Energetika

[dragan]

. . .EPS nije bio akcionarsko društvo pa se nije ni MOGAO delimično prodati (49% akcija). Ali sada može. .

Već sam u postu koji si ti citirao napisao kako je prodat većinski deo bivšeg RTB Bor, a sadašnjeg "Serbia Zijin Copper" DOO. Znači, tvoja pretpostavka je pogrešna, jer država može da prodaje i firme koje nisu "akcionarsko društvo". Nap. velikog gubitaša "Železaru" u Smederevu niko nije hteo ni da kupi, pa smo izmolili Kineze da je preuzmu, a sada je jedan od najvećih izvoznika.
https://forum.beobuild.rs/threads/energetika.882/post-1085490

U tom postu sam napisao i da možemo sami da finansiramo razvoj EPSa, izgradnju RHE Bistrica, remont elektrana i izgradnju mreže. Postoje tzv."zeleni krediti", a i EPS sada može da izdaje "korporativne obveznice" i da tako prikuplja kapital. Deo koji nije prodat bankama i pojedincima može da otkupi Narodna banka Srbije. Znači, niko ne može da nas ucenjuje što se tiče finansiranje EPS-a.

Ako treba možemo da prodamo i 10 tona zlata iz NBS, jer EPS je "naše zlato". Uskoro bi trebalo da bude objavljena "Strategija o energetici" i videćemo dugoročne planove, a to sigurno neće biti prodaja EPS-a.

 

[dragan]

Dragane, postoji sto različitih načina da se u nekom zgodnom budućem trenutku narodu "ubedljivo objasni" kako . . je baš najviše u interesu tog naroda da se proda deo EPS-a.

Možda neko pokuša to da "objasni" narodu, ali kako će da to da prihvate zaposleni u EPS-u, inžinjeri i radnici? A, kako stručna javnost, strukovna udruženja i mediji? Šta bi tek rekla opozicija? Teško bi takva priča mogla da prodje, jer nema opravdanih razloga za prodaju EPS-a.

Druga je stvar kod zajedničkog ulaganja u velike projekte, nap. Nuklearnu elektranu ili u mega projekat "Djerdap 3" od 10 Milijardi evra koji bi koristile i Rumunija, Madjarska i Bugarska - kao podunavske države. Srbija bi tu mogla da uloži teritoriju Nacionalnog parka "Djerdap" i traži 25% vlasništva.

 

[Zuma]

I dalje nisi objasnio zašto je bila potrebna statusna promena iz javnog preduzeća u akcionarsko društvo. Sve što spominješ je bilo moguće i bez nje. Dakle za promenu postoji drugi razlog. Pri čemu je akcionarsko društvo nezavisan i samostalan pravni subjekt, odvojen od Države, koji je nemoguće javno kontrolisati i koji nema nikakvu zakonsku obavezu da narodu ili državi polaže račune o svom radu, niti da uopšte radi u njihovu korist, dok je javno preduzeće podložno istim razumnim i nužnim pravilima koja uobličavaju i kontrolišu ostalu javnu upravu, tako da, bar teorijski, radi u javnom interesu i javno.

JP “Elektroprivreda Srbije” još u julu prošle godine donelo je odluku o transformaciji u akcionarsko društvo. Međutim, sada je jasno da će takvu politiku slediti i mnoga druga republička javna preduzeća.

Naime, Nacrt zakona o upravljanju privrednim društvima koja su u vlasništvu Republike Srbije, a koji je trenutno u fazi javne rasprave, predviđa da (republička) javna preduzeća menjaju pravnu formu i da postaju društva sa ograničenom odgovornošću (DOO) ili akcionarska društva.

Prema podacima Ministarstva privrede, u Srbiji postoje ukupno 22 preduzeća koja imaju status javnog preduzeća. Ipak, sudeći po tekstu tog nacrta zakona, iz toga će biti izuzeta neka preduzeća, poput onih koji se bave proizvodnjom naoružanja i vojne opreme.

