjih gabarita zahtevaju manje dimenzije infrastrukture što ako se korektno uradi može doprineti znatnoj uštedi raspoloživog novca posebno ukoliko se raspolaže skromnim budžetom.
Kada se uzme u obzir minimalna verovatnoća zajedničkog korišćenja Mainline i Metro trasa onda je suludo koristiti Mainline Stock u Metrou ukoliko kapacitet to ne opravdava. Metroi malog profila ukoliko imaju dovoljno kratke kompozicije i stanie mogu biti okarakterisani kao metroi srednjeg kapaciteta (medium capacity system) ili pak laki metroi.
LRT sistemi fleksibilnost ne postižu gabaritnim dimenzijama već totalno različitim metodama gradnje različitih deonica trase koje mogu dovesti u pitanje bezbednost (raskrsnice u nivou) i pouzdanost (izloženost spoljnim uticajima i vremenskim prilikama).
Kod nezavisnih LRT sistema prethodni pasus se ne ostvaruje već izbegava ali takav sistem postiže mnoge prednosti lakih metroa, no i dlje koristi vozila koja nemaju veze sa metroom što ne samo što ruži imidž već tehnički ne opravdava potrebu da se koristi zajedno sa tramvajima.
LRT vozila na nezavisnoj trasi koja ne koristi tramvajske (obično travnate) baštice sa max brzinom 60-70km/h nemaju smisla osim ukoliko i tramvaj ne koristi istu trasu.
Prethodni pasus predstavlja istu logiku kao i za Mainline Stock sa pantografom ukoliko Beovoz ne prolazi kroz metro tunele zajedno sa "eksluzivnim" metro vozovima koji imaju prilično veći broj polazaka i to na samo metro trasi bez izlaženja na Mainline trasu za Novi Sad na primer.
Ako nećete koristiti ove dve varijante opravdanje za takvom vrstom napajanja ili vozila uopšte nemate što opravdava korišćenje normalnih metro vozila za normalan metro sistem. To znači da sistem neće biti nikakav frankenštajn sistem.
Mainline gabarit se koristi samo onda kada kapacitet to opravdava, u suprotnom ide se na manje gabarite i lakše verzije ali nikako na LRT. Ukoliko je traženi kapacitet znatno manji od bilo koje lakše verzije metroa a budžet znatno niži (čak i od onog kojim Beograd raspolaže) onda se pristupa gradnji neke od verzija LRT sistema u odnosu na budžet i potrebe. Ovakvi sistemi se primenjuju u manjim gradovima sa znatno manjim budžetom koji ipak imaju potrebu za podzemnim deonicama usled starih i zagušenih gradskih centara. Primera imate koliko god poželite, posebno u Zapadnoj Evropi.
Letnje oluje pantografima(mrežnom napajanju) nikako ne idu u prilog dok kolektorski sistem treće šine nema tih problema pa se pouzdanost povećava.
Pantograf ima smisla ako se Mainline gabarit koristi u metrou pa metro voz koristi trasu gradske železnice do Novog Sada na primer. To imate u Tokiju ali Beograd nije Tokijo niti će ikada biti.
Kod LRT sistema je opšte prisutna potreba za fragmentacijom kapaciteta tokom dana. Zbog toga se pristupa višejediničnim kompozicijama umesto individualnim voznim jedinicama
Zato u špicu možete videti ovo (Kinki Sharyo iz Feniksa):
Van špica ovo:
A kada je zaista mala potražnja moguće je videti i samo jednu jedinicu.
Kod Mainline sistema vi u špicu možete videti ovo (Nemački BR426):
Van špica ovo:
A kada je potražnja mala možete videti ovo:
Isto ovo možete videti i kod metro sistema. Jovinov plan je predviđao Minhenski sistem. Pošto metro sistemi obično nemaju toliki stepen potrebe za fragmentacijom kapaciteta (što nije slučaj sa LRT-om) Minhen ima nove jednodelne vozove sa 6 vagona. Upravo zato većina modernih metro sistema nema višejedinična vozila već prolazne vozove. Mainline sistemi i dalje koriste višejedinične kompozicije. Prigradski sistemi koriste višejedinične kompozicije sa manjim stepenom fragmentacije, odnosno fleksibilnosti jer potrebe za većim stepenom jednostavno nema.
Zato je uobičajeno videti na S-Bahn trasama BR423:
Ili uparen ovako:
umesto gore prikazanog BR426.
I BR423 i BR426 su bazirani na Siemens Desiro platformi. Zato Budimpešta ima one Moderno-Šinobusolike abominacije dok Nemci za S-Bahn koriste vozila koja predstavljaju voz, a ne šinobus.
Kao što se sa slika može videti BR423 ima veći kapacitet od BR426 tako da se može zaključiti da što je veća potražnja to je manja potreba za fragmentacijom kapaciteta jer se ide na niži takt sa vozilima velikog kapaciteta umesto potrebe za održavanjem prihvatljivog takta upotrebom fragmentovane kompozicije, odnosno manjeg broja individualnih jedinica.
Pošto su metro sistemi sinonim za veliki kapacitet i veliku potražnju stoga je i za očekivati da se takvi sistemi ne fragmentuju. Ukoliko je ipak potražnja manja samo se smanji takt na prihvatljiv nivo ali sa istim vozilima velikog kapaciteta jer jednostavno potražnja ne opada do te mere da je potrebno fragmentovati kompozicije da bi se takt održao na određenoj prihvatljivoj vrednosti.
Generalno gledano manji gradovi imaju veće oscilacije u potražnji prevoza nego veći pa je stoga i za očekivati da je LRT prilagođen manjim gradovima, a ne većim. Vi ćete uvek u Novom Sadu videti prazan autobus dok ćete u Beogradu na većini trasa videti poprilično popunjena vozila. Kada je u NS mrtvilo (u 9 u krevet) u Beogradu možete očekivati krcate autobuse i formiranje neke vrste večernjeg špica.
Eksploatacija javnog prevoza u manjim gradovima se bitno razlikuje od velikih jer je sama struktura potreba različita. Manji gradovi su po pravilu mirniji dok se u velikim gradovima uvek nešto dešava. A kad se dešava morate da dođete nekako do odredišta.
Pošto manji gradovi nemaju tolike gužve a pritom su manji i površinski vreme putovanja je kraće pa je stoga moguće koristiti bicikl ili skuter za manje udaljenosti dok se autobus koristi uglavnom za posao. Kod Beograda to nikako nije slučaj gde se za gotovo sve aktivnosti većine stanovništva celodnevno (i danju i noću) koristi upravo javni prevoz.
Tako dolazimo do zaključka da je Heavy Rail analog Light Railu S-Bahn jer on opslužuje manje zahtevne korisnike gde je opravdano očekivati fragmentaciju kapaciteta što rezultira konceptu samih vozila. Pritom prevozi znatno manje putnika od metro sistema. No on je i dalje Heavy Rail te ne vodi poreklo od uličnih tramvaja, što nikako nije slučaj sa Light Railom.
Naravno uvek ima izuzetaka ali se analizom većine sistema u svetu može doneti upravo ovakav zaključak.
Sorry za ovoliki post. Dođe kao neki veći članak iz časopisa. Ako me neko preseče pisanjem nečeg totalno desetog onda moram da mu odgovorim i to pa moram da pišem 3 duža (ali ne ovoliko dugačka) posta što znači da bi pisao možda i duplo više reči, odnosno gubio bi generalno više vremena u pisanju. Treba ipak biti uračunjiv. Bolje jedan al vredan nego 3 manja posta.