Karlo del Ponte
Advanced
"Диносауруси" имају једну велику предност, а то је ДА ИХ ИМАМО, а испуњавају неке, макар основне захтеве за врсту саобраћаја за коју су намењени. Најстарији 412-416 има 31 годину, а век тих гарнитура је 36 година. Најмлађа гарнитура је стара "само" 15 година. И у Западној Европи постоје возна средства стара по 60 година, која се и даље користе, наравно, уз одређене захвате модернизације.
Инвестиционе могућности су нам ограничене, а нисмо искористили још све возове које можемо оспособити. Тренутно БГ:Воз и Беовоз користе 14 гарнитура. Са 20 гарнитура можемо имати овакав саобраћај:
- Крњача - Батајница, сваких 15 минута са 7 гарнитура.
- Панчево Војловица - Рипањ сваких 40 минута са 4 гарнитуре.
- Инђија - Младеновац сваких 90 минута са 3 гарнитуре.
- Инђија - Лазаревац сваких 90 минута са 3 гарнитуре.
+2 у резерви и 1 на великим оправкама.
Овде подразумевам да су у Раковици и даље према југу брзине минимално 70км/с, а да је од Панчевачког моста до Крњаче додат други колосек (ако пропадне Руски кредит). У Земуну се налази 10-так гарнитура са којих су 90-тих черупани резервни делови, и чији ремонт у овом стању кошта око 2 милиона евра по гарнитури. Довољно би било 6 таквих гарнитура за овакав обим саобраћаја, који се у највећој мери заснива на обнављању и оспособљавању онофа што имамо. Интервали према Лазаревцу, Младеновцу и Панчеву су у односу на то колико би те пруге могле да поднесу, а да остали саобраћај превише не испашта. И на линији Панчево - Рипањ одређени број возова би морао бити скраћен до Ресника, како не би дошло до загушења теретног саобраћаја. Град би, дакле, могао да уложи око 12 милиона у "реинкарнацију 6 ДиносауРуса", око 15-20 милиона у други колосек до Крњаче, и реконструкцију станице Крњача, реконструкцију скретница на Новом Београду, уградњу грејача скретница свуда где их нема макар на главним пролазним колосецима, ремонт најгорих деоница на јужном делу мреже чвора, уградња заштитних скретница за једновремени улазак возова у станицу на једноколосечним пругама, стајалишта Крњача Петља, Камендин, Алтина, Велики Црљени, постојање покривених места заштићених од ветра на сваком перону.
Дакле, за око 30 милиона евра, можемо доста добро искористити оно што имамо, а у шта је до сада уложено неколико десетина пута више. Не треба живети у облацима. Ако се аутобуси, "потрошна, јефтина роба кратког века трајања, која се перманентно купује по мало и по потреби", купују на кредит, то значи да су услови финансирања веома лоши. Због каснијих проблема одржавања, јако је лоше набављати серију од мање од 30 возова, а и због цене набавке. Реално, то би коштало око 150 милиона евра. Да би толико возова стварно могао да возиш, треба доградити мрежу пруга било додатним колосецима, било додатном пругом (на пример Остружница - Јаково - Обреновац), а на то би се потрошило, рецимо, још 100 милиона евра. Такво улагање има смисла ако имаш озбиљан план развоја Београдског региона, и да као "кичму" транспорта и развоја тог региона поставиш мрежу брзих, фреквентних, поузданих возова регионалне железнице. У том случају, метро-стратегију би одбацили или одложили, јер су нам могућности улагања ограничене. Тек онда може бити оправдано набавити нове возове. А, куповина нових возова како би изгледали "Кул и фенси", је расипничка нерационална стратегија, која нас може довести у пропаст. Ипак, већина грађана је прагматична, и бираће транспорт у зависности да ли га превезе брзо и на време, да ли је чист, да ли је добар систем информисања корисника, какви су услови путнику за седење, а какви за стајање, грејања зими, односно читавог система фактора од којих је само један, и то мање значајан "да ли воз/возило делује кул и фенси". Овај фактор је значајан за неке аутомобилски оријентисане западњачке градове, где се жели разбити низак статусни симбол јавног превоза. Беовоз (уз врхунац 1995 до половине 1997.) и БГ:Воз од априла 2011. са све "диносаурус" композицијама представљају јако велики корак напред по статусном симболу и политици квалитета у односу на сав остали јавни превоз у Београду. Читава деценија перманентног уништавања од 2000-те године од стране власти је требала да се уништи Беовоз, и то кроз велике субвенције за све што није Беовоз, запошљавање партијских кадрова на кључним позицијама, разбијање синдиката железница у мање синдикате, спиновање јавности против железнице, ускраћивања испоруке резервних делова унутар самих Југословенских Железница, касније Железница Србије...
