Zašto? Tretiraju nas po zasluzi, a poštovanje se u tom svetu prvo mora zaraditi. Ako imamo veliki grad čije istorijsko središte zauzima izuzetna srednjevekovna tvrđava iz koje je grad i nastao, ako je ona opasana rekama, na izolovanom i povišenom terenu oblika poluostrva, pretvorenog u park, pa neko reši da prekrši najelementarnija urbanistička i kulturna pravila praveći baš TU gigantski tržno-poslovni centar, reši da proda principe zbog jednog čuvenog imena, šta reći sada, kad se desilo ono što sleduje svima koji prave trule kompromise? Jer ko mirno prihvati perverziju takvih razmera, prihvatiće i sve ostalo, kao u priči o kuvanoj žabi, malo po malo, a prema onima koji su slabi ili lakomi kapital nema milosti.
Jasno je šta se desilo. Zahin projekat je prva žrtva Beograda na Vodi. Grčki investitor nije računao da će tako brzo u neposrednoj blizini da nikne čitav novi grad. Prvi efekat je ogromna hiper produkcija novih kvadrata svih vrsta. Time je izgubio skoro sve poslovne mušterije zato što će oni u BNVu imati bolje saobraćajne veze i veću koncentraciju pratećih sadržaja, a ipak biti u starom delu grada. Isto tako je izgubio deo elitnih mušterija za stanove, a to su svi oni koje privlači kombinacija stanovanja na većoj visini, dobrog pogleda, zabave, raznovrsnog snabdevanja i obližnjeg metro čvorišta. Već ovo bi zahtevalo ponovno razmatranje čitavog poslovnog koncepta. I sad na to dolazi činjenica da je Vučić pokazao da mu je svaki investitor svetinja. Samo ako u zemlju unosi neke pare, može da gradi šta hoće i gde hoće, bez obzira koliko to na duže staze eventualno bilo štetno, i ne sme ni dlaka da mu padne sa glave, jer pare po Vučiću nama trebaju SADA, a ne ko zna kad. Ovih par promena zajedno znače da mamac u obliku Zahinog imena više nije potreban.
Jer Grci su imali veliki problem u tome što uopšte nisu bili sigurni hoće li im projekat na ovako posebnom mestu na kraju proći. Bar oni imaju dovoljno neprijatnih iskustava sa problemima koje mogu da izazovu istorijski vredne građevine u susedstvu. Gradnja ovolike zgrade tik pored srednjevekovne tvrđave, promena namene zemljišta u odnosu na sve posleratne GUP-ove, očigledni lopovluk i nezakonitost pri namernom uništavanju Beka, zgrada koja je tobože zaštićena a ipak se menja do neprepoznatljivosti, konkurisanje tvrđavi po visini, problem zaklonjenog vidika, svetlosno zagađenje ... rizik je bio ogroman. Zbog toga su morali da bace neku ozbiljnu udicu u vidu čuvenog i skupog imena da bi podelili stručnu javnost i sprečili nešto poput saopštenja akademije nauka ili akademije arhitekture. I to je prošlo fenomenalno. Međutim sada više nije potrebno. Zašto bi se trošili ako su sada sigurni da Vučić ni u snu neće isterati investitora, a da saopštenja raznih akademija nemaju nikakvog efekta. Pogotovo posle svih događaja oko BNVa. Prihvaćena politika je dakle sada savršeno jasna, investicioni urbanizam bez bilo kakve zadrške i ograničenja, pa više nema smisla trošiti se na sigurnosne mehanizme u obliku Zahe. Ovo je pokazatelj šta nas čeka i na mnogim drugim mestima ako se dalje nastavi na sličan način.
A čega smo se odrekli? "Samo" ovakvog pogleda, neponovljivog, savršeno ravnog prostora pored reke pogodnog za hiljadu različitih primena, mogućnosti da posle seobe zoološkog vrta aktiviramo čitav severoistočni bedem i deo tvrđave, i mogućnosti da joj ponovo vratimo istorijsku vezu sa Dunavom, uz proširenje pešačke zone Knez Mihajlove na tu stranu. Prava sitnica.