"Ко последњи изађе, нека угаси светло", осим што је крунисани победник отрцаних фраза (хвала нашим пратиоцима који су ово одлучили још у септембру 2018. године), такође је вишеструко штетан и дефетистички начин размишљања човека који се нађе пред изазовом који се тешко превазилази без борбе.
Не треба бити "аутошовиниста" (био ово неологизам или не) како би се скапирало да, у односу на неке друге државе са којима се поредимо, наш систем не ради адекватно, наш менталитет нас често укопава, а последице дешавања из претходних година, те и актуелна дешавања, и даље лебде над нама као магла која обавија сваки аспект живота.
Све наведено, пак, не оправдава својеврсно промовисање дефетизма, одрицања од сопственог држављанства и одлив мозгова.
Ако погледамо мејнстрим медије, утврдићемо да велики део кривице пада и на њихово искључиво фокусирање на људе који иду одавде јер нису успели. Прича је скоро увек иста: човек жели по сваку цену нешто да уради у Србији, не успе у послу, направи драматичан излаз. Шаблон малтене у истом нивоу као и онај "Преживљава сваки месец са само 15000 и НЕ ЖАЛИ СЕ"- дакле, пуно драме и сензационализма, а мањак чињеница. Мада, чињенице нису ни битне ако свој текст желиш да продаш што пре, а за дугорочне последице "ће видимо". Млади су најосетљивија категорија за такву врсту реторике, па се често догађа да већ у току факултета, или чак средње школе, западају у хронични губитак било каквог професионалног ентузијазма, те, попут полупроизвода, планирају одлазак у иностранство, где, према сопственом схватању, могу макар материјално да се остваре далеко више ван професије, којом су желели да се баве, него у земљи, ако успеју да се "ухлебе" у професији.
Одлазак из земље, или останак у њој (упркос свим манама) остају дубоко личан избор и ми овде нећемо улазити у реторику „сунце туђег неба…“. Вагање између ризика да се тавори у чамотињи и ризика да се напољу не успе. Људи се неретко хватају за апсолутне цифре, по питању висине (бруто) плате, не калкулишући прецизно о објективном односу онога шта добијају одласком, спрам онога шта губе (рационално, материјално, па што не рећи, и емотивно). Нећемо улазити у питање тога да ли одређени медији, можда, свесно доприносе промовисању масовног исељавања, јер се смањује статистика о незапослености, а уједно, поједине земље добијају јефтин(иј)у радну снагу. Но, куриозитет је како су, унеколико, те приче утихнуле како је наступила пандемија и како су границе затворене. Није за не приметити како је немали број наших држављана, који годинама живе и раде у иностранству, одједном пожелео да се врати (ах, ко би се сада сетио краја марта). То се готово неизоставно поклопило са најавама појединих држава да ће већ до краја ове године пооштрити услове за уласке српских држављана на њихово тржиште рада, јер им је сопствена радна снага сада најважнија.
Све у свему, као и сваки медијски хајп, за претпоставити је да ће и овај лагано утихнути. Наравно, исељења ће се, као и увек од Великих сеоба, наставити и у будућности, али ће врло вероватно медији пронаћи неку нову тему, којом ће нас рафално гађати од ране зоре до вечерњег прегледа дана. А онда ће Твитер и остале друштвене мреже, вероватно, као у ехо-соби, појачавати тај хајп до бесвести.
П.С: Увек ћемо наставити да подржавамо идеју привременог одласка из земље ради стручног усавршавања. Такви бенефити су, претпостављамо, ретка недвосмислена предност глобализације.