On ističe da su po autentičnom tumačenju važećeg zakona direktori, članovi nadzornih odbora i predstavnici države u skupštini preduzeća javni funkcioneri, jer ih imenuje Vlada, i da su u obavezi da prijavljuju imovinu. Novim zakonom to će se promeniti.

“Po Nacrtu zakona, direktore i članove nadzornih odbora biraće ministar privrede. Njih formalno neće birati vlada. Na njih se neće primenjivati Zakon o sprečavanju korupcije”, upozorava Nenadić.

Otkrivamo plan vlasti za čitav niz javnih preduzeća, EPS je bio samo početak

Država planira da veliki deo republičkih javnih preduzeća pretvori u akcionarska društva ili društva sa ograničenom odgovornošću, predviđeno je Nacrtom zakona o upravljanju privrednim društvima koja su u vlasništvu države. Iako se u tom dokumentu navodi da je cilj ovih promena povećanje...

nova.rs

Inače ova vest meni veoma liči na klasičnu desničarsko-neoliberalističku tezu o "razvlašćivanju države". Dakle da što veći deo državne uprave (tj države) preuzmu privatnici. Što u manjim zemljama efektivno znači stranci, dakle međunarodni kapital i globalna finansijska oligarhija. To znači zbogom suverenosti, čak i dalekoj mogućnosti da sami odlučujemo o svojoj sudbini.

 

[dragan]

. . akcionarsko društvo nezavisan i samostalan pravni subjekt, odvojen od Države, koji je nemoguće javno kontrolisati . .

Akcionarsko društvo za svoj rad i poslovanje odgovara akcionarima, a ovom slučaju Državi iliti Vladi Srbije. Znači, mora da podnosi periodične izveštaje o poslovanju i planiranju, pa tako Vlada preko nadležnog ministarstva kontroliše rad.

Javna preduzeća nemaju odredjenig vlasnika (vlasnik je narod), već samo osnivača, pa se verovatno zato prelazi na formu akcionarskih i deoničarskih društava gde je odredjen vlasnik, nap. država ili grad. U pitanju je promena forme kako bi se uskladili sa postojećim ekonomskim poretkom. Kina je to već obavila i tamo su provincije i gradovi vlasnici AD koji su na na berzama.

 

[Zuma]

Akcionarsko društvo za svoj rad i poslovanje odgovara akcionarima, a ovom slučaju Državi iliti Vladi Srbije. Znači, mora da podnosi periodične izveštaje o poslovanju i planiranju, pa tako Vlada preko nadležnog ministarstva kontroliše rad.

Postoji velika, suštinska razlika između javnog preduzeća i akcionarskog društva. Samo jedna od mnogih je da je rukovodilac javnog preduzeća deo vlasti, tj deo državog aparata. Pa se i na njega, i na samu tu firmu, primenujuju sve kontrole koje su u pravnoj praksi stolećima uobličavane kao optimalna kombinacija autonomije, javnosti rada i javne odgovornosti onih koji trenutno vladaju.

