Мислио сам да ће надобудним критичарима нешто бити јасније након Делијиних објашњења, али изгледа да сам био оптимиста. Људска сујета и препотенција не признају чињенице.
Храм једног народа се не зида за једну или две генерације, већ за векове. Такође, он треба да повезује прошлост и будућност једног народа и заједнице. И, при томе, никада не сме да се заборави да је његова намена пре свега сакрална, а тек потом уметничка. Отуда, нема много места за експерименте који врло лако могу постати превазиђени и профани већ у наредној генерацији. Србина који 2487. године буде улазио у њега неће посебно секирати то што је он замишљен и започет почетком двадесетог, а довршен тек почетком двадесет првог столећа. Једноставност, монументалност и хармоничност храма Св. Саве остаће универзални и у вековима који долазе, а ми само можемо рећи да смо срећни што живимо у време када се он гради и довршава. Чак је и један проминентни модерниста попут Богдана Богдановића признао да је Београду недостајала велика купола, попут ове на Врачару.
Слажем се да је једина слабија страна (мада мени не смета нешто посебно) онога што је до сада одрађено величина фасадних плоча, али ето дивне прилике за неке будуће генерације да, ако нађу квалитетнији материјал, поправе оно што је урађено. Иначе, све што је унутра до сада одрађено је изузетно квалитетно, како по дизајну, тако и по одабиру материјала и његовој обради и, искрено, мене то чини поносним. Наравно, тај квалитет се плаћа потрошеним временом и новцем.
Баљезгарије о "прању новца", без икаквог покушаја да се за њих подастру озбиљни докази, више говоре о петпарачкој култури оних који их лансирају, него о самој градњи. Као што нема везе са истином ни тврдња да се Храм гради у руском стилу. Забога, мозаик је ваљда руска измишљотина (јесте ли чули за Равену?) и нема везе са нама. А Опленац? И он руски?
Век за нама је био по много чему погубан за наш народ. Једна од ретких добрих ствари коју смо у њему урадили јесте то што смо на централном брду наше земље поставили моћан бели монолит као тапију и као сведочанство да смо историјски народ.
Храм једног народа се не зида за једну или две генерације, већ за векове. Такође, он треба да повезује прошлост и будућност једног народа и заједнице. И, при томе, никада не сме да се заборави да је његова намена пре свега сакрална, а тек потом уметничка. Отуда, нема много места за експерименте који врло лако могу постати превазиђени и профани већ у наредној генерацији. Србина који 2487. године буде улазио у њега неће посебно секирати то што је он замишљен и започет почетком двадесетог, а довршен тек почетком двадесет првог столећа. Једноставност, монументалност и хармоничност храма Св. Саве остаће универзални и у вековима који долазе, а ми само можемо рећи да смо срећни што живимо у време када се он гради и довршава. Чак је и један проминентни модерниста попут Богдана Богдановића признао да је Београду недостајала велика купола, попут ове на Врачару.
Слажем се да је једина слабија страна (мада мени не смета нешто посебно) онога што је до сада одрађено величина фасадних плоча, али ето дивне прилике за неке будуће генерације да, ако нађу квалитетнији материјал, поправе оно што је урађено. Иначе, све што је унутра до сада одрађено је изузетно квалитетно, како по дизајну, тако и по одабиру материјала и његовој обради и, искрено, мене то чини поносним. Наравно, тај квалитет се плаћа потрошеним временом и новцем.
Баљезгарије о "прању новца", без икаквог покушаја да се за њих подастру озбиљни докази, више говоре о петпарачкој култури оних који их лансирају, него о самој градњи. Као што нема везе са истином ни тврдња да се Храм гради у руском стилу. Забога, мозаик је ваљда руска измишљотина (јесте ли чули за Равену?) и нема везе са нама. А Опленац? И он руски?
Век за нама је био по много чему погубан за наш народ. Једна од ретких добрих ствари коју смо у њему урадили јесте то што смо на централном брду наше земље поставили моћан бели монолит као тапију и као сведочанство да смо историјски народ.
