Sad si ovde strpao babe i žabe na gomilu - gradske i međugradske/turističke.
Kad sam pisao o ergonomiji ikar(b)usa, mislio sam isključivo na vozački prostor koji je bio na nivou lejlanda sa kraja pedesetih. Za njega je S115 bio pojam udobnosti za vozača, a ako ne udobniji, ono bar u klasi sa legendarnim manom iz AM.
IK jesu bili rasprostranjeni širom SFRJ, ali napisao sam, malo firmi je zasnivalo svoj vozni park na njima. Bili su pristupni usput, uz dominantne tamove i sanose.
Sigurno najrasprotranjeniji i najupotrebljiviji autobus bio je s314, pa kasnije s415, posebno kad su mnogi 314 osamdesetih rekarosirani u 415. Kada su imali MB motore umesto Famosovih, bili su nenadmašni i udobnošću i brzinom i održavanjem.
Sanose 115 trebalo je posmatrati onakvim kakvi su bili do 1993. a nikako kasnije, jer tokom sankcija podneli su uz trolejbuse neverovatan teret. Nije čudo što su im pucale platforme jer se na njima vozilo i po više desetina ljudi. Vrata su ispadala na svim vozilima, a nisu bili retki ikarbusi sa limovima meato stakala. Naprotiv, sanosova vrata imala su najmanje otkaza i najlakše su se zatvarala u onim abnormalnim gužvama.
315 je bio licencni 303, a sa Tazovom turističkom dubravom delio je kompletnu mehaniku i šasiju. Visoke dubrave bile su nešto teže od 315.21 i slabije su podnosile brdo pa im se morala isključivati klima kako bi 280ks održalo tempo na usponu. A i jedan i drugi imali su impresivnu maksimalnu brzinu od, sada neverovatnih, 150-160km/h. Putnički deo (sedišta, tapaciri, rasveta) nije zaostajao za nemačkim pandanima.
Dubrava se dizajnerski ugledala na man sr280, dok je 315 vukao preko O303 sa zaobljenim krovom, korene iz ranih sedamdesetih. Odgovor Skoplja na nove trendove bili su 415.5 i 515 (skopska dubrava), ali taman kad je trebalo da zažive među prevoznicima, došao je kraj.
Tam je za to vreme lutao - kasnio je sa zamenom A190, razapet u dve karoserijske fabrike kod gradskog i prigradskog programa. Poseban problem bili su vazdušni motori magirus dojc kojih su se dugo i tvrdoglavo držali. Prelazak na 260A119 takođe je urađen uz oslanjanje na dizajn mana sr280. I on nije uspeo ozbiljnije da se uvuče u naše prevoznike, osim dela Hrvatske i u Sloveniji.
U svemu tome, Ikar(b)us nije bio ravnopravan takmac. Džaba su bili manovi motori, zf i voith menjači kad je sve to ugrađivano u klimave karoserije koje natovarene nisu mogle da idu pravo.
To što su izvoženi u Poljsku, recimo, ne govori o njihovom kvalitetu, već o nesposobnosti tadašnje poljske industrije da napravi bilo šta bolje od jelča. Istovremeno, S415 bio je tamo vrhunski autobus za duge ture, bez obzira što su im ugrađivali svoje motore.
Posebno neslavna epizoda bio je zemunski pokušaj pravljenja međugradskog i turističkog autobusa neposredno po ukidanju sankcija 301 i 401.