Nasuprot tome rukovodioca akcionarskog društva bira ministar, a ne vlada, pa oni nije javni službenik. Tu se država pojavljuje samo kao akcionar u komercijalnoj i po svemu drugom nezavisnoj firmi kojoj je uobičajni i po defaultu podrazumevani interes samo profit. Jedina prava koja država ima su prava delimičnog vlasnika, po pravnoj prirodi ista ona koja imaju i svi drugi vlasnici. Takva firma više nije deo države i sa njom fomalno nema baš ništa. Činjenica da je nekoga iz upravnog odbora izabrao neki vlasnik, ma ko on bio (recimo ministar kao ovlašćeni predstavnik vlasnika), formalno nema veze sa državom. Ministar može izabrati bilo koga, a šta se njih dvoje privatno dogovore da u toj firmi treba raditi strukturno i formalno nema veze sa javnom upravom. Ministar je samo u najširem i u praksi u veoma nejasnom smislu obavezan da donosi odluke koje bi trebale biti u javnom interesu, ali to je uvek arbitrarna lična procena ministra i skoro da nema načina da se on kazni zbog pogrešnih odluka. Jer on kasnije uvek može da kaže da mu se tada činilo "da je to najbolje" i ne možete mu ništa sem da se kasnije smeni, obično zajedno sa vladom nekog dalekog dana u budućnosti. To dakle nije odluka vlade, neko neke osobe u vladi. Pri čemu ministar čak i formalno-pravno ne može svom izbraniku da kaže za šta konkretno da glasa u firmi kojom taj lik upravlja (EPSu), može samo da izabere OSOBU koja tamo odlučuje po sopstvenoj savesti i ličnoj odluci (a koja nije obavezna da podnosi izveštaj o svojoj imovini jer sa vladom i državom nema baš ništa). Što onda znači i da ministar nema formalne odgovornosti šta je ovaj u firmi radio (sem moralne), pa i ne može biti pravno odgovoran za njegove odluke. Ministar sasvim bukvalno može da kaže njegovom izabraniku u skupštini akcionarskog društva da radi u interesu bilo koga (ko ih recimo podmićuje), a mi to ne samo da to ne možemo saznati dok ne bude kasno (jer rad akcionarskog društva nije javan za razliku od javnog preduzeća), nego ni jednog od te dvojice posle ne možete kazniti zbog pogrešnih odluka. Pa praktično da nema razloga da ne napune sopstvene džepove ili da ne rade po nekoj tajnoj direktivi njemu politički nadređenih. Ili stranaca. Mogućnosti za nedokazivu korupciju su beskrajne, a EPS i sva druga javna preduzeća koja će doživeti istu transformaciju praktično prestaju da budu neko ko radi za nas. Niti ćemo znati šta se tamo dešava niti možemo bilo šta onima koji tamo odlučuju čak i ako prave štetu (sem smene čitave vlasti, a to ima svoju inerciju koja često traje decenijama). Zašto bi onda oni uopšte radili za nas?

Javna preduzeća nemaju odredjenig vlasnika (vlasnik je narod), već samo osnivača, pa se verovatno zato prelazi na formu akcionarskih i deoničarskih društava gde je odredjen vlasnik, nap. država ili grad. U pitanju je promena forme kako bi se uskladili sa postojećim ekonomskim poretkom. Kina je to već obavila i tamo su provincije i gradovi vlasnici AD koji su na na berzama.

Kakve veze ima imaju li javna preduzeća vlasnika? Ni vlada nema vlasnika pa ipak upravlja.

 

[Пантограф]

Svako preduzeće koje posluje na tržištu treba da posluje kao - pravo preduzeće, dakle AD ili DOO. Za veliko preduzeće, AD (korporacija) je primerena organizaciona forma. Sve velike evropske državne energetske kompanije su upravo AD. Pa čak i ruski operater nuklearnih centrala. To je ono kad se naši zaludni likovi, poput nekih koji ovde pišu, čude kako su 'u NIS-u oni Rusi isti ko Amerikanci'. Jok, nego će da budu ko jagnjeća brigada iz firme vaše tetke.

Da ne govorimo o kineskoj privredi... Ovi svi što vam grade po Srbiji su akcionarska društva, i sve su većinski u državnom vlasništvu.

Pravna tekovina Miloševičevog odlaganja tranzicije komično odabranog imena 'javna preduzeća' (na najglobalnijem jeziku 'public company' je upravo - akcionarsko društvo!; to go public znači izaći na berzu), sa svojim 'zakonima o ograničenjima plata u JP' i sl., nema mesta na razvijenom tržištu; biće pregaženo i propašće.

Ne branite to, boreći se protiv Vučića. Čitajte i pitajte.

 

[Zuma]

Već je o tome bilo reči. Da, kad NISU u pitanju strateške grane i kad NIJE u pitanju zemlja u razvoju koja lako može postati ekonomska kolonija jer se u nekim oblastima u početku ne može ravnopravno takmičiti sa multinacionalnim koropracijama, onda može, privatno vlasništvo i upravljanje tada JESTE najbolje. Ali ako bilo koji od dva uslova nije ispunjen, onda to ne važi.

