Ниједна власт није рушила. Ни ова садашња ни ова претходна. Ту су исти, као и у већини других ствари. Нема разлике. Не желе да узнемире оне који их заокружују. Ја теби легализацију, ти мени глас.
Prethodna vlast je osim Vojvođanska-Tošin bunar pravca napravila i Mirijevski bulevar, i Pupinov most sa većim obimom eksproprijacije i rušenja.
Pri eksproprijaciji i rušenju čak i nelegalni objekti moraju da dobiju nadoknadu, inače kreditori blokiraju sredstva (makar iz zapadnih investicionih fondova). Uz to, eksproprijacija se po pravilu ne kreditira, već samo gradnja infrastrukture. Činjenica da neko godinama živi u nelegalnom objektu, a da država nije reagovala još u toku gradnje, po logici zapadnih zakona daje velika ekonomska prava vlasniku nelegalnog objekta.
Ako bi o pojasima sa eksproprijacijom kuća za gradnju glavnih saobraćajnica, u Beogradu postoji nekoliko desetina kilometara pravaca gde je to potrebno za minimalnu osnovnu infrastrukturu.
U zemunu treba da se uradi ono sto je planirano 70 ih godina a to je :
- sredjivanje raskrsnice ugrinovacka lakat krivina - potrebno otkupiti placeve
- nadvoznjak u nastavku ugrinovacke ka altini nakon prvog koraka
- sirenje jakuba kuburovica ugrinovacke i tosinog bunara , gde je tosin bunar naj realniji jer ima prostora sa desne strane u pravcu Zemuna . za Jakuba kuburovica (racunajte da svaka kuca vredi po 80000 - 150 000 evra ) nema para za ugrinovacku isto , moguce je samo rusenje bisevg skladista na uglu : iviceve vrtlarske tosinog bunara i pravljenje kruznog toka medjutiom plac je potrebno otkupiti . moguce je skratiti trotoar na pojedinim delovima da se uglavi treca traka .
- poredjenje sa Bezanijom nema smisla jer su kuce u bezaniji bile iz 19 veka sitne gradje i od zemlje a kuce u zemunu su od cigle i gradjene u npr Ugrinovackoj 60 ih i 70 isto tako i u Jakuba Kuburovica . samo pogledajte zelenu aveniju kako to kilavo ide jer misle da ce ljude da odsele za smesne pare da isele sa placa koji vredi 300.000 evra uspeli su neko staro skladiste i par starih blatnjavih kuca da sruse .
I glavno saobracajno resenje Pariske komune - Ciganske rupe - Zeleznicka ulica u tom reonu treba probiti tunel / ili otkupiti par servisa pa izgraditi bulevar.
Budite ozbiljni sa idejama a ne kao ovaj jovanovic iz CLS sto namerava da raseli par hiljada ljudi a nemaju pare da zakrpe rupe u tosinom bunaru .
Čitam post, palac na mišu spreman da dam "lajk" i tada, BAM nešto što nije prosto za minus, već u nekom pravno uređenom društvu za tužbu. Ne bi bilo osnova za to da je ikada bio deo vlasti.
