Momenat davanja kapare. Zakon o obligacionim odnosima (dalje: ZOO) predviđa da se kapara daje u trenutku zaključenja ugovora. Tako se, na primer, kod ugovora o kupoprodaji nepokretnosti kod kojeg se zahteva stroža forma (pismena forma i overa potpisa ugovarača pred sudom) kapara daje u momentu overe ugovora. Dakle, svako davanje izvršeno pre nego se ispune uslovi za zključenje ugovora se ni u kom slučaju ne može smatrati kaparom, pa sve i da su same stranke to davanje imenovale kao kaparu. Naravno, negativne posledice su neminovne. Ukoliko je određeni iznos novca dat pre zaključenja ugovora, a do zaključenja ugovora i ne dođe, strana čije je pravo povređeno neće moći u sudskom postupku zahtevati da joj se vrati dvostruki iznos kapare odnosno, neće moći da primljeni iznos zadrži, jer se tako unapred dat iznos novca ne može smatrati kaparom i svako ima vratiti ono što je dao po pravilima sticanja bez osnova:
„Pošto predugovori o kupoprodaji stana nisu overeni od nadležnog organa, ne mogu proizvoditi pravno dejstvo ugovora o prometu nepokretnosti, pa se u reviziji neosnovano navodi da tuženi nisu dužni da primljeni iznos vrate. Tačno je da je članom 454 Zakona o obligacionim odnosima predviđeno da se ugovor o kupoprodaji zaključuje u pismenoj formi. Međutim, ovo je opšti propis, a on ima slabiju pravnu snagu od posebnog propisa iz člana 4 Zakona o prometu nepokretnosti po kome ugovor o prometu nepokretnosti mora biti i overen od nadležnog organa. Bez overe nema ugovora, a kad nema ugovora, nema ni kapare koja nastaje u trenutku zaključenja ugovora. Čim nema kapare, postoji obaveza vraćanja primljenih iznosa." (Rešenje Vrhovnog suda Srbije, Rev. 3990/01 od 27.9.2001. godine)