Svi ovi argumenti vezani za pitanja da li je bolje slaganje po slicnosti ili kontrastu su ovde potpuno irelevantni zato sto Kalemegan nije tipican deo grada da bi bilo logicno da mora da sledi ono sto je u drugim delovima zateceno, uobicajeno ili "najbolje" po necijoj slobodno izabranoj estetici. Istorijsko jezgro grada oko tvrdjave je u svakom starom gradu samo jedno, i tu ne moze biti kompromisa ili estetskih i urbanistickih eksperimenata. Ovo jezgro se formira tako da je SVE u okolini podredjeno tvrdjavi kao centralnom simbolu trajanje i postojanja jednog grada. Ako postoji bilo kakva mogucnost za to, okolina se uvek formira kao pesacka zona i javni prostor, jer je jedino tako moguce doci u pravi, opusteni i licni kontakt sa tvrdjavom koja predstavlja opredmecenje apstraktne ideje "mog grada". To je u umovima ljudi ne samo konkretizovan, trajan i opipljiv simbol grada u kome su zivele tolike generacije, nego vrsta i dalje zivog srca u koje ljudi dolaze bas zbog njega samog, zato sto je takav, ne zbog neceg drugog, da bi obavljali druge poslove. Da bi se takav dozivljaj omogucio i podstakao, urbanisti moraju da obezbede da to bude mesto za opustanje i odmor, mesto koje je prijatno i po mikroklimi i po otvorenim vidicima, koliko je god to moguce oslobodjeno buke, zagadjenja, klaustofobije, saobracaja, i uvek prisutnih uzurbanih masa koje negde zabrinuto jure. Samo tako je moguce za trenutak se osloboditi egzistencijalnih problema i jeftine zabave, imati dovoljno slobodan i opusten um koji je u stanju da percepira suptilinije i trajnije vrednosti, da dovoljno ceni, pa onda i cuva vrednosti koje jedino ovaj deo grada nudi. Ovo je atipicna i posebna sredina i nema smisla porediti je sa necim drugim.
Zbog toga je ubaciti bas ovde gigantski poslovni centar od stakla i betona cista perverzija, nesto potpuno suprotno sustini ovakvog mesta. To je neoprostivo tracenje neponovljivog resursa koji uvek postoji samo u jednom primerku. Poslovnih zgrada ce biti po celom gradu, a tvrdjava iz koje je grad ponikao je uvek samo jedna. U nasem slucaju je stvar jos gora jer ovo nije samo stara tvrdjava. To je istovremeno i mesto posebnih prirodnih lepota, sa fantasticnim vidikom, sportskim centrom, splavovima, zacetkom ozbiljnog parka, sve to na samom uscu dve reke. I sad, umesto da prosirenjem javne povrsine povezemo tvrdjavu i ujedinimo sve prostore koji je opsluzuju u jednu celinu povezanu sa Dunavom (za sta imamo divnu prilike jer tu sada nema niceg vrednog), mi i zemljiste i zasticenu zgradu Beka prodajemo investitoru koji tvrdjavu trajno ODVAJA od Dunava pravljenjem gigantskog betonskog kolosa za biznis i trgovinu. Problem sa suprotnostima je njihova potpuna nekompatibilnost na jednom ovako posebnom mestu. Dodatni saobracaj, dovodjenje mnostva ljudi koji nemaju razumevanja za vrednosti okoline jer nisu dosli zbog nje, polagano osvajanje i degradacija okolnog prostora u sluzbi komercijalnih programa, zagadjenje svih vrsta, kvarenje pogleda na tvrdjavu sa vise tacaka u Donjem Gradu (pogotovo kad se uklone pruga i zooloski vrt), unistenje nocnog ambijenta zbog preosvetljenosti i reklama, i jednostavna cinjenica da se ovako kvalitetan prostor koji ujedinjuje tvrdjavu, Beko i sportski centar mogao mnogo primerenije i bolje iskoristiti, tako da bude na korist gradu u gradjanima, a ne investicionom fondu. Setite se i da zgrada Beka ima citavo mnostvo ogromnih prostorija industrijskih razmera visokih dva uobicajena sprata, idealnih za pozorista, koncerte, bioskope, izlozbe, razne vrste skola, umetnicke i kulturne radionica, i prakticno sve javne manifestacije. Ovde bi, na idealnom mestu, mogao biti kulturni, umetnicki i naucni "rasadnik" citavog grada. Zgrada je dugacka, ima velike prozore, pa bi otvoreni, ravan prostor tik ispod tih prozora bio apsolutno idelan za masovne skupove, velike koncerte i zaista sve moguce druge sadrzaje. Sve dakle imamo na gotovo, ono sto bi drugi debelo platili, mi bacamo u privatne dzepove samo da bi dobili jednu "modernu zgradu" na pogresnom mestu. To je vrlo, vrlo tuzno.