Pocinjem sam sebe da vidim kao podeljenu licnost. Argumenti mi padaju na pamet u parovima, i uvek su suprotni jedan drugome
Sa jedne strane treba razumeti da profesionalni politicari i urbanisti grupe kao sto je ova na Beobuildu posmatraju kao amatere-romaticare koji ne shvataju da primarni kriterijum nazalost nije kvalitet nekog resenja nego njegova finansijska odrzivost. Grad je preduzece koje mora da zaradjuje da bi prezivelo. Potpuno je nebitno da li je neka stvar potrebna, ako nema para onda je jednostavno nema, bez obzira koliko vam trebala. Grad prodaje prostor i infrastukturu i zivi od toga. Ako su oni kvalitetni, onda na trzistu postizu dobru cenu, a grad od tog profita sam sebe odrzava i gradi, da bi postao tacno onakav kakva mu je produktivnost. Metropola ili smetliste. Zbog toga povremeno morate zrtvovati nesto sto vam je vazno, da bi na racun toga sacuvali nesto jos vaznije. Ovaj kriterijum vazi svuda, a kod nas imamo i dve otezavajuce okolnosti: da para vise uopste nema, a da ce se politicari cuvati da prodju kao Dilas koji je zbog cene mosta na Adi postao omiljeni karakter u stripovima. Postalo je vise nego ocigledno da su u drustvu siromaha lepota i imidz grada nepozeljni luksuz, sasvim nezavisno od pitanja da li se na mostu neko "ugradjivao" ili ne.
Zbog toga ce se buduci infrastukturni projekti verovatno uvek raditi samo u sklopu nekog velikog privatnog komerijalnog projekta, pa ce deo sredstava davati grad, a deo privatni investitor. Prlicno je verovatno da su i Zahin projekat i njegova lokacija rezultat jednog takvog poslovnog kompromisa. Ne menja se urbanisticki plan tako lako. Zato je onaj prvi, problematicni blok namerno dobio isturenu poziciju sa koje je vidik jednako sirok kao i sa tvrdjave. Investitor dobija mogucnost da za prostor u njemu razreže ogromnu cenu, i zato postaje voljan da znatan deo svog prostora posveti "rascepljenom" dizajnu, veštačkom jezeru, promenadi, šetalistima i zelenilu. Zbog Zahinog imena, avangardnog i skupog objekta, Grad dobija mogucnost da citava oblast Usca sa jos nedefinisanom Dunavskom obalom pocne da se razvija kao ekskluzivna zona koja ce privuci jos bogatih investitora i skupih objekata. Tek tako postaje nuzno, ali se stvaraju i finansijski uslovi, da se izmesti zoološki vrt, šine i put, a pored Dunavske obale napravi moderna saobracajna magistrala. Tako Beograd najzad, sa povecanim prihodom i jos investitora u zoni obala, dobija realno ostvarljiv plan da se stvarno spusti na reke, a pri tome ima dodatnu dobit potpuno novog imidza grada. Kad se jednog dana pocisti svo ono industrijsko djubre sa Dunavske obale, sa reka ce se videti ocigledno skupa, super moderna, izuvijana zgrada pored prastare tvrdjave, sve zajedno u velikom zelenom pojasu. Sta drugo da pomisli naivni turista nego da je stigao u bogati grad koji istovremeno ceni proslost, a živi u buducnosti. Naravno, naivnih turista koji u lusuznim brodovima putuju rekom nema puno, ali od lepog pogleda i dobro smišljene sugestije uvek ima neke koristi.
Ubedjen sam da ce se prednosti ovog projekta braniti na otprilike ovakav nacin. Koliko su ovako grandiozni planovi realni je, naravno, drugo pitanje, ali da je moguce, jeste moguce.
Nazalost, posle ovako lepe vizije odmah postaje ocigledna i njena ogromna mana. Ako na rekreativnu, eko zonu obale dovedete i druge sadrzaje koji nemaju vezu sa rekreacijom i obalom reke (trzni centar, hotel, privredu, zabavu), i to jos u ovako gigantskom obimu, u zeleni pojas cete dovesti toliko novih ljudi (koji inace ne bi dosli samo zbog njega), da ce te ga potpuno unistiti. Nisam siguran da li ova traka zelenila moze da izdrzi broj ljudi koji staju u 150.000 kvadratnih metara izgradjenog prostora.