Da bi bilo sasvim jasno šta se ovde dešava sada moram da spomenem i najelementarniju političku teoriju, pošto je u toku konverzija Srbije u ekstremno podeljeno i sukobljeno klasno društvo po neoliberalističkom konceptu. Nije to samo pitanje da neko želi da zaradi.

Normalna teorija države kaže da je samo narod suveren. On bira svoje predstavnike koji upravljaju umesto njega. Oni rade javno, bez skrivanja podataka, da bi oni koji su ih izabrali stalno mogli da ih kontrolišu, a kvalitet njihovog rada se proverava na izborima. Zbog toga je političarima u takvom sistemu važno šta narod misli.

U Americi je to međutim modifikovano po jednom ekstremno desnom i neoliberalističkom konceptu. Tu se kaže da državni aparat (koji je teorijski javan, regulisan zakonima, proverljiv i odgovoran biračima) treba maksimalno smanjiti, oslabiti i razvlastiti. Dakle privatizovati što je više moguće od servisnih i upravnih struktura države. Ovim se postiže da su stvarni upravljači državom ustvari neka druga mala grupa iz senke (vlasnici velikog kapitala), a ne oni koji su direktno izabrani da upravljaju, tj političari izabrani na izborima koji rade u sistemu punom provera i kontrola. Slaba država (slaba samo u onome što kapitalu smeta da radi šta hoće, inače jaka) znači da tamošnji političari u tim oblastima ustvari ili nemaju čime da upravljaju, ili to ne smeju da rade slobodno i samo po sopstvenoj savesti, pa ništa ne odlučuju samostalno, već zavise od finansijske elite koja ih zapravo bira kroz donacije i kontrolu (vlasništvo) svih velikih medija. Na taj način je suverenitet naroda pretvoren u farsu. Narodu samo izgleda da na izborima nešto biraju. Ustvari, kad je najveći deo države privatizovan (dakle izvan javne kontrole i netransparentan), a političari zavisni od donatora i vlasnika medija, nema značaja za koga ljudi glasaju jer u Americi ionako mogu biti izabrani samo podobni, a oni posle zavise od svojih donatora, a ne od naroda. Tada zaista ima puno robe i firme rade na visokom nivou efikasnosti (kad je kriterijum efikasnosti samo profit, a ne javno dobro), ali ko od toga ima koristi? Koji procenat stanovništva te države?

To znači "minimalna država" i privatizacija javnih preduzeća. Ovo je veoma uprošćeno, naravno, ali bar da bude jasan i taj aspekt pošto mi liči da nas neko usmerava u baš tom pravcu.

 

[Zuma]

Mogu i da pojednostavim gornju priču za one kojima to više odgovara.

Narod može da ima neku kontrolu (da bi osigurao poštovanje javnog interesa), samo kad je nešto deo državnog aparata. Inače nema baš nikakvu.

Da li mi u Srbiji trenutno uspevamo da imamo tu kontrolu je sasvim drugo i nepovezano pitanje. Pošto je izbor samo da li tu kontrolu sigurno nikada ne možemo imati (ako je privatno), ili je možda možda možemo imati (ako nije).

 

[Пантограф]

Ne piši koješta. Uputi se u temu, pa onda. Evo, Kina je imala 'visoku' startnu osnovu i nije se razvila s tim modelom u poslednjih 40 godina. Ni Rumunija. Ni Češka. Ni Poljska. A mi da uzmemo neki model iz Mugabeovog Zimbabvea, i Bog da nas vidi...

E, Bože sačuvaj. Zato ovde vladaju demagozi.

 

[dragan]

Država je bila osnivač Javnog preduzeća, a sada će biti vlasnik Akcionarskog društva. Vlada u ime države (naroda) upravlja EPS-om preko svog predstavnika (ministarstva). Sve je vrlo jasno, ali kada se počne sa teorijama zavere onda ništa nije jasno.
Ista priča je bila i za Telekom, ali je sada aktuelan EPS. Sutra biti na redu Srbijagas ili već neko drugo JP koje će preći u AD. A, ustvari država će biti vlasnik transformisanih JP u AD. Vrlo jednostavno.

 

[Пантограф]

Da firma bude 'deo države'! Kao Aeroflot do 1991, jbt! Preporučuje nam se sovjetski model ekononije!

 

[Zuma]

Da smo u vreme protesta protiv Miloševića pa i da razumem glorifikaciju nesputane privatne inicijative u oblastima prirodnih monopola gde tržište uopšte i ne može da funkcioniše. I u sredini gde još ne postoji razvijena politička kultura kao neophodna kontrola. Posle rušenja Miloševića su na vlast došli ljudi koji su stvarno verovali da je rešenje jednostavno. Sve se privatizuje, pa ćemo biti kao zapad. Sve će se samo od sebe rešiti. Tržišni mehanizmi su čarobni štapić. Znamo kako se TO završilo.

 

[dragan]

Sve se privatizuje, pa ćemo biti kao zapad.

Nije u pitanju privatizacija JP, već transformacija u AD gde je država 100% vlasnik.

 

[orion]

Ista priča je bila i za Telekom, ali je sada aktuelan EPS. Sutra biti na redu Srbijagas ili već neko drugo JP koje će preći u AD. A, ustvari država će biti vlasnik transformisanih JP u AD. Vrlo jednostavno.

To што актуелна власт каже да неће продавати ЕПС није никаква гаранција. Што се тиче Телекома он је након преласка у АД делимично продат па је држава после срећом откупила тај део власништва. Срећом и накнадни покушаји приватизације телекома нису успели понајвише захваљујући отпору који се створио. Верујем да би за ЕПС отпор био још већи кад би некоме пало на памет да га продаје.

 

[Zuma]

Nije u pitanju privatizacija JP, već transformacija u AD gde je država 100% vlasnik.

Jeste privatizacija. Jedina razlika je da će sada slučajno država biti jedan od vlasnika PRIVATNOG preduzeća. To ništa ne menja jer to preduzeće sada više nije deo državne uprave i za njega ne važi svi sistemi kontrole koji važe za sistem vlasti.

A ni cilj njegovog poslovanja više nije isti. Više nije servis državi već profitni centar za sebe. Možda državi odgovara da zaradi nešto više, ako EPS dobro funkcioniše, ali cilj javnih preduzeća nije samo novac nego pre svega usluga državi i narodu. Pa ako još i zarade, utoliko bolje, ali je to tek sekundaran cilj. Jer ni primarni cilj vlade nije da zaradi pare (da bude biznis) , nego da upravlja na dobrobit najvećeg broja ljudi. A novac je tek jedno od sredstava da se to uradi. Ne jedini cilj za sebe.

 

[Bender Rodriguez]

EPS će ostati državni i narodni taman koliko i Železara Smederevo, funkcionisaće dobro taman koliko i privatni prevoznici u ITS JGP Beograd, a Srbija će se od cele priče obogatiti ko Afrika od dijamanata.

I da, BlackRock je od nedavno prisutan u Srbiji (sa sve poslovnicama i kancelarijama) zato što žele ovde da prave fabriku klackalica. I nemaju nikakve veze sa privatizacijom EPSa.

 

[Пантограф]

To што актуелна власт каже да неће продавати ЕПС није никаква гаранција. Што се тиче Телекома он је након преласка у АД делимично продат па је држава после срећом откупила тај део власништва. Срећом и накнадни покушаји приватизације телекома нису успели понајвише захваљујући отпору који се створио. Верујем да би за ЕПС отпор био још већи кад би некоме пало на памет да га продаје.

Kamo sreće da je prodat, bili bismo bogatiji narod sad. Ovako, imamo paralelni medijski javni servis, defakto još jedan Filmski centar Srbije (trenutno je bunkerisana serija po knjizi nepodobnog pisca koju je platio Telekom) i netržišni rat sa ciljem da se uništi privatna konkurencija - plaćanjem bolesne sume novca za prenose jedne fudbalske lige.

Da sam onomad bio protiv privatizacije Telekoma, sad bih se stvarno lośe osećao. Ali, praktično svi su bili protiv. Brinuli smo se šta će biti sa IT firmama koje sarađuju sa Telekomom?! Jbt...

Osnovna delatnost Telekoma već neko vreme uopšte nije naročito lukrativna. A za takve stvari se u principu gleda šta radi Austrija, pa kad su oni prodali Meksikancu, bilo je jasno šta nam je činiti. Ovako, još koju godinu, i dobijamo još jednog državnog Megaleša-strvinu, sa kojom tada, sa ovakvim portfolijom, bukvalno nećemo znati šta da činimo.

EPS je nešto sasvim drugo, i on neće imati potrebe za akrobacijama na kakve je prisiljen Telekom da održi profitabilnost.

 

[nensav]

Ko može ovo da pročita? Kažu cena je 0 dinara na berzi.

SEEPEX Dobrodošli

seepex-spot.com

 

[Zuma]

U pravu si. Srbija ili izvozi struju po ceni od 0 evra po MWh (samo da neko hoće da je uzme) ili se povukla sa berze. Veliki uspeh EPS-a. Biće dobre zarade

Ipak, bar nismo Holandija koja mora da plaća 400 evra po MWh da bi neko pristao da mu poklone struju. To vam je nagrada kad ste previše dobri

Naravno, problem su stalne kiše i puna akumulaciona jezera. Pošto u mreži proizvodnja uvek mora da bude jednaka potrošnji, kad imaju višak proizvodnje jedino što mogu je ili da negde u inostranstvu nađu dodatno opterećenje za generatore ili da ih isključe, a ovo drugo nije baš jednostavno i bezazleno sa generatorima tako ogromne snage. Onda se više isplati nekome platiti da preuzme viškove nego stalno uključivati i isključuvati generatore. Pogotovo ako su tu još i nuklearke čiji je režim rada još teže brzo menjati. To je još jedna korist od velikih kapaciteta za skladištenje reverzibilnih elektrana. Da ih imamo dobar deo ove vode bi smo mogli da sačuvamo za kasnije, a istovremeno bi bila lakša ovakva balansiranja snage. Ne bi smo zavisili od inostranstva ni u tome.

 

[dragan]

Zato moramo da maksimalno ubrzamo izgradnju "Bistrice 2" sa velikm jezerom Klak i iskoristimo ovakve situacije kada ima ovoliko padavina. Sutra bi trebalo otkupiti 4-5 manjih imanja u kanjonu Uvca koji su već pristali na prodaju. A mogu i da se prokrče i izgrade pristupni makadamski putevi. Ima tu još raznog posla pre nego što počnu pripremni radovi po projektu.

 

[nensav]

Nisam znao da je ovo moguće, da cela evropa ima višak struje i da ne možeš da je prodaš. Kako su svi krenuli sa PV panelima ovakve situacije će biti veoma česte

 

[orion]

Да, биће честе ситуације да струје има вишка и да јој је цена ниска или негативна и да струје недостаје и да јој цена иде у небеса.

 

[Zuma]

Tako je. Što znači da čak i ako kapaciteti za proizvodnju u Evropi budu tako fino podešeni na prosek potrošnje da su viškovi i manjkovi simetrični, tj jednaki i po obimu i po učestanosti, to ne znači da su zarada i trošak takođe simetrični. Dakle u vreme kad bi ste mogli da zaradite jer imate viškove, obično onda viškove imaju svi, pa ne zaradite ništa. A kad imate manjkove, onda ih obično imaju svi, pa je cena nedostajuće energije ogromna. Drugim rečima, uglavnom samo trošite novac na uvoz, a zarađujete na izvozu malo i retko. To je sudbina svih koji zavise od razmene u vreme kad količina energije zavisi od Sunca i vetra, tj od vremena, jer je vreme uglavnom jednako u celoj Evropi. Zato je važno težiti da budemo samodovoljni u što većoj meri, ali i da imamo mesta za akumulaciju energije jer je odnos zarada/trošak drastično asimetričan kad god zavisite od inostranstva da vam balansira energetski sistem. Dakle čak i ako izvozite tačno isto onoliko energije koliko uvozite, opet ćete biti u velikom minusu što se para tiče.