Konkretno, ko je Nikola Jovanović? Po poreklu roditelja Šumadinac, po rođenju i odrastanju Zemunac i Beograđanin, čovek koji je ostavio ličnu karijeru u Francuskoj da se uključi u politiku, i bori protiv naprednih štetočina. Štetočina u smislu da ne samo da skoro ništa nisu dodali na vrednost ključne infrastrukture u Beogradu, nego su deo čak i ukinuli! Javna pobuna Udruženja ljubitelja železnice sa mnom na čelu protiv toga je upravo momenat na kojem smo se upoznali i počeli da sarađujemo. Od 2018. je predsednik najveće opozicione odborničke grupe u Skupštini grada Beograda "Savez za Srbiju". Sa te pozicije je mnogo informacija i aktuelnih planova dobijao pravo u ruke, ozbiljno se konsultovao sa profilisanim stručnjacima različitih profesija uključujući i mene. U Narodnoj stranci, čiji je bio podpresednik je imao nekoliko stotina motivisanih beograđana bez političkog iskustva, većinom sa visokom stručnom spremom, voljnih da učestvuju u kreiranju nove i drugačije gradske politike. U avgustu 2020. mu je Udba napravila podmetačinu, vezano za snimljene kafanske razgovore. Ja sam i tada kao i sada stavio svoje ime na panj za njega, i napisao članak: "Postoji li u Srbiji pravo na privatnost". Situacija je bila takva da se građanskom borbom za Beograd nije mogao više baviti kroz stranke. Tada je osnovan "Centar za lokalnu samoupravu", nevladina organizacija. Naša saradnja je jako smanjenog intenziteta zbog mojih porodičnih obaveza, ali nije prestala. Ipak određeno poštovanje za ljude koji se bore u Srbiji, u odnosu na mene koji sam već skoro 6 godina u dijaspori, prvo u Holandiji, a sada u Belorusiji, dva društva unutra mnogo bliža jedno drugom nego što je Srbija bliska bilo kom od njih. Iz iskustva rada sa ljudima u međunarodnom transportu, stičem utisak da su društva najbliža srpskom nacionalne države turske grupe naroda u Srednjoj Aziji.
Konkretno vezano za "Zemunski bulevar", njega sam predlagao u političkom programu za Beograd "Saveza za promene", u čijem sam kreiranju i sam učestvovao kao vanstranački saradnik. Skraćena verzija predloga je objavljena. Lepo je pisati o razgranatoj bulevarskoj mreži o kojoj pišete, ali realno je napraviti samo dva takva projekta u jednom mandatu. Na moju usvojenu sugestiju ta dva prioritetna projekta su bila Zemunski Bulevar i SMT, uz standard 2+2 za opšti drumski saobraćaj, 1+1 za javni prevoz, prosečno rastojanje među raskrsnicama oko 500 metara, i biciklistički koridor. Ovaj pravac Zemunskog bulevara je odabran kao prioritetan, zato što je najveća gradska celina bez celovitog gradskog bulevara. Čukarica ima par Požeška-Trgovačka, Voždovac ima Ustničku, Bulevar oslobođenja i Vojvode Stepe, Zvezdara Bulevar kralja Aleksandra i Dimitrijala, Palilula Despota Stefana, Višnjička, Mirijevski bulevar. Ja sam sam po narudžbini radio program reforme javnog prevoza na 42 stranice, koji nije došao do drugog kruga amandmana i dorada zato što sam ostao veran Jovanoviću kada su Udbaši napravili uspešnu podmetačinu. Sam sam imao sistem udbaških podmetačina kada sam pokušavao da organizujem veći otpor uništavanju osnovne gradske i nacionalne infrastrukture.
I nikome ne mogu da objasnim da je Belorusija u stvari mnogo slobodnija i demokratskija od Srbije, sa sve slanjem u zatvor stranačkih opozicionera. Kako je to moguće? Postoji sistem obrade žalbi i primedbi, vlast otvoreno govori o promeni planova i zakona na osnovu primedba građana i udruženja građana, aktivan sistem novinarske konstruktivne kritike, jaka tehnokratija u državnom sektoru. I Holandija i Belorusija imaju zakon po kojem se građevinsko zemljište prodaje sa dozvolom gradnje do toliko i toliko kvadrata, i to ograničenje ostaje i nakon preprodaje. Samo država ima monopol na prodaju građevinskog zemljišta, tako da su mesta za gradnju nekih glavnih infrastrukturnih pravaca čuvana čak i decenijama pre same gradnje od bilo koje visokogradnje. Posledica monopola je da kupac građevinskog placa, ili udžerice koju ruši za novogradnju tek malo veće kvadrature, ima ne samo saobraćajnu, već i komunalnu, zdravstvenu, obrazovnu infrastrukturu.