Evo večeras na stajalištu i posle iz autobusa u Ruzveltovoj gledam jednog sredovečnog magarca na bajsu. Prvo dok prolazi kroz stajalište svira ko lud i nestrpljivo prolazi kroz ljude. Onda mu neko nešto dobacio, a on pokazuje srednji prst. Dalje niz ulicu opet srlja, iskače na kolovoz jer ga mrzi da čeka nekog da sd isparkira, zatim na pešačkom se provlači između pešaka i autobusa koji skreću (65 i 25) jer neće da sačeka ni sekundu.
Posle kad takve neko isprebija ili pregazi bude čuđenje po medijima, žalopojke, emisije, Kritične mase, sablažnjavanja i ostalo što ide uz to a retko ko pita i za drugu stranu priče i da li je i sam biciklista kršio neki zakon, napravio neku grešku u koracima ili prosto bio dr Kadžija u datom momentu.
Najdebilnije od svega je što posle te manite štrafte od 300 metara, na kraju vidim magarca kako staje na plato malo ispod Vukovog spomenika i tu pilji u telefon, sam. Dakle nije zaista žurio negde, nego se verovatno mentol uživeo da je u akcionom filmu pa očekuje da svi oko njega igramo s njim tu fantaziju.
I inače se gnušam svih mentola koji sviraju ljudima na trotoarima, a posebno volim da ih napušim kad to rade u zoni prometnih stajališta. Par sam napušio i na trotoarima generalno. Za tri decenije vožnje bajsa, nikad nisam svirao nikome na trotoaru, kao što ne želim ni da meni neko svira i uznemirava me dok hodam tuda u ovom već stresnom i uznemiravajućem gradu.
Sva sreća pa ima još normalnih i razumnih biciklista, inače s ovakvim bahatim i nadobudnim sebičnjacima većina nas ne želi ništa da ima. Nagledao sam se svačega ovde, ali ovakvu boodaletinu još nisam video do sada, da lik 300 (i ko zna koliko još ranije) metara juri i srlja, a onda odjednom stane i bleji bez ikakvog razloga. I očekuje da se pritom ceo grad prilagođava njegovim ludilima i hirovima. Aha, hoće baš.