 

[DusanC]

Поштовани,

Приметио сам да је ово једно од ређих места на Интернету где се лепо дискутује о енергетици Србије па желим да допринесем конструктивној размени мишљења. Опростићете ми што не одговарам појединачно да десетине претходних порука да не бих затрпавао дискусију већ ћу направити један сажетак последњих дискусија, мада по количини питања која су отворена ова тема је зрела за дељење на више дискусија које би по мени биле:

1. Енергетске компаније - јавна или приватна предузећа?
Енергетика у једној држави је делатност од капиталног друштвеног интереса што не треба додатно објашњавати али се често заборавља. Као таква могуће је управљати енергетиком "меко" преко квалитетне стратегије, регулативе и надзора или "тврдо" преко енергетских предузећа са управљачким уделом државе и нетржишним фиксирањем цена.

2. Трговина енергијом
Енергија има своју производну цену, продајну цену и куповну цену на данашњи дан али и за период у будућности. Енергија је берзанска роба и са њом се тргује на отвореном тржишту. Када се каже енергија не треба заборавити да се мисли на електричну, хемијску и топлотну енергију и да су њихова тржишта повезана (нпр. недостатак гаса утиче на цену електричне и топлотне енергије) а да сва три заједно чине енергетски биланс државе npr. https://mre.gov.rs/dokumenta/strateska-dokumenta/energetski-bilans-republike-srbije-za-2022-godinu . Такође на продајну цену енергије драстично утичу иста 3 фактора као и на цену некретнина: локација, локација и локација.

3. Извори и складишта енергије. Производна цена енергије
Сваки извор и складиште енергије има свој капацитет (Wh или Ј), снагу (W), производну цену и расположивост (дневна, месечна, годишња).
Производна цена би се у грубо састојала од збира капиталних улагања по јединици произведене количине енергије за пројектован век трајања извора или складишта и оперативних трошкова по јединици произведене количине енергије.
Расположивост (дневна, месечна, годишња) је или континуална (купац може располагати енергијом на тржишту кад жели) или интермитентна (купац може располагати енергијом кад је има) што се често намерно или случајно заборавља па се упоређују цене енергије из континуалних и интермитентних извора што је мешање баба и жаба.

4. Енергетска стратегија
Код нас је то ИНЕКП тј. Интегрисани Национални Енергетски и Климатски План Републике Србије https://mre.gov.rs/dokumenta/strate...period-2021-do-2030-sa-vizijom-do-2050-godine
На основу стратегије би требала да се дефинишу правила имплементације (закони) па да се крене са реализацијом али ето ми још увек немамо нову стратегију а смишљамо и реализујемо пројекте и доносимо законе. Озбиљне стратегије препознајете по томе што су на период од најмање 50 година пошто енергетски објекти могу имати век дужи од 100год.

Одговори на многа неразумевања која сам приметио на овој теми као и у штампи се крију у неразумевњу неких од горе наведених питања.

С поштовањем,

Душан

 

[DusanC]

ПС. пошто је истекао рок за измену поруке:

5. Енергетска регулатива
Постоји скуп закона који регулише енергетику у држави https://mre.gov.rs/dokumenta/sektor-za-elektroenergetiku/zakoni
Тренутно су врло динамични али треба обратити пажњу када се коментарише рад инвеститора и учесника на енергетском тржишту да они раде у складу са законима или лобирају да се закони ускладе са њиховим интересима. Критика зашто нпр. приватни инвеститори не обраћају пажњу на друштвене интересе или зашто државна предузећа нерентабилно послују је неоснована када се детаљно прочитају закони.