Инвестиционе могућности су нам ограничене, а нисмо искористили још све возове које можемо оспособити. Тренутно БГ:Воз и Беовоз користе 14 гарнитура. Са 20 гарнитура можемо имати овакав саобраћај:
- Крњача - Батајница, сваких 15 минута са 7 гарнитура.
- Панчево Војловица - Рипањ сваких 40 минута са 4 гарнитуре.
- Инђија - Младеновац сваких 90 минута са 3 гарнитуре.
- Инђија - Лазаревац сваких 90 минута са 3 гарнитуре.
+2 у резерви и 1 на великим оправкама.
Овде подразумевам да су у Раковици и даље према југу брзине минимално 70км/с, а да је од Панчевачког моста до Крњаче додат други колосек (ако пропадне Руски кредит). У Земуну се налази 10-так гарнитура са којих су 90-тих черупани резервни делови, и чији ремонт у овом стању кошта око 2 милиона евра по гарнитури. Довољно би било 6 таквих гарнитура за овакав обим саобраћаја, који се у највећој мери заснива на обнављању и оспособљавању онофа што имамо. Интервали према Лазаревцу, Младеновцу и Панчеву су у односу на то колико би те пруге могле да поднесу, а да остали саобраћај превише не испашта. И на линији Панчево - Рипањ одређени број возова би морао бити скраћен до Ресника, како не би дошло до загушења теретног саобраћаја. Град би, дакле, могао да уложи око 12 милиона у "реинкарнацију 6 ДиносауРуса", око 15-20 милиона у други колосек до Крњаче, и реконструкцију станице Крњача, реконструкцију скретница на Новом Београду, уградњу грејача скретница свуда где их нема макар на главним пролазним колосецима, ремонт најгорих деоница на јужном делу мреже чвора, уградња заштитних скретница за једновремени улазак возова у станицу на једноколосечним пругама, стајалишта Крњача Петља, Камендин, Алтина, Велики Црљени, постојање покривених места заштићених од ветра на сваком перону.
Дакле, за око 30 милиона евра, можемо доста добро искористити оно што имамо, а у шта је до сада уложено неколико десетина пута више. Не треба живети у облацима. Ако се аутобуси, "потрошна, јефтина роба кратког века трајања, која се перманентно купује по мало и по потреби", купују на кредит, то значи да су услови финансирања веома лоши. Због каснијих проблема одржавања, јако је лоше набављати серију од мање од 30 возова, а и због цене набавке. Реално, то би коштало око 150 милиона евра. Да би толико возова стварно могао да возиш, треба доградити мрежу пруга било додатним колосецима, било додатном пругом (на пример Остружница - Јаково - Обреновац), а на то би се потрошило, рецимо, још 100 милиона евра. Такво улагање има смисла ако имаш озбиљан план развоја Београдског региона, и да као "кичму" транспорта и развоја тог региона поставиш мрежу брзих, фреквентних, поузданих возова регионалне железнице. У том случају, метро-стратегију би одбацили или одложили, јер су нам могућности улагања ограничене. Тек онда може бити оправдано набавити нове возове. А, куповина нових возова како би изгледали "Кул и фенси", је расипничка нерационална стратегија, која нас може довести у пропаст. Ипак, већина грађана је прагматична, и бираће транспорт у зависности да ли га превезе брзо и на време, да ли је чист, да ли је добар систем информисања корисника, какви су услови путнику за седење, а какви за стајање, грејања зими, односно читавог система фактора од којих је само један, и то мање значајан "да ли воз/возило делује кул и фенси". Овај фактор је значајан за неке аутомобилски оријентисане западњачке градове, где се жели разбити низак статусни симбол јавног превоза. Беовоз (уз врхунац 1995 до половине 1997.) и БГ:Воз од априла 2011. са све "диносаурус" композицијама представљају јако велики корак напред по статусном симболу и политици квалитета у односу на сав остали јавни превоз у Београду. Читава деценија перманентног уништавања од 2000-те године од стране власти је требала да се уништи Беовоз, и то кроз велике субвенције за све што није Беовоз, запошљавање партијских кадрова на кључним позицијама, разбијање синдиката железница у мање синдикате, спиновање јавности против железнице, ускраћивања испоруке резервних делова унутар самих Југословенских Железница, касније Железница